Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 12:
<big>'''Никола -{II}- (1894-1917)'''</big><br>(наставак)
</center>
==
Рат са Јапаном открио је озбиљне недостатке војне и поморске организације. Да би се оствариле дубоке реформе које су се наметале, биле су потребне огромне суме које ни порез ни унутрашњи зајмови нису могли дати. Влада тражи поново зајам од Француске. Ипак, она не употребљава целу суму за њен објављени циљ, т. ј. да пожури остварење војних реформи, већ употребљује један део, да се осигура сретсвима, којима ће се борити против револуције после растурања прве ''Думе''. И поред постојања народне скупштине, и поред послушне већине, коју њој даје, у трећој ''Думи'', нови изборни закон и њен притисак на гласаче остаје исто да води слободно, без сваке контроле, своју спољну политику.
Од 1905, нарочито после неизведеног споразума у Бјерку, та спољна политика је одређена новом ситуацијом коју ствара у Европи француско-енглески споразум. Француски дипломати напрежу се да приближе Лондон и Петроград; благодарећи томе приближењу, Русија може да закључи уговор са Јапаном, и ослобођена својих брига на Крајњем Истоку, окреће поново своје погледе ка Европи.
'''Руско-немачки уговор у Бјеркеу (24 јули 1905).
Већ 30 октобра 1904, после догађаја у Хули<ref name=
„Њихова Величанства императори свих Руса и Немачке, да би локализовали колико је могуће Руско-јапански рат, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:
'''Члан први.
'''Члан други.
'''Члан трећи.
Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.
Линија 35 ⟶ 36:
Њихова Величанства императори свију Руса и Немачке, да би осигурали одржање мира у Европи, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:
'''Члан први.
'''Члан други.
'''Члан трећи.
Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.
Линија 49 ⟶ 50:
Члан први. — У случају да једна од двеју царевина буде на-паднута од једне европске силе, њен савезник ће је помагати у Европи свим својим снагама на копну и мору.
'''Члан други.
Члан трећи. — Овај уговор ступиће на снагу одмах чим мир између Русије и Јапана буде потписан, и остаће на снази до год не буде био одрекнут једну годину дана раније.
'''Члан четврти.
Никола Други налази да је овај пројект „сасвим
Ово што је Бириљев потписао на поверење, не добивши и не траживши објашњење, уговор је одбрандбеног савезништва у Европи, и ако га и Француска потпише, он је један нови континентални тројни савез. Али овај уговор није никад ступио у дејство. Кад је 12 септембра Министар спољних послова Ламсдорф сазнао за царево решење, он је објаснио своме „сиротом и драгом Преузвишеном
Никола Други пише одмах Виљему да неће ставити уговор у живот пошто Француска неће да му приступи. У Паризу, руска дипломација стиче уверење да не треба ни мислити на тај пристанак. Према томе, 23 новембра Никола Други предлаже Виљему Другом да додају уговору једну изјаву:
„С обзиром на тешкоће које сметају прилажењу француске владе уговору одбрандбеног савеза потписаном у Бјеркеу 24 јула 1905 год. — прилажењу предвиђеном Чланом четвртим тога уговора, члан први тога акта не може имати никакву примену у случају рата са Француском и да обостране обавезе које везују ову последњу са Русијом, остају на снази до образовања тројног савеза.
Узалуд Виљем Други пише цару: „Ми смо један другом пружили руке и ми смо дали наше потписе пред Богом ... Ја мислим да тај уговор може да ступи на снагу . .. Што је потписано, потписано је . . ! и Бог је био наш
'''Руско-јапански уговор
'''Руско-енглески уговор (31 августа 1907).
Први се односи на Персију, која је подељена на три зоне политичког и економског утицаја: зона северно-источна остављена руском утицају, зона јужно-источна утицају енглеском, и међу-зона где се може спроводити акција обеју држава, названа „неутрална
Други се односи на Авганистан. Русија, попуштајући у више тачака, признаје да је та држава у свери енглеског утицаја; између осталог, она се обавезује да одржава односе са Емиром само посреством енглеске владе.
Линија 75 ⟶ 76:
Трећи је у вези са Тибетом. Енглеска обећава да ће га евакуисати; обе државе потписнице гарантују његову независност и уговарају да ни једна од обеју земаља нема у њему преставника.
Годину дана доцније, посета Краља Едварда Седмог у Ревалу, јуна 1908, утврдиће зближавање енглеско-руско. Ново груписање, Тројни споразум између Француске, Енглеске и Русије '''у
'''Друга конференција у Хагу (1907).
'''Балканска криза
Барон Ерентал, који управља аустро-мађарском политиком, припада групи
Његов план да споји, преко Босне и Херцеговине турске железнице са аустро-угарском мрежом, да би Двојној Монархији отворио пут за Солун и Цариград, изазива раскид, у почетку 1908, аустро-руског споразума од 1897. Русија се приближава Енглеској. Приликом виђења у Ревалу, у јуну 1908, Николе Другог и Едварда Седмог, они састављају нови план за успешнију контролу европских сила о реформи у Европској Турској. Али тек што се сазнало за тај план, кад револуција Младотурака приморава Султана да обнародује Устав; силе одлажу тај „Ревалски
Револуција Младотурака решава Ерентала да пожури са анексијом Босне и Херцеговине. 15 септембра 1908, у замку Бухлау, у Моравској, он се састаје са Извољским. Шта се стварно догодило за време тога састанка? Ерентал је тврдио — тако је бар писао немачком канцелару Билову — да је Извољски пристао на анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, под условом да Дарданелски мореуз буде отворен за Русију. На супрот томе, за време бесконачних полемика, које су настале после тога, Извољски је увек тврдио да није никада дао свој пристанак, али да је, формулишући своје захтеве поводом Мореуза, захтевао најенергичније сазивање што пре једне конференције свију сила потписница Берлинског уговора. Како је да је, Извољски одлази из Бухлауа за Париз умирен. Али три недеље доцније, 5 октобра, Фрања Јосиф потписује декрет анексије. Истога дана, бугарски кнез Фердинанд узима титулу цара и прокламује независност Бугарске.
