Викизворник

Историја Русије (П. Миљуков) 24 — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 11:
ГЛАВА -{XXIV}-<br>
<big>'''Русија под совјетским режимом'''</big></center>
 
Последњи период руске историје почиње 25 октобра/7 новембра 1917, али није још завршен. Његове последице нису познате и не могу да се предвиде. Према томе је немогуће дати непристрасан историски опис. Али ова би књига била непотпуна, када би прећутала социјални покушај, који већ петнаест година ради на томе да, не само Русију, већ и цео свет, упути новим правцем. Ограничићемо се, ипак, на излагање најзначајнијих чињеница, бирајући у колико је могуће оне, које нико не може да оспори.
 
Линија 19 ⟶ 20:
Други период, који је почео страховитим пустошењем земље и незапамћеном глађу 1921 и 1922 године, бољшевици исто тако сматрају као извесно „привремено отступање“, „одмор“, када су у извесној мери поново усвојили принципе „буржујске“ владе, у нади да ће на тај начин омогућити да земља стане на пут злу, које су они приписивали рату, а њихови противници њима и њиховом друштвеном преокрету. Овај период „опорављања“, такозвани период ''Неп'' захвата пет следећих година од 1923—1928, — у ствари он почиње и завршава нешто раније. Враћање извесној економској слободи ускоро доводи до подизања продуктивних снага земље, побољшавању финансија и реорганизације саобраћаја.
 
Последњи период који почиње 1928 године, претставља период социјалистичке „реконструкције“. Према комунистичкој доктрини, влада Совјета наставља са својим првобитним радом и користећи се резултатима периода Неп, ставља себи у задатак да одмах преобрази Русију у „социјалистичку“ државу. Најкарактеристичнији догађај овог периода је „петогодишњи план“, чији је циљ стварање државне индустрије, која би била у стању да „стигне и да превазиђе“ производњу западне Европе и Америке, као и „колективизација“ агрикултуре. По извесним знаиимазнацима би се рекло да се овај период сада ближи крају.
 
==1 I. „Ратни комунизам“ и Лењин (1917—1922) ==
'''Олигархијска организација комунистичке странке.''' — У моменту када бољшевици долазе на власт, њихов политички и економски програм није довршен, а и њихов број је веома мали. Комунистичка странка има свега око 50. 000 чланова, од којих неколико хиљада старих револуционара (подполшчика, који су навикли на незаконите и „подземне“ акције) и 35. 000 нових присталица, који су им пришли тек 1917 у току борбе против провизорне владе. Ма да се касније тај број удесеторостручио, т. ј. достигао пола милиона, владајућа елита (веркхушка) састављена је од свега 15.000 људи од којих једна стотина у централним организацијама у Москви, и 225 у централним организацијама осталих покрајина, воде главну реч. Режим је, према томе, у суштини олигархиски, а то признаје и Лењин 1920: „Странком управља“, каже он, „централни одбор од 19 чланова, које бира конгрес, док свакодневно пословање у Москви мора да се повери још мањим групама, Оргбиро-у, или биро-у за организацију и Политбиро-у, или биро-у за политику, а за које централни одбор на свечаној седници бира по пет чланова. Према томе ово је најизразитија олигархија“. Лењин кратко и јасно излаже улогу ових централних органа странке у државној управи: „У нашој републици ниједно се важно питање из области политике или организације не решава преко државних установа, ако за то не да налог централни одбор странке.
 
Линија 40 ⟶ 41:
На тим основама замишљен је устав. Он почиње „Прогласом права угњетаваног, радничког народа“ где је објављено „укидање приватног поседа, ратификовање закона о радничкој контроли, првом кораку ка потпуном преносу фабрика, рудника и железница у руке радничке и сељачке, совјетске републике; поништења зајмова, које је закључила царистичка Русија; пренос банака у народне руке; обавезна служба рада за све; разоружање буржоазије и образовање „црвене социјалистичке војске сељака и радника“; укидање тајних уговора, братска љубав између војника и сељака садање војске која се бори и жеља да се ма по коју цену склопи мир, који неће значити уступање, ни анексију; ослобађање колонија; пренос целокупне власти на совјете.
 
