Историја Русије (П. Миљуков) 19 — разлика између измена

нема резимеа измене
У овом званичном савезу између престола и олтара, чији поступци потсећају на Средњи век, има више фанатизма него искрене вере. Али оно што влада штити у главној и повлашћеној цркви, коју је потчинила и претворила у оруђе једне одређене политичке доктрине, то је једино бранилац те доктрине. Зато један део православног свештенства, најсавеснији и најискренији, изгледа да се тешко прилагођава положају који му је дат, али он нема храбрости да му се отворено успротиви, те се ограничава на немо и прикривено незадовољство.
 
==IIIII. — Школска и духовна реакција==
Народна просвета није могла бити поштеђена опште реакције. Не само да су конзервативци хтели да успоре развитак земље, већ су желели чак да је врате уназад. За остварење тога циља они виде само једно средство, зауставити духовни напредак народа. Томе циљу теже све владине мере од почетка 1882 године па надаље. У то време је Дељанов, на препоруку Побједоносцева, постао министар народне просвете. И он је постао, као и гроф Д. Тодстој у министарству унутрашњих послова, послушан и вредан извршилац политике државног тужиоца.
 
Ова обесхрабреност ублажава се при крају владавине. Мало по мало расте једно ново поколење које није упознало ни револуционарно одушевљење ни разочарења својих старијих другова, и оно почиње да се меша у јавни живот. С друге стране, владина политика, која тежи само да учврсти кастинске повластице, да угњетава народне масе и да прогони сваку јавну активност и сваку слободну мисао, има дубоког одјека на економски живот становништва, чије се незадовољство појачава. Око 1890 године њене последице постају очигледне, и глад из 1891 године, отварајући коначно очи образованим људима, показује колико је та политика опасна. Отада се јасно испољава други један покрет социјалног незадовољства. Тон руске штампе постаје оштрији. Оснивају се нови либерални часописи. Број научних социолошких дела посвећених актуелним питањима повећава, а књижевна производња постаје све разноликија. Али ће владавини Александра III доћи крај пре него што штампа буде могла знатно да увећа поље свога рада.
 
==IVIII. — Економска политика==
Економска политика владе има за циљ искључиво, као и њена унутрашња политика, да брани интересе виших сталежа, а првенствено земљопоседничког племства. Када им не жртвује интересе осталог становништва, она их просто напросто занемарује.
 
Али оно што је још озбиљније, то је чињеница да је индустриски процват постигнут тек по цену осиромашења земљорадничког становништва, које претставља огромну већину народа. Опасни предзнаци тога осиромашења показују се јасно 1891 год. када је, после рђаве жетве у двадесет најплоднијих руских губернија, завладала ужасна глад у целој земљи. И поред ове страшне опомене, влада Александра III није се одрекла своје сталешке политике; она је наставила, не осврћући се на опасност, да потпуно жртвује интересе народних маса интересима великих земљопоседника и индустријалаца.
 
==VIV. — Спољна политика==
'''Немачко-руски односи у почетку владавине.''' — Одлучно конзервативан у унутрашњој политици, Александар III се у области међународних односа знатно удаљује од политике коју је руска аутократија водила почетком XIX столећа.
 
Анониман корисник