Ова два акта изазивају низ озбиљних сукоба. Влада Младотурака одговара бојкотовањем аустро-угарских производа. Попожај Русије је веома деликатан; Извољски захтева сазив конференције, што Ерентал, противан свакој међународној расправи, одбија категорички. С друге стране, изјављујући у ''Думи'' да није „крио од бугарске владе мучан утисак произведен у Русији њеним начином
Међутим, два од тих сукоба се ликвидирају. С једне стране, Ерентал, помаган од Немачке, преговара непосредно са Турском, којој враћа Санџак; користи се финансиском кризом која мучи нову владу Младотурака, да би добио од ње 26 јануара 1909, помоћу суме од 54 милиона круна, признање анексије. С друге стране, благодарећи посредовању Русије, питање бугарске независности је регулисано. Турци пристају да је признају ако јој се плати дуг, који јој се дугује за источну Румелију. Русија јој предлаже да изравна ту суму са оштетом коју јој Турци дугују од руско-турског рата 1877—1878. 19 марта Турци пристају, за позајмицу 25 милиона рубаља од Русије, да признају независност Бугарске.
Али на супрот томе, сукоб аустро-српски постоји још и прети да постане руско-немачки сукоб. Русија је прво напустила Србе: „Мени није јасно ваше
Извољски покушава тада да интервенише у корист Србије. 20 марта он изјављује да је увек готов да саветује мир Београду, али тражи од Немачке да и она ради у истом смислу у Бечу, и поново покреће питање међународне конференције. Немачка одговара једним ултиматумом Русији. 22 марта, немачки амбасадор у Петрограду, гроф Пурталес тражи од Извољског да каже „да или
'''Приближавање руско-италијанско (1909) и питање Дарданела.''' — Забринути победом аустро-угарском на Балкану, Италија је готова да се споразуме са Русијом. 22 октобра 1909, Никола Други сусреће се са Виктором-Емануелом у Италији, у Ракониђи. 24 октобра тајни уговор је закључен: да се настоји одржати status quo на Балкану или, ако се већ не може одржати, да се „примени принцип народности развијањем балканских држава, искључујући сваку страну
Године 1911, за време итало-турског рата, после објављивања анексије Триполиса и Киренаика од стране Италије, руски амбасадор у Цариграду поставља питање Дарданела. 27 новембра он предаје Порти „нацрт
'''Преговори у Потсдаму (1910)
'''Балкански савез (1912).''' — На Балкану, руска дипломација је започела активне преговоре из којих се ствара балкански савез. Она мири пре свега Србију и Бугарску, које су делили многи спорови, и српско-бугарски пакт потписан је 13 марта 1912. Обе државе се обавезују да ће пружити потпуну војну помоћ једна другој, у случају да је једна од њих нападнута или ако нека велика сила покуша да анектира или војнички окупира, чак и привремено, неке делове балканске територије које су још под Турцима; они се споразумевају о евентуалној деоби Македоније, ма да још нису сасвим тачно одредили њихове границе, и да имају, у случају неслагања по том питању, да се обрате за арбитражу императора Русије. 29 маја савезни
Балкански савез, тако конституисан, није само плод напора руске дипломације која тражи да оствари план политичке организације на Балкану. Он је плод такође и жеље балканских народа да ослободе своју браћу и једновернике, који су још увек у турском ропству. Али због чињенице да се братски народи по раси налазе још и под Аустро-Угарском, тај план великих размера налази се у великој опасности. Француска, коју Сазанов није обавестио о детаљима својих преговарања на Балкану, одмах јасно увиђа сву опасност. Претседник министарског савета, Р. Поенкаре, изјављује енергичним речима руској влади да не мисли да се ничим обавезује по ствари балканског савеза; он подвлачи да се неће никако повући од Русије у авантуру која може да компромитује мир Европе. У месецу августу 1912 он одлази у Петроград и тражи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.. жи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је: прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.
'''Балкански рат и сукоб између Русије и централних сила (1912—1914).''' — Први балкански рат завршава се потпуном победом савезника над Турском; али уговор о миру припремљен у току конференције у Лондону, у мају 1913, није извршен. Питање Македоније подиже Србе и Бугаре једне противу других. У јуну, Никола Други упућује један телеграм владарима Бугарске и Србије, у коме их потсећа на бугарско-српски уговор који се односи на арбитражу императора Русије: „Дознајем са болом, пише он, да се балканске државе припремају, како ми изгледа,. на братоубилачки рат који ће потамнети славу заједнички стечену... Сила која буде прва започела непријатељство, имаће да одговара пред судом
Природно, победе балканских држава над Турском, протеривање Турака ван полуострва после сукоба рата и нарочито повећање Србије, забрињава Аустро-Угарску. Супарништво руско-аустријско буди се. Фебруара 1913, Фрања Јосиф шаље фон Хоенлое-Шимингсфирста у Петроград да покуша да отклони „нове
Други балкански рат, који ствара непријатељима оне, који су до јуче били савезници, озбиљно компромитује престиж Русије на Балкану, нарочито у Бугарској, где русофилске странке, побеђене на изборима, уклоњене су са власти и где нова влада припрема аустрофилску политику противу намера Србије. Исто тако руски утицај у Цариграду угасио се. Неодлучност Русије у многим споровима и њено недостајање енергије у одбрани интереса балканских народа противу Немачке и Аустро-Угарске, подстрекава Турску да је више не узима у обзир. Отуда, афера са убицом Махмуд Шевкет-паше је већ значајна: ухапшен на једном руском броду, за време пролаза кроз Дарданеле, он је, и ако је имао руски пасош, предан турским властима од рускога конзула, на тражење Порте. Још је значајније слање, крајем 1913, немачке војне мисије у Цариград и постављање њенога шефа, ђенерала Лимана фон Сандерс, као команданта прве турске армије чији је гарнизон био у самој престоници. Русија протествује код Немачке, а ова јој неодређено одговара да ће водити рачуна о руским интересима и изменити карактер Лиманове мисије; али она не чини ништа. Када, у пркос изјаве великога везира да немачка мисија нема никакав политички карактер и да команда фон Лимана није проширена на Дарданеле, амбасадор руски Жиер захтева да се гарантује „садање стање у
'''Аустро-српски сукоб и објава рата (јули-август 1914).