Устав, даље, утврђује „опште принципе“ и начин како да се организује власт. Највиша власт у С. С. С. Р. је сверуски совјетски конгрес, а у међувремену, док конгрес не заседа, извршни сверуски централни одбор<ref name="ftn2"><sup>Всероесијскиј централниј исполнитељниј комитет. Скраћено: Цик.</sup></ref> именује савет народних комесара,<ref name="ftn3"><sup>Совет народних комисаров. Скраћено: Совнарком.</sup></ref> који ће имати за задатак генералну управу земаљским пословима, биће подељен на 18 секција или „народних комесаријата за управљање разним гранама администрације“. На исту организацију наилазимо и у савезним областима, где је, разуме се, компетентност локалних органа знатно ограничена са стране централних, сверуских органа. Право гласа, у ствари, признаје се само радницима, сељацима и војницима, и то само оним сељацима, који „немају радне снаге у својој служби“; остале класе, под претњом правног прогона, немају право учествовања у управљању пословима. Слобода мнења, т. ј. штампе, слобода састајања и удруживања постају исто тако монопол „радника“. Истина је, међутим,, да је целокупна власт сконцентрисана у рукама странке, како каже Лењин: „Морамо стално имати пред очима да се устав совјетске власти и -{de facto}- и -{de jure}- ослања на странку, која влада, именује и организује по једном једином начелу... Странка заповеда и влада целом државом, управља и треба да управља целим државним механизмом.“
 
Међутим, немирне и несређене године првог периода овог режима не дозвољавају да се текст овога устава сачува неизмењен. Долази до упрошћавања владиног система. Службени извештај о делатности странке признаје „да су ванредне прилике 1919, 1920, а добрим делом и 1921 имале великог утицаја, да су се без престанка објављивале „мобилизације за превоз трупа, намирница...“, да је „читава странка била слична добро дисциплинованој војсци у ратно време...“ Зато су ускоро сви противници комунистичког режима, па и неки чланови странке, почели да захтевају да се као најмањи програм бар поштује устав од 10 јула.
 
'''Крај рата и брест-литовски уговор. ''' — Први и најхитнији проблем, који су хтели да реше победници од 25 октобра/7 новембра, био је: завршити рат што пре. Већ после 28 октобра/10 новембра, 1917, објављују они целом свету радиотелеграмима свој декрет о миру. Тек онда упућују директан апел савезницима. И не чекајући на њихов одговор, наређују главнокомандујућем Дуконјину да почне са директним преговорима са Немцима. Када је Дуконјин то одбио, убио га је један морнар. Његов наследник Криленко намерава да путем бежичне телеграфије закључи примирје, које је заиста потписано 2/15 децембра, а преговори о миру почињу 9/22 децембра у Брест-Литовску.
 
Да би се схватио ток ових преговора, не сме да се заборави да су бољшевици по доласку на власт поставили себи за задатак много важнији циљ: изазивање европске и светске револуције. Пре него што су могли да се увере да је њихова власт у Русији довољно јака, они хитају да остваре тај међународни циљ и чврсто верују да ће да га остваре у најкраћем року. У њиховој борби о власт имали су у Немачкој доброг ослонца. Сада им је прва мисао да је деморалишу. Убеђени су да немачке дипломате и генерали неће одмах пристати да склопе „демократски мир“, а то је најбољи повод да се почне у Немачкој са пропагандом за револуцију. Стога се труде да преговори о миру добију што ширу популарност, али не успевају да их пренесу у Штокхолм. На њихово велико изненађење Немци им одговоре захтевом да свима народностима даду право опредељења, да се одрекну Пољске, Курландије и једног дела Ливоније и Естоније. Преговори су у два маха прекидани, али како Немци не отступају од свог гледишта, а пролетаријат се не одазива, Троцки се решава да 4 фебруара 1918 направи гест, „јединствен у историји света“: „ни мир ни рат“; демобилизовање руске војске и „стављање руског фронта под заштиту немачких радника“. Немци 18 фебруара одговарају великом-офанзивом, а ултиматумом од 21 фебруара постављају још веће захтеве. После дугих преговора централни одбор странке је присиљен на попуштање. 3 марта, 1918 склопљен је засебан уговор о миру, који садржи проглас о независности Финске и Украјине, отцепљивање Пољске, Литваније и Курландије, окупацију Ливоније и Естоније од стране Немаца, уступање Батума и Кара Турској и забрану бољшевистичке пропаганде у Немачкој.
Линија 54 ⟶ 55:
'''Учествовање савезника.''' — Савезници се, међутим, решавају да у сукобу лично учествују. Енглези, који су се 11 марта под утицајем брестлитовског мира искрцали у Мурманску, шаљу јула месеца у Архангелск нове трупе. Њихов циљ није само да задрже муницију и војни материјал, који су савезници испоручили, већ и да образују „независну руску војску“. 2-ог августа руски официри протерују бољшевике из области Архангелска и са енглеском помоћи саставе владу, којој је на челу Н. Чајковски, стари револуционар, веома омиљен у Енглеској, где је био у избеглиштву.
 
