Викизворник

Историја Русије (П. Миљуков) 14 — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 168:
Уколико се приближује коначан раскид између Француске и Енглеске, који ће наградити Русију да промени табор, положај руског амбасадора у Паризу постаје све тежи. Бонапарта тражи да се опозове Морков, који не добија замену и који оставља у Паризу само једног отправника послова, д'Убрила. Александар жели да раскине са Француском. Руска дипломатија, у споразуму са енглеском дипломатијом, тежи да образује једну противфранцуску коалицију. У августу 1804 године и д'Убрил напушта Париз; у новембру, руски и аустриски цар потписују један тајни споразум: Русија обећава своју помоћ Аустрији, а ова се обавезује да ће бранити независност Турске од Бонапарте.
 
'''Рат против Наполеона: Аустерлиц (1805) и Фридрих (1807).''' — '''У '''коалицију коју припрема противу Наполеона, који се недавно прогласио за цара, руска дипломатија труди се да увуче Пруску, чији краљ одржава личне односе са Александром. Али Фридрих-Виљем III, слаб, неодлучан, растрзан дворским сплеткама, зазире од Аустријанаца и изгледа мало склон да се придружи коалицији. Руски претставник у Берлину, Алопеус, пише цару да „равнодушност прускога краља”, борбе између разних клика на двору, сплетке и страх од победничке Француске чине да је Пруска непоуздан савезник. С друге стране, међу Александровим пријатељима, Адам Чарториски изражава најоштрију нетрпељивост према Пруској коју сматра за главног виновника поделе Пољске, и Воронцов, који управља спољном политиком Русије, истога је мишљења. Најзад, Пруска, као и Аустрија, сачувала је мучне успомене из своје борбе са Француском. Слабост свих ранијих коалиција била је последица узајамног неповерења коју су међусобно гајили савезници; Пруси и Аустријанци, иако су се борили раме уз раме противу револуционарне Француске у име монархистичког начела, нису напустили своје традиције територијалних освајања и сумњичили су се узајамно да спремају планове за анексију. Због тога, у циљу борбе противу Наполеона која се припрема, Александар предлаже Енглеској једно ново начело за коалицију. Његов план израђен у споразуму са послаником Сардиније у Петрограду чувеним Жозефом де Местром, написао је један од његових блиских пријатеља, Н. Новосилцев, чију смо улогу видели у реформама почетком Александрове владавине. Ту се констатује да „најмоћније оруђе којим су се до сада служили Французи и које им још омогућава да угрожавају све друге земље, састоји се у опште распрострањеном мишљењу да се они боре за срећу и слободу свих народа ...”, да „добро човечанства, прави интереси законитих влада и успех намераваног плана што су га смислиле две силе (Руска и Енглеска) захтевају да се то страховито оруђе одузме од Француза и окрене противу њих.” Према томе, он предлаже „да се не успостављају стара насиља” и „да се учврсти слобода”; у пракси, краљ Сардиније, када једном његова краљевина буде обновљена, мораће да дâ Устав својој земљи; Француска ће такође морати да усвоји један режим по своме сопственом избору, јер савезници, то треба гласно рећи, не боре се противу француског народа, већ противу владе. Саобразнији идејама из првих година Александрове владавине, и слободноумнији него што ће бити, званична фразеологија савезника на крају борбе против Наполеона, овај план није наишао на повољан пријем у Европи.
 
У априлу 1805 године, Енглеска закључује са Русијом један уговор о савезу: обе земље обавезују се да ће гарантовати независност Турске, и да ће Енглеска давати Русији извесну новчану потпору. Пруска одбија да ступи у коалицију, и Аустријанци отпочињу непријатељства не чекајући долазак Руса. Французи опкољавају војску аустриског генерала Мака код Улма и приморавају је да се преда. Журба Аустријаца упропашћује положај савезника. Руске трупе стижу уморне и у врло рђавом стању; Аустријанце оптужују због издаје. Осим тога, присуство Александрово у војсци отежава питање врховног заповедништва. Пред надмоћнијим непријатељским снагама, руска војска је приморана да отступа. За време повлачења, главни командант Кутузов задобија један успех код Диренштајна, код Шенграбена пукови Кнеза Багратиона, који су добили задатак да по сваку цену заштите повлачење војске, не само да су одбили непријатеља, већ су изишли и као победници из те борбе. Руска војска повлачи се кроз Моравску, где се придружује трупама које су тек стигле из Русије и аустриском корпусу који је дошао из Беча, у коме су се већ налазили Французи. Кутузов увиђа да је једини начин борити се противу Наполеона у томе да се избегавају одлучни сукоби, да се отступи у Мађарску где се налазе нетакнути аустриски корпуси, да се Наполеон изнури овим повлачењем, и да се по сваку цену добије у времену. Јер, за Наполеона је време драгоцено; његов стратегиски план своди се, као и увек, на то да зада брзе и одлучне ударе, да наметне опште битке, па да искористи надмоћност својих снага и свога генија. Кутузов саветује Александру да се отступа без престанка, и да се избагава свака одлучна борба, али он то не захтева са довољно упорности, те је 20 новембра/2 децембра 1805 године, руску војску потукао Наполеон код Аустерлица.
Ред 219:
 
Александрова свечана заклетва је испуњена: У Русији није више остао ни један једини Наполеонов војник. Оно што нису могли да учине Цар и његови генерали, оно што је било изнад моћи управног сталежа, а то ће рећи племића — спахија, који чак ни у трагичним годинама патриотског рата нису заборавили на своје повластице, што је најзад исцрпло снаге руске државе ослабљене недостатцима апсолутистичког режима учинио је руски народ. Пораз Велике Армије и ослобођење отаџбине јесте дело руског народа.
 
 
<center>'''Бечки конгрес'''</center>
 
 
Насупрот министру спољних послова Румјанцеву и главном заповеднику Кутузову, који хоће по сваку цену да закључе мир и који сматрају да ће настављање рата шкодити руским интересима, Александар се одлучује да настави борбу до коначног слома Наполеоновог царства. Одричући се либералних планова из првих година своје владавине, он покушава да баци у заборав своја обећања о унутрашњим реформама помоћу живе спољне политике, помоћу триумфа руског оружја и одлучном интервенцијом у блиској реорганизацији Европе.
 
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Историја_Русије_(П._Миљуков)_14”