Петнаест дана раније Виљем Други и надвојвода били су се састали у Конопишту и дискутовали, између других ствари, и о балканском питању. После тога разговора, аустро-угарска влада саставила је један детаљан меморандум, у коме излаже пројект савеза са Бугарима и Турцима, намењен да се бори са балканском политиком Русије која, говорило се ту, циља, преко Аустро-Угарске, на Немачку. Тај меморандум није још био ни одаслан кад се догодило убиство у Сарајеву, који Аустро-Угарска решава да искористи да би „пречистила
7/19 јула Аустро-Угарски Крунски савет, под упливом графа Берхтолда, министра спољних послова, и у пркос протестима мађарског министра претседника графа Тисе, решава да припреми л да оправда почетак непријатељства, упутивши Србији неприхватљив ултиматум. Имао је намеру, с почетка правећи се да поштује територијални интегритет Србије, да њене покрајине раздели после између Бугарске, Грчке, Румуније и Албаније, да наметне Србији исправљање граница у корист Аустро-Угарске и да стави под војну окупацију покрајине које би јој остале, да свргне династију, да јој наметне војни споразум и да је стави „под
Пред таквим захтевима није остајало више много европској дипломацији да уради. У пркос свему, за шест страшних дана, дипломати чине све напоре да осујете последице аустро-угарског плана, коме Немачка даје у целости своју подршку и не познавајући све појединости. Русија стварно није спремна за рат и према речима Виљема Другог само може да „оклева прибегавању
За 24 часа који су следили објави рата, Аустро-Мађари пушкарају се са Србима. Положај је тиме погоршан. Виљем II, који је био отишао на крстарење по Северном мору, примио је по повратку у Берлин, 28 јула, телеграм од руског цара у коме га моли за његову пријатељску помоћ после „подле објаве рата аустро-угарске своме слабом
Немачки цар има сада само једну бригу: Спречити, као што је рекао у својој депеши од 28 јула свом амбасадору у Бечу, да непопустљивост Аустро-угарске „не узбуни против њега целокупно јавно
Поред тога, истог 30 јула уз активност дипломата долази и активност ђенералштабова. Ови уверени да је рат неизбежан журе се да што пре све потребне мере буду предузете: са обе стране они тврде, да је противник први прибегао пре сваке званичне наредбе, предходним мерама мобилизације. Дипломате не попуштају одмах. Бетман-Холвег тражи од Виљема Другог да повуче декрет о мобилизацији чији је званични коминике објављен у „Локал-
Немачки ултиматум предат је Сазонову у поноћ. Не узевши на себе никакву обавезу у име Немачке, он изискује да „у року од 12 сати, „Русија обустави сваку ратну меру не само према овој сили (Немачкој) већ према Аустро-Угарској, у недостатку чега „била би објављена немачка
==
За време светскога рата, Русија учествује у читавој серији колективних дипломатских корака чињених у име свију савезника. Она води такође са разним земљама, било у заједничком циљу било у сопственом интересу, дипломатске преговоре. Бацићемо само један општи поглед на колективне дипломатске послове, у којима је Русија учествовала, јер они потсећају у исто време на главне етапе политике савезника. Нарочито ћемо се задржати на више мање усамљеној политичкој акцији руске владе: на њеним везама са државама: Турском, Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, које су с почетка биле неутралне, а доцније су учествовале у рату, било на страни савезника, било на страни Немачке; на питању Цариграда и Дарданела; на односима са савезницима и Русијом; на питању засебног мира, и пољском питању.
'''Русија одбија савез са Турском.''' — Одмах у почетку рата утицај који је Немачка имала у Турској, захваљујући нарочитој мисији Лимана фон Сандерса, добија карактер дефинитивног протектората Берлина над турском политиком. Можда је само стајало до Русије па да буде друкчије.
У августу 1914 год. стварно амбасадор Русије у Цариграду Жиер, предао је министру спољних послова Сазонову нацрт савеза који је предложио Енвер-паша: Турска је спремна да се обавеже да у Тракију баци јаку армију противу Аустро-угарске, или против сваке балканске земље која би стала на њену страну под условом да јој се даду западни део Тракије и острва у Јегејском мору и да добије савез од 5—10 година са Русијом. — Овај предлог чије је прихватање могло да измени ток рата и да савезницима отвори срећне преспективе, дао је повода измени многобројних телеграма измећу Жиереа и Сазонова. Амбасадор моли свог министра најдирљивијим изразима да прими понуду Енвер-паше и шаље му сваког дана све упорне депеше. Сазонов одговара заоколишући, саветује да се одуговлаче преговори да би се добило у времену и да се сачека док став Бугарске постане јасним. Са своје стране руски главни ђенералштаб одбацује предлог који је учинио Енвер-паша да са кавкаске границе повуче један део турских трупа, 9 и 11 корпус. Жиер узалуд телеграфише да треба искористити не губећи ни минут уступке Енвер-паше, Петроград то одбија. Амбасадор Русије у Паризу, Извољски, у место да поднесе француској влади турски предлог који му је доставио Сазонов, ограничио се да о њему говори у току приватног разговора Декласеу, који тада још није био министар спољних послова,<ref name=
У пркос настојању Жиереа, понуда савеза са Турском није прихваћена. Ускоро се политичко стање у Цариграду определило противу Русије и савезника, а 29 октобра Турци бомбардују руске обале.
'''Неуспех руско-бугарских преговора.