На Волги, у Самари, која је ослобођена захваљујући сарадњи Чеха (8 јуна), једна група револуционарних социјалиста и посланика распуштене уставотворне скупштине саставља „Одбор чланова уставотворне скупштине“ и даје му велики значај као „почетку сверуске моћи“. 1-ог августа „народна војска“, коју је тај Одбор сакупио броји 8,500 добровољаца и 2.200 војника мобилизованих међу тамошњим становништвом.<ref name="ftn4"><sup>Првог септембра теориски би требало да у подручју самарске владе има 121.000 војних лица, међутим, 19 августа још увек нема више од 21.000 мобилизованих.</sup></ref> Савезници обећавају да ће подржавати ову владу у циљу образовања „фронта на Волги“ — од Самаре до Казана. Овај „фронт“ је заиста створен крајем јула и почетком августа, 1918, али је и сувише удаљен од северних области, па помоћ савезника не може да стигне; због тога је фронт напуштен у току септембра—октобра. Казан, заузет 7 ав-густаавгуста, напуштен је 10 септембра, а Самара 8 октобра.
 
У Сибиру антибољшевици и савезници ратују са више успеха. Енглези су тамо упутили адмирала Колчакова, да на крајњем истоку сакупи војску. С друге стране, Французи и Чеси упорно траже да се састави једна једина „сверуска“ влада. После дугих преговора на конгресу у Уфи, 8—23 септембра, 1918, политичке странке и разне руске владе<ref name="ftn5"><sup>Влада у Самари, привремена влада Сибира, уралски, и оренбуршки Козаци, месна екатеринбуршка влада, Киргизи и Башкири.</sup></ref> састављају нову владу. На челу те владе је умерени револуционарни социјалист, Н. Авксентијев, а њено седиште је у Омску у Западном Сибиру. Влада, међутим, не успева да учврсти свој ауторитет. 1-ог децембра обарају је десничарски официри, тајно потпомогнути од стране Енглеза, а на њено место долази лична влада адмирала Колчака, који узима титулу „највишег шефа“.
Линија 110 ⟶ 111:
Најзад политички узроци: неповерење, које су разне народности старог царства, показивале према „белим“, које су сматрале централистима, непријатељима аутономије; понашање „белих“, који су становништво напросто пљачкали, као и касна помоћ савезника, који су у првој неодлучности да ли треба водити борбу против совјета, под утицајем оних који су истицали подвојена мишљења, пропустили погодно време, када совјети још нису били утврдили своју власт, ни потпуно организовали црвену војску.
 
'''Рат са Пољском.''' — Почиње 1920, априла месеца, уласком у Украјину пољских трупа, које заузимају Кијев. У мају офанзива „црвених“ присиљава нападача на повлачење. Јуна су Пољаци поново у повољном положају. Јула месеца их друга офанзива црвених доводи до самих врата Варшаве. Августа месеца Пољаци реформишу своју војску, ослобађају престоницу и наносе „црвенима“ тежак пораз. Совјети су принуђени на преговоре, после којих потписују привремени уговор о миру, у Риги, 12 октобра, 1920. Дефинитивним уговором, који је закључен у Риги, 18 марта, 1921, Русија се одриче 4 и четврт милиона становништва, Бело-русаБелоруса, Украјинаца, Великоруса и губи један део земље, величине 100. 000 км<sup>2</sup>, који је дели од Литве.
 