Преговори са Софијом испочетка се ограничавају на покушај да се ускладе територијална тражења Бугарске и Србије, због којих су се сукобили после првог балканског рата, али српска влада није била попустљива и Пашић је упорно тражио за своју земљу извесне спорне територије, чак и када су аустријске трупе већ биле окупирале знатан део Србије.
Напори руске дипломације нису се сукобили у Софији само са територијалним тражењима Срба, него и са отпором цара Фердинанда који је већ одавно под утицајем централних сила, а немачки и аустријски успеси нису баш били згодни да га упуте на страну Антанте. Док се Макензен већ налази на Дунаву, а Пашић и даље остаје неприступачан, бугарски министар претседник, Радославов, као што јасно показују „ухваћене
'''Итало-руски преговори.
'''Румунско-руски преговори.''' — И ако је Румунија везана са Аустро-Угарску војном конвенцијом — која истиче 1916 године, — Русија, која 1913 одобрава напад Румуна против Бугарске, има јаке разлоге да верује да је себи могла доста лако обезбедити сарадњу Букурешта.
Линија 152 ⟶ 153:
Не само да се руски посланик у Атини Демидов не придружује општој политици савезника, већ се Никола Други противи више но једанпут њиховој интервенцији у унутрашње ствари Грчке и остаје на страну Константина. Ово расположење рускога двора нарочито се испољило приликом посете грчког принца Николе у Петрограду, јула 1916 године; цар је чак дао наредбу да се руска штампа примора да обустави своје нападе на Константина. Савезници су морали да сачекају пад Николе Другог, да би могли енергично да поступе према Грчкој и да наметну абдикацију Краљеву.
'''Русија и питање Цариграда и Мореуза.''' — Улазак Турске у рат опредељује руску дипломацију да
Питање Мореуза које се поставило Русији још у XVIII веку, а чија је политичка, привредна и стратешка важност огромна, постаје природно једно од главних брига руске владе. Али ако је за либералне кругове „контрола Цариграда и
Сазонов тада почиње преговоре са савезницима да би добио признање права Русије на Цариград и мореузе. У Паризу су ти предлози испочетка примани доста хладно; кључ је ситуације у Лондону. 19 фебруара/4 марта 1915 године он упућује амбасадорима Француске и Енглеске следећи меморандум:
Линија 167 ⟶ 168:
„Специјални интереси Француске и Велике Британије у горе описаним пределима биће строго поштовани.
„Царска влада нада се да ће горе изложена расматрања бити примљена са наклоношћу од обе савезничке владе. Оне могу бити сигурне да остварење планова, које би оне могле имати у другим деловима Отоманског царства или другде, наићи ће на исту наклоност код царске владе.
Линија 173 ⟶ 174:
„У случају да рат буде вођен до победе, и да се жеље Велике Британије и Француске остваре у Отоманском царству и другде,према речима горе споменутог руског извештаја, влада Његовог Величанства биће сагласна са оним што је било изложено поводом Цариграда и Мореуза у меморандуму царске владе, чији је текст био достављен амбасадору Његовог Величанства од стране Његове екселенције господина Сазонова 19 фебруара/4 марта тек. године.
Линија 186 ⟶ 187:
Велике унутарње тешкоће кроз које пролази Русија и неспособност њене владе да реши сложене проблеме, које је поставио велики рат, доводе њене пријатеље, као и њене непријатеље, да рачунају са могућношћу револуције и засебног мира.
Руски реакционари и савезници стављају се у томе погледу на две разне тачке гледишта. Германофили уверавају да ће продужење рата неминовно довести до револуције, те траже неодложно склапање засебног мира да би је избегли. Напротив, савезници сматрају да би потписивање засебног мира од стране аутократије изазвало у Русији националну револуцију, чије би гесло било: „Рат до
Међу догађајима, који су довели у руском друштву до уверења да су особе без овлашћења отпочињале преговоре о миру или да испитују терен, треба навести разговоре потпредседника царске ''Думе'', Протопопова, у Штокхолму. У јулу 1916 руска парламентарна делегација, која се упутила у иностранство и посетила француски фронт, враћа се у Русију преко Шведске. Без знања делегације, њен вођа Протопопов разговара се у Штокхолму са једним немачким агентом Варбургом, који га је, као што је Протопопов испричао доцније, уверавао да ће Русија у случају засебног мира добити Цариград и мореузе. Вест о овом разговору побуђује негодовање у Петрограду. Протопопов тада тврди да је руски посланик у Штокхолму био обавештен о његовом састанку и разговору са Варбургом. Он од тога дипломате добија енергични деманти са лично увредљивим изразима. Јавно мнење види у том догађају „пробни
Министар спољних послова, Штјурмер, улива још мање поверења о савезницима. Његово постављање, примљено са наклоношћу од немачке штампе, као и гласови све чешћи и све прецизнији о тајанственим преговорима, узнемирују савезнике. Стање постаје тако затегнуто да је Штјурмер приморан у своме својству претседника владе и министра спољних послова да упути руским претставницима код савезничких влада 3/16 новембра 1916 следећи телеграфски циркулар. „Руска влада не може више, већ због саме њихове упорности, прећи ћутке преко гласова, пуштених недавно у штампи извесних земаља, о тајним преговорима, који би били вођени између Русије и Немачке ради склапања засебног мира. Царска влада сматра за своју дужност да изјави најкатегоричније да су ти апсурдни гласови само игра непријатељских сила. Русија ће сачувати нетакнут савез, који је везује за њене храбре савезнике, и страна је свакој мисли о засебном миру; она ће се борити, раме уз раме, са њима против заједничког непријатеља, без и најмањег оклевања и до часа коначне победе.
У документима руске тајне архиве, објављеним после рата од стране Совјетске владе, не налази се ништа што би указало на то да је Никола Други био лично наклоњен засебном миру. Питање данас изгледа коначно решено: цар је остао веран својим обавезама према савезницима. Али ако се он показао непоколебљив, остаје ипак тачно, као што је осетило јавно мнење 1916 и 1917, да је ток догађаја могао довести Русију под владом Штјурмера и Протопопова до склапања засебног мира. У сваком случају ова могућност изгледа веродостојна у руском друштву.
Линија 196 ⟶ 197:
Поред питања засебног мира, разни чисто технички проблеми, односећи се на снабдевање намирницама, на финансије и т. д. утичу каткад на односе савезника према Русији. Око три недеље пре револуције, 1917 год., састаје се у Петрограду међусавезничка конференција да би дискутовала о текућим проблемима политике Антанте, а нарочито о финансијским питањима и грчком проблему. Нешто пре него што се свршила, енглески претставник лорд Милнер предао је цару, 17 фебруара, меморандум који обавештава цара у дискретној, али и енергичној форми ,да ће савезници помагати Русији дајући јој ратни материјал, али под условом да страни стручњаци пазе разумну и правилну употребу датог материјала. Исто тако, у најдискретнијој форми, британски посланик, поводом разних постављања на највише положаје у царству, примећује да у ратно доба не би требало да утичу на избор хијерархијске традиције него лична вредност кандидата. Најзад, похвала која указује јавним организацијама створеним од савеза земства и градова, посредна је критика владиног нехата.
'''Русија и пољско питање.''' — Још од објаве рата пољско питање неодложно се намеће руској влади. У почетку непријатељстава министарски савет саставља апел пољском народу, који потписује касније генералисим, велики кнез Никола Николајевич. Овај апел обећава Пољацима будуће уједињење пољског народа, под руским скиптром: „Пољаци! час је куцнуо, када се може остварити освећени сан ваших отаца и ваших предака... Нека нестану границе које су делиле пољски народ! Нека се уједини под скиптром руског цара! Под овим скиптром Пољска ће се препородити слободна у својој вери, своме језику и својој локалној администрацији ...
У пркос том апелу, влада не чини ништа да оствари наде, које би могао да има пољски народ. У неколико махова министарски савет се дотиче пољског питања, али увек наилази на отпор реакционарних министара Немајући више поверења у обећања Русије, Пољаци покушавају да утичу на Париз, где су традиционалне симпатије према Пољској дубоко укорењене. Руска влада показује се због тога врло узнемирена, нарочито после говора одржаног од Леона Буржеа. Она ни по коју цену неће да пољско питање постане међународни проблем. Једини Сазонов разуме да ће то неизбежно постати, било иницијативом савезника, било Немачке. С тога у априлу 1916 он предаје цару извештај, у коме развија идеју да је неопходно створити пољску краљевину, уједињену са Русијом. „Треба створити у Пољској политичку организацију, која ће Русији и њеном владару сачувати контролу над судбином пољског народа, дајући у исто време слободан израз пољском народном покрету, те ће, далеко од тога, да води продужењу историске неслоге са Русијом, служити сређивању унутрашњег живота Пољске.
Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву
==
'''Војне и привредне прилике у очи рата.
Због недостатка финансијских сретстава и довољне ратне индустрије војска и морнарица нису још могле потпуно да се реорганизују, ни да употпуне своје резерве. Митраљези и тешка артиљерија, чију је важност већ истакао рат 1904—1905, истина, били су унети у план наоружања, али у сувише малој количини. Резерве у оружју и муницији биле су далеко од тога да достигну сразмере, које би наметнуо вероватни карактер будућих сукоба. Обнављање морнарице, толико смањене због тешких губитака, претрпљених за време Руско-јапанског рата, једва да је отпочело. Да би одговорила на неприкидно наоружање својих западних суседа, влада је изнела у току година 1912—1913 пред ''Думу'' пројекте закона којим би се повећала сувоземна и поморска снага. Ови пројекти, чије је остварење тек отпочело када је наишао рат, речито показује недовољност ратне спреме у Русији.
Линија 227 ⟶ 228:
Четири армије, сачињене од 16 пешадијских корпуса, треба да оперишу на југозападном фронту против Аустро-Угарске, која може да сконцентрише све своје снаге против Русије. Оне се развијају у пограничној области према Галицији; две армије, IV и V, у границама Руске-Пољске, на фронту Лублин—Ковел, две друге III-ћа и VIII-ма армија у Кијевском сектору, у области Ровна и Проскурова. Оне имају за задатак да разбију Аустро-Угарску војску и да омогуће окупацију Галиције и карпатских пролаза, који доминирају мађарском равницом. Од пораза Аустро-Угарске Русија очекује велике политичке последице: с једне стране, ослобођење малих словенских народа, који су одавно под притиском двојне монархије, требало је да ратну идеју чини популарном у руском народу; с друге стране, улажењем руских трупа на Аустро-Угарску територију треба побољшати: војно стање Србије, повећати престиж савезника на Балкану и привући у њихов табор Италију и Румунију, који су већ били напустили Тројни савез. Чак и са чисто војног гледишта пораз аустро-угарске војске има капиталну важност, јер једино она може допустити Русима да доцније предузму на немачкој територи офанзиву великог замаха која би им дала одлучујућу победу над Немачком, вођом непријатељског савеза. Када руске северозападне трупе буду стигле до доње Висле, а Аустро-Мађари побеђени од југозападних армија на источном крилу руског стратегијског фронта, ова офанзива би стварно пружала највише наде на успех.
Друге две армије су образоване: VI-та састављена од три
Према томе, од 37 мирнодобских корпуса само 28 могу одмах бити дуж западних граница. Осталих 9 улогорених у удаљеним пределима немају задатак утврђен унапред, јер им треба месец дана да стигну до загрожених граница. Као и VI-та и VIII-ма армија, које служе као посматрачке трупе, они претстављају неку врсту резерве у рукама генералисима, и њихов распоред ће бити утврђен само у колико се буду приближили фронту
Уз 37 мирнодобских корпуса, долази 35 резервних дивизија, образованих већ првог дана мобилизације. Већина, састављене у Европској Русији, одмах су распоређене међу армије, у даљем току, оне ће ускоро све бити сједињене у армијске корпусе. Што се тиче коњице, које има 31 дивизију, она је природно, сем неких изузетака, цела придодана, одмах испочетка, разним армијама.