'''Односи совјета са спољним државама; први интернационални уговори и конференције.''' — Први су уговори закључени са народностима, које су одвојене од Русије. То су уговори о миру и о трговини од 1920; 2 фебруара са Естонијом, 12 јула са Литванијом, 11 августа са Летонијом, 14 октобра са Финском. Овим уговорима Русија губи 47.550 км<sup>2</sup> и 1.110.000 становника у Естонији, 51.500 км<sup>2</sup> и 2,258.000 становника у Литви, 65.790 км<sup>2</sup> и 1,850.662 становника у Летонији, 387.426 км<sup>2</sup> и 3,336.940 становника у Финској или скупа 552.266 км<sup>2</sup> и 8,555,562 становника. Ако овоме додамо 259.000 км<sup>2</sup> и 15,800.000 Руса, који су пали под пољску власт, 40.000 км<sup>2</sup> и 2,750.000 становника у Бесарабији, које је анектирала Румунија, 17.600 км<sup>2</sup> и 492.000 становника из области Карса, који је уступљен Турској 1921 године, марта, губици, које је Русија поднела достижу скупа 868.866 км<sup>2</sup> и 27,597. 562 становника.<ref name="ftn8"><sup>Дати бројеви припадају најприближнијим статистикама у часу отцепљивања, 1919 за Бесарабију, 1920 за Финску и Естонију, 1922 за Летонију, 1923 за Литву.</sup></ref>
Линија 122 ⟶ 123:
Да би се изишло из ћорсокака у којем се налазе преговори, решава се да се сазову стручњаци на конференцију у Хаг (15 јуна— 26 јула, 1922). Две странке су ту још непомирљивије него у Ђенови. Литвинов, који је заменио Чичерина, вођу совјетске делегације, не пристаје на преговоре о руским дуговима, ни о компензацијама страним држављанима, чија су предузећа прешла у државне руке, док се год новој Русији не одобре кредити. Конференција је закључена без икаквог резултата.
 
Док су са савезницима јавно преговарали у Ђенови, Совјети су са Немачком која их -{de jure}- признаје, закључила тајни уговор у Рапалу, 16 априла, 1922. Како Немачка још увек оклева између запада и истока, овај уговор подвлачи совјетску тежњу да источне земље организују противу западних. Совјетска дипломатија је 1921 године, 26 фебруара, закључила уговор о пријатељству са Персијом, 28 фебруара са Авганистаном, 18 марта са Турском, а ти уговори увек -{de jure}- признају совјетску владу.
 
На међународној конференцији у Лозани (4 децембра, 1922—5 фебруара, 1923 и 23 априла—27 јула, 1923), на коју су Совјети позвани да „пошаљу претставнике који ће да учествују у дискусији о мореузима“, Чичерин без икаквог успеха брани турско гледиште, које се у извесној мери слаже са гледиштем Русије. Ма да је споразум о мореузима неповољан по њихову земљу, Совјети га потписују.
Линија 142 ⟶ 143:
Јула и августа, 1921, објављени су многи декрети, који одређују ове опште измене. То је „Нова Економска Политика“ или Неп. Лењин и странка се теше да је то узмицање да би се боље скочило. Па ипак, „отступање“ не наилази на добар пријем код многих комуниста, тако да Лењин, који ће ускоро озбиљно да се разболи, много губи од свог ауторитета. И Неп неће дуго да потраје.
 
==2 II. Неп и борба о власт после Лењина (1923—1927) ==
'''С. С. С. Р. и устав од 6 јула, 1923. ''' — Совјетска влада улази у други период постојања новог федералног устава и новог назива С. С. С. Р. (Савез Совјетских Социјалистичких Република) одакле су искључене речи „руски“ и „федеративних“, које су биле у старом називу. Уговором, који је потписан 30 децембра, 1922, четири главне и „независне“ републике, Руски Федеративни Совјетски Савез, Бела Русија, Украјина и Транскавказ, т. ј. Азербеђан, Ђурђијанска и Јерменска, груписане су у федеративне земље, образују прави С. С. С. Р. Крајем 1924, две „независне“ републике, Узбекистан и Туркменистан, улазе у Савез, који тада има 15 „аутономних територија“ — то је име, које се даје народностима, које су најмање по броју, а најниже по цивилизацији — и 15 „аутономних република“. Од ових 30 „територија“ или „република“, 23 припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.
 
5 децембра, 1929, придружила се и седма република, Тађикистан, која је до тада била аутономна територија, а затим аутономна република у подручју Узбекистана. Од 1930, савез је састављен од 15 „аутономних република“ и 18 „аутономних територија“; 24 од ових „република“ или „територија“ припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.
 