Линија 247 ⟶ 248:
Генерал Рененкамф одлаже из разних разлога обнављање своје офанзиве за 23 август; затим, и ако ова није наишла ни на какав отпор, он је води са много млакости и оклевања. Овај губитак времена одлучујући је за обе стране. Немци, побеђени и у повлачењу, могли су да направе извесно отстојање између себе и својих победилаца и поново да добију тиме извесну слободу акције. Генерал фон Хинденбург, који је заменио ђенерала Фон Притвица на челу VIII армије, и његов шеф штаба Лудендорф искористили су одушку, која им је била дата, да би потпуно распоредили своје трупе. Оставивши према ђенералу Рененкамфу, који после неколико дана неактивности почиње да споро напредује, само слаба одељења коњице, они су нагомилали све своје расположиве снаге, чак и гарнизоне тврђава и утврђења са доњег тока Висле против армије Самсонова. Они су успели да концентришу четири корпуса, три дивизије и три специјалне бригаде, не говорећи о тешкој артиљерији која потпуно недостаје Русима и упућују их на такав начин да су се трупе Самсонова, уз то још раштркане, ускоро нашле у веома тешком положају.
Од 23 до 30 августа серија важних битака одиграва се у зони где друга руска армија води своју офанзиву, у правцу према Ален-Штајн Остероде; оне доводе до заопкољивања ове армије, која губи у шумама на северу од пута из Најднбурга за Вилемберг, око два и по армијска корпуса, у заробљеницима и несталим; да не би преживео ову катастрофу Самсонов се убио револверским метком. У току ових операција Немци су били више него једанпут у критичном стању. Да је Рененкамф, у место да остане непомичан, брзо напредовао да би извршио своје спајање са Самсоновом армијом, они би, према њиховом сопственом
И ако је претрпела пораз, руска офанзива у Источној Пруској није била узалудна. Вођена са огромним снагама, она је с почетка забринула непријатеља, сејала ужас по целој Немачкој, и због свога успеха одмах у почетку рата дубоко ранила самољубље Виљема Другог — нарочито када је ђенерал фон Притвиц хтео да повуче своје трупе иза Висле, и приморала Немачку команду, да би умирила јавно мњење, да припреми одмах план војних операција за ослобођење заузетих крајева на истоку. Али она је нарочито допринела да поправи ситуацију савезника на Француском фронту. Збиља, да би појачала трупе на источном фронту, немачка команда морала је повући са западног фронта два корпуса резерве (гарда и XI-ти корпус) и осми дивизион коњице. Због потребе наглог премештања, она узима та појачања са свога десног крила, које се наслања на јаку развијену железничку мрежу.<ref name="
Када су Немачка појачања стигла на источни фронт и док се делови друге руске армије који су се спасли од пропасти, повлаче ка Нареву, ђенерал фон Хинденбург решава да удари на армију Рененкамфа, који наставља да осваја, на Немачкој територији, утврђену линију од Куришес-Хафа до Мазурских језера. Веран методама из времена мира немачког главног штаба, Хинденбург се труди и овога пута да заокружи оба крила свога противника, али без успеха. Рененкамф избегава замку која му се подмеће и око средине септембра успева, по цену тешких жртава, да се повуче на средњи ток Њемена.
Линија 261 ⟶ 262:
У колико више тих пет југо-западних руских армија ступају у Галицију, њихов фронт, због географских прилика шири се све више и више: на северу, он је ограничен током Висле, испод Сане и на југу, она се наслања на Карпате. Све армије нису више потребне да гоне непријатеља који се повлачи Вислоки; само једна од њих, девета, у потери је за њим, а остале четири тренутно су се задржале дуж Сане, очекујући да буду употребљене корисније негде на другом месту.
'''Битка на Висли (септембар—децембар 1914).
У таквим приликама, немачка команда може да покуша поново са иницијативом операција, употребљујући снаге које организују у унутрашњости Немачке. Да би предупредила нову немачку офанзиву, француска влада, од половине септембра, посредује код руског министра спољних послова, тражећи да руске трупе одржавају сталну активност на левој обали Висле, да би тако изазвали страх код Немаца од евентуалне руске нове инвазије на њихову територију. Пренос војних операција на леву обалу Висле такође долази у обзир ''Ставке'', која је већ од првих дана рата, била уочила могућност напада на Немачку. Али после Аустро-Угарског повлачења на Вислоку, обавештења јављају за долазак немачких трупа из Горње Шлезије; очевидно, немачка команда се жури да осигура своју територију од евентуалног упада Руса и жели да, у исто време, пружи помоћ Аустро-Угарској војсци у невољи. Ова обавештења су потпуно обистињена кад крајем септембра почиње офанзива Аустро-Немаца између Лоца и ушћа Неде. Мало по мало дознаје се да је води немачка девета армија, новосастављена и да има више од шест корпуса, са десним крилом од остатака прве аустро-угарске армије, све под командом Хинденбурга и Лудендорфа. У исто време јавља се за аустро-угарску офанзиву на десној обали горње Вистуле ка Сени. Операције захватају огромне размере.
Линија 273 ⟶ 274:
Офанзива код Лођа завршена је општим повлачењем IX немачке армије. Због тог неуспеха решава се немачка команда да са западног фронта преузме четири нове армије, II и XIII активне, III и XXIV резервне и пет дивизија коњице II, IV, V, VI и IX и да их упути на руску Пољску. Ово преузимање спречава настављање офанзиве, која се, у току друге половине октобра и у почетку новембра, водила на француском фронту, на Изеру и Ипру, у правцу Кале-а, базе енглеске војске. С друге стране, губици, које су ове трупе поднеле у току четири месеца готово непрекидане офанзиве, несташица оружја и муниције, нарочито пушака и метака, приближавање зиме и нарочито тежак војни положај присиљавају ''Ставку'' да изврши ревизију плана предвиђених операција и да им смање број. Тако руска војска заузима половином децембра положаје, који су претходно утврђени на рези Бзури, Равки и Ниди и почиње да се тамо утврђује.
'''Неуспех турске офанзиве на Кавказу (октобра 1914—јануара 1915).
Турска флота појачана од јаких и брзих немачких крстарица
Непосредно затим, III турска војска, која је састављена од три најбоље отоманске армије са Енвер пашом на челу, чији је саветник Бронсар фон Шелендорф, шеф главног штаба, напада на Транскавказ. Њена се офанзива бедно завршава. Првих дана јануара, 1915 потпуно је потучена под Ардаханом и Сарикамихом и мора да се повлачи пред гоњењем руских трупа. Хладноћа, велики снег и планински предели области где се она повлачи, потпуно је дезорганизују. Пут, којим се поново враћа покривен је смрзнутим људским и животињским лешевима, као и муницијом, топовима и напуштеним колима. Русима она оставља многобројне заробљенике, међу којима је и један командант армије и три команданта дивизије са њиховим главним штабовима. Овај потпуни пораз најбољих турских трупа осигурава Кавказ од нових напада за цело време трајања рата.
'''Немачка офанзива у Источној Пруској (фебруара 1915).
Њен план се на првом месту састоји у томе да између Пултуска и Остроленка концентрише нарочиту XII армију, која је састављена од 10 дивизија и да њоме нападне на фронт
На несрећу припреме за ову офанзиву нису могле да остану тајне, па немачка команда одлучује да их предухитри, крајем јануара. Она се одриче сваке озбиљније операције на западном фронту, да би у Источну Пруску упутила четири нове армије, од којих су XXXVIII, XXXIX и XL биле образоване за време зиме у унутрашњости царства, а четврта, XXI повучена је са француског фронта. Ове трупе су спремне за борбу првих дана фебруара, а већ 7-ог почиње њихова офанзива на два крила X руске армије. И поред годишњег доба и неповољног времена напад је снажно вођен и Руси су присиљени да пређу средњи ток Њемена и Борг; у повлачењу опкољена је у шумама Августова XX руска армија, а после огорченог отпора и великих губитака, добар део армије је заробљен.
Линија 299 ⟶ 300:
У исто време када развијају офанзиву у Галицији, Немци су веома активни на северо-западном фронту. Они до крајњих граница искоришћавају преимућства, која им доноси поседовање Источне Пруске. Најпре, крајем априла, почињу са офанзивом према Тилзиту и Мемелу, на десној обали Њемена, преко Шавли у правцу Риге, Двинска и Вилне; затим, средином јула, њихов се напад проширује на фронт у Нареву у области Неогеоргијевск—Ломжа.
Развој овог напада са којим упоредо иде јак притисак против Келма и Владимир-Волинскија у Галицији, излаже руску војску, која држи леву обалу Висле, опасности да јој буду сломљена оба крила. Стога главни командант генерал Иванов почиње да, у споразуму са ''Ставком'', ослобађа трупе из „пољског
У четири летња месеца, колико је трајало њихово повлачење у Галицији и у руској Пољској, Руси су, без оружја и без муниције, сами имали да подносе притисак уједињених непријатељских снага. Француско-енглеске трупе су, истина, покушале, јуна месеца, да немачке трупе удаље са руског фронта али слаба предузимљивост и незадовољавајући резултати нису могли да предухитре удар, који су Немци припремили на Истоку. 7 јула, генерал Жофр сазива у Шантији-у ратни савет савезника, који: треба да проучи могућности помоћи исцрпљеној Русији. Пошто је изложио све што је Русија учинила за општу ствар, он подвлачи потребу једне савезничке офанзиве. Та операција, мећутим, тражи дугу припрему, тако да је француско-енглеска војска спремна да отпочне са офанзивом у Артоа и Шампањи, тек када ситуација на источном фронту почиње да се стабилизује. Што се тиче Италије, њене се операције против Аустро-Угарске ограничавају на Исонзо и околину, па, према томе, не могу из основа да измене ситуацију на главном фронту, т. ј. у Галицији. Аустро-Немци, дакле, и даље имају слободне руке да концентришу сву пажњу и све главне снаге на руски фронт, и немају потребе да их за одбрану подељују по осталим фронтовима: француском, италијанском, српском и Дарданелима. Према службеним подацима, успели су да септембра 1915, групишу против Русије 127 дивизија пешадије и 24 дивизије коњице, уместо 50 дивизија пешадије и 13 дивизија коњице, колико су имали у почетку рата. Борећи се на тако јаком фронту, Русија је у највећој мери допринела успеху савезника. Њене су трупе скретањем непријатељске пажње са осталих фронтова осигурале савезницима готово једногодишњи одмор, после тешких напора првог ратног периода, одмор који ће они добро да искористе и да се припреме за упорну борбу, која ће им касније донети крајњу победу.
'''Преузимање врховне власти од Николе II и губитак Вилна (септембра
Цареву одлуку да се стави на чело војске не одобрава ни: већина министара, ни ''Дума'', ни народ. Сви се слажу у томе да је незгодно да шеф државе напусти престоницу и да узме одговорност за будуће војне операције. Царева одлука критикује се тим пре што има свега две-три недеље до почетка јесени, када су путови неупотребљиви, а сваког часа може да се очекује немачка офанзива. И заиста већ 12—14 септембра, Немци врше јак притисак на Вилно и Двинск. Да би одвојили војску са северног фронта, који се дефинитивно образовао под генералом Рускијем, од војске са западног фронта, којом командује генерал Еверт, Немци бацају напред своју коњицу, чији поједини одреди стижу до области Борисов. Главне железничке везе, које везују две северне престонице су на тај начин привремено пресечене. Руске трупе врше огромне напоре да саставе пробијени фронт: у томе успевају тек крајем септембра. Поред свега, изгубљена је област Вилна, која је тако важна по својим железничким везама. На целом фронту од Двинска до Пруска, Руси морају да се задовоље привременим положајима, које се труде да утврде.