Пописи од 1926 дају, о територији и становништву седам савезних република, следеће резултате:
 
 
 
{| class="prettytable"
Линија 193 ⟶ 196:
| 21,355.520
| 146,963,641<ref name="ftn9"><sup>1 јануара, 1931, по последњој статистици, укупан број становништва је 161.000.000.</sup></ref>
|}▼
 
▲|}
Органи Савеза су конгрес совјетског Савеза, чији начин гласања иде у прилог варошима, према томе у прилог радничке класе; централни извршни одбор Савеза, који бира конгрес, да влада између заседања конгреса, а састављен је од два дома: Совјета Савеза и Совјета народности, који имају подједнака административна и законодавна права, али од којих први претставља становништво Савеза у целини, а други становништво по њиховим односним народностима; претседништво централног извршног одбора, које је на власти између заседања овог последњег, а састављено је две трећине од одељења двају домова, а остатак од девет чланова, које домови заједнички бирају; савет народних комесара савеза, који групише чиновнике „комесаријата Савеза“ и такозваних „појединачних“ комесаријата.
 
Линија 203 ⟶ 206:
'''Неп и опорављање.''' — Захваљујући томе што је грађански рат завршен, а затим установљавању Неп-а снага производње јача и Русија долази до свог економског јединства. Совјети располажу огромним економским комплексима, угљем на Донеку, петролејем са Кавказа, житом из Украјине, са Волге и из Западног Сибира, гвожђем са Урала и зиратном земљом степа.
 
Неограничене реквизиције жита заменила је уобичајена пореза у натури, па је уверење да ће моћи да уживају у својим добрима, потстакло сељаке да повећају количине усева и да прошире зиратно земљиште. Велика индустрија реорганизована је по трговачким начелима, па се радници враћају у фабрике, које су били напустили. Мала индустрија делимично је враћена приватним власницима. Успостављање слободне продаје робе и отварање пијаца, поново дају могућности да се образује приватни капитал и да ускоро захвати највећи део трговине на велико. Развој унутрашње трговине потпомаже и стабилност новца; совјетске рубље, које су 1924 изгубиле сваку вредност, повучене су из оптицаја и замењене новом новчаном јединицом, червонцем.<ref name="ftn10"><sup>Номинална му је вредност 9 рубаља и 92 и отприлике равна једној енглеској ливри.</sup></ref> Спољња трговина, која је била готово незнатна, развија се из чији курс у почетку гарантују златна подлога и стране девизе. Порезе, које су за време „ратног комунизма“ биле потпуно укинуте, поново су успостављене и 1923 влада се труди да састави први редован буџет. Становништво, које је према непотпуним статистикама из 1920 било знатно опало, почиње нагло да расте.,<ref name="ftn11"><sup>Годишњи прираштај 2,5%</sup></ref> из године у годину, а и све гране народне економије, које су највише претрпеле, осетно повећавају своју производњу.
 
'''Неспоразуми у странци и прва „објашњавања“.''' — Неп, поред свега, забрињује неке чланове комунистичке странке. Зиновјев, петроградски диктатор, први се подиже против стварања „нове буржоазије“. Троцки предвиђа развој приватног капитала и отварање граница страним производима. Стаљин, главни секретар странке 1925 године, долази до сазнања да међу радницима, који су се вратили у фабрике и међу сељацима влада неки нови дух и да се они више не плаше повратка старих поседника. Стварање трговачких, индустријских, и кооперативних органа, које је дошло као последица Неп-а, производи десетине хиљада нових специјалиста, који својом науком потискују старе дилетанте странке. И сама странка се мења у колико ишчезавају комунисти „старе гарде“, комунисти из доба „подземне“ борбе, а појављује се нова генерација, која неће да ради по постављеном програму, т. ј. на светској револуцији и социјализацији Русије.
Линија 217 ⟶ 220:
'''Лењинова смрт и борба Троцког против Стаљина.''' — Лењин умире 21 јануара, 1924. Оставља „политички тестамент“, где излаже да антагонизам може да доведе до расцепа, а затим изјављује да Стаљинова „простота“ и његово присуство у централном одбору значе опасност за странку, док даље каже да је Троцки „најспособнији“, ма да и сувише „уображен“.
 