Линија 315 ⟶ 316:
Да спрече Немце у њиховим намерама, Руси 18 марта изврше масовну офанзиву у пределе језера Уароча, на месту где се додирују северни и западни фронт. На тај начин они заустављају све немачке резерве на источном фронту и успевају тиме да, од 22—30 марта, зауставив непријатељске нападе на Верден. Своју офанзиву проводе под ужасним условима, на територијама које су топљењем снега и пораст река претворили у блатне мочваре, „у блату и крви”, како кажу сами Немци. Њихови веома тешки губици броје 100.000 људи.
У међувремену, ''Ставка'' се спрема за летњу офанзиву, која је одлучена на конференцији у Шантији-у. Она се решила да цео свој напор пренесе на западни фронт, а да на другим фронтовима, северном и југо-западном, изводи само мале операције. Она, према томе, дели тешку артиљерију и муницију, које још увек има у ограниченој количини. Међутим, окрети италијанске војске варају сва предвиђања. Генерал Кадорна, који се са главном снагом својих трупа и даље држи на Исанзи, нападнут је око половине маја од стране Аустро-Мађара. Пошто су се
У тим неповољним приликама почиње славна офанзива Брусилова, команданта риго-источних армија. Почела је 1 јуна, а продужила се до првих дана септембра дуж целе линије између Припјата и Дњестра или на дужини од 375 врста. У почетку офанзива успева да пробије непријатељски фронт у ширини од 28—75 врста. Међутим, фронт се не предаје потпуно, јер убрзо добија појачања, која су повучена са француског, италијанског и енглеског, па чак и новог македонског фронта. Више од 30 дивизија појачања, од којих најмање 24 долазе са француско-енглеског фронта, а 7 са италијанског, бачено је на Брусилова. Најбоље међу њима упућене су на област Ковела, чије заузимање дозвољава Аустро-Немцима да зауставе руску офанзиву.
Линија 323 ⟶ 324:
Крајем августа и Румунија улази у рат. На несрећу, она веома необазриво пушта да њене трупе напредују у Трансилванији, па тако излаже своје десно крило и задње одреде уједињеним снагама непријатеља. Русија мора да пожури у помоћ. Њене трупе морају да продру на румунску територију и да прикупе остатке румунске војске. Нови и тешки задатак намеће јој образовање специјалног румунског фронта. Како Румуни могу да даду свега 6 дивизија пешадије, а једну коњице, које заузимају сектор од једва 33 врсте, она мора да брани сав остали фронт, који се протеже на 469 врста на југу и до Црног мора. Око месеца јануара 1917, Русија мора тамо да преведе тридесет шест дивизија пешадије и шест коњице, што значи четвртину целокупне своје снаге. Због тога је ситуација на источном фронту много погоршана и руске војске губе сваку могућност за слободну акцију.
'''Војне операције на Кавказу и у Персији (1916).
Њихове војне операције у овом новом ратном позоришту, у Персији, још су много успешније. Крајем маја, мали одред козака доспева чак до главног стана Енглеза, који пошто су пошли од Персијског залива, напредују уз Тигар. Укратко, крајем 1916, руске трупе заузимају Ерзенџан, Моух, Битлиз, у Турској на страни Азије и Амадан у Персији; Команда кавкаске војске од сада мисли само да брани освојено земљиште.
'''Замореност војске и земље крајем 1916.
Међутим ови повољни резултати се указују само ономе који уме да захвати целокупну ситуацију. Масе их никако не виде; оне познају само тешки живот у рововима, узалудност сваког покушаја да се пређе мрежа од бодљикаве жице и потоци проливене крви. У Русији је број људи позваних под заставу превазишао 13 милиона, број убијених 2 милиона, а број осакаћених није мањи од четири, ако не и четири и по милиона. Оквири многобројних јединица обнављани су по пет па и шест пута. Ма да сви елементи становништва које је процењено на 170 милиона, никада не могу да буду позвани под заставу, овакав војнички напор у земљи, која је у мирно време регрутовала свега половину својих обвезника достиже крајње границе.
Линија 335 ⟶ 336:
Из тих разлога незадовољство становништва према влади непрестано расте, јер су под њеном влашћу услови живота постали тако тешки, а она сама, у осталом, одавно више не улива поверење. Немачка Команда веома вешто искоришћава општу замореност као и огорчење против власти која се увек противи хитним реформама. У току лета команда организује пропаганду, која иде за тим да код руског војника поколеба вољу за настављањем рата, као и моралну дисциплину.
'''Последње Руске офанзиве 1917.
Организација ове офанзиве наилази на огромне потешкоће: С једне стране војнике захвата нагла обесхрабреност и слаби војну дисциплину; с друге стране, унутрашња политичка ситуација одузима привременој влади сваку снагу и потребни ауторитет. Па ипак, захваљујући напорима министра рата, А. Т. Керенског и руске војске, долази на југо-западном фронту до великог напада на Аустро-Мађаре. Напад почиње (од јула и развија се на обема обалама Дњестра<ref name="
Покушај офанзива на другим фронтовима дају још резултате. Један немачки напад, почетком септембра, у областима Риге, и Фридрихштата, проузрокује повлачење XII-те армије, која образује десно руско крило на линији Верден и препушта непријатељу доњи ток Двине. У октобру, Немци успевају, да без много потешкоћа заузму острва Езел и Даго, која су им неопходно потребна за одбрану области око Риге.
Линија 347 ⟶ 348:
Свесни елементи руске војске нису узели никаквог учешћа у трансакцијама Брест-Литовског мира, па их нису ни признали. Када су војни стручњаци консултовани у погледу немачких предлога за мир, они су изјавили да су ти предлози неприхватљиви; они су, сем тога, категорички одбили да потпишу било који докуменат, који се односи на прекидање непријатељстава. Кад је бољшевички конгрес ратификовао уговор о миру, морали су најактивнији елементи руске војске да се склоне по земљама којима се Русија граничи, и да тамо наставе борбу за своју отаџбину.
==
<references/>
|