Троцки се служи овим документом, који се централни одбор труди да прикрије, да поново и отворено нападне Стаљина. У књизи „Октобарске лекције“,<ref name="ftn12"><sup>О револуцији 25 октобра/7 новембра.</sup></ref> он развија теорију сталне револуције, себи приписује победу бољшевика над привременом владом и указује на кукавичлук Зиновјева и Камењева, који са Стаљином састављају „триумвират“ или како он каже ''тројку'' (запрегу од три коња). Стаљин одговара акцијом. Учвршћује свој положај у странци уводећи у странку 200.000 радника „Лењинове регрутације“ и организујући у циљу својих интереса изборе на -{XIII}- конгресу странке, где његови противници готово личе на оптуженике. Међутим, централни одбор странке се тек јануара 1925 решава да осуди Троцког; он мора да дâ оставку на положај претседника „војног револуционарног савета“, што га одваја од црвене војске, а затим је обавештен да ће у случају да се поново одупре налозима странке, бити искључен из политичког биро-а и из централног одбора.
 
Кад је Троцки уклоњен, Стаљин има да се бори са својим јучерашњим савезницима, Камењевом и Зиновјевом, који верује да је неупоредиво јак, јер се ослања на организацију комунистичке странке у Петрограду. Сукоб изгледа као сукоб између доктрина: Стаљин брани нову тезу да се у Русији, ма како да је земља назадна, може да „изгради социјализам а да се не чека револуција у западној Европи“, док Зиновјев, претседник Треће Интернационале, проповеда да треба, најпре, да се оствари светска револуција. Међутим, сукоб је чисто личне природе; Стаљинови противници хоће да га смене са положаја главног секретара. У томе не успевају ни Зиновјев ни Камењев, и поред своје репутације „најближих Лењинових ученика“ и њихових уображења да су најаутентичнији интерпретатори „лењинизма“. Када децембра, 1925, на XИВXIV конгресу странке, лењинградски комунисти предлажу да се главни секретар потчини опуномоћеном политичком биро-у, успевају само да се Стаљину приреде одушевљене овације. Кујбишев, лутка главног секретара и претседник главног органа странке, „централне комисије за надзор“, категорички изјављује: „Друг Стаљин је успео да око себе групише најбоље снаге странке“. Тада Стаљин по први пут отворено иступа, као „шеф“ странке.
 
XИВXIV конгрес означава крај триумвирата: Зиновјев губи моћ вице-краља Лењинграда и његова је странка растурена; Каме-њевКамењев је смењен са положаја комесара за трговину. Међутим се опозиција поново ствара зближавањем Камењева и Зиновјева са Троцким и са неким групама незадовољника. Ова Неп (нова опозиција) протествује због уступака учињених Неп-у и одбацује нову Стаљинову теорију о могућности да се „социјализам оствари у једној јединој земљи“. Прибегавајући тајним састанцима и брошурама, опозиција организује праву заверу против „Стаљинове фракције“. Централни одбор одговара на ту акцију истеривањем Зиновјева из политичког биро-а, а затим искључује и из странке све присталице опозиције. 16 октобра, 1926, шефови опозиције су присиљени да централном одбору даду часно задовољење и да га моле да прими натраг у чланство искључене чланове. Пред овим знаком слабости, Стаљин изјављује да се „опозиција повлачи јер нема војске“, а затим појачава репресалије: Зиновјев је смењен са положаја претседника Треће Интернационале. Троцки и Камењев збрисани: један са листе чланова, а други са листе стажиста политичког биро-а.
 
1927 године фракција опозиције, која је „највише у лево“, фракција Сапронова и Смирнова, наставља, и поред капитулација шефова, борбу са централним одбором. Средином те године и сами шефови се покајнички враћају опозицији. Опозиција преноси штампарију тајних брошура у Берлин. Политичком биро-у послат је програм, потписан од 83 члана опозиције, који одмах добија око 1.500 присталица; због међународних прилика, које су касније изложене, Стаљинова политика је оштро критикована; с друге стране, Троцки оптужује ту групу, да припрема нови Термидор. Стаљин се труди да борбу заврши једним компромисом. Опозиција, која осећа да је подржавају и извесни кругови из саме странке, показује још живљу активност: како каже Рудзутак, један од Стаљикових присталица, опозиција понавља „по свим угловима да се економски систем распада, да се положај радничке класе погоршава, да се опасни кулаци множе, да радници имају на устима корпу, да се у странци развијају капорализам и фашизам“. Њена је пропаганда најјача у Унији комунистичке омладине, међу младим радницима и војницима црвене војске. Свуда су излепљени летци, који износе да „диктатор Стаљин скреће све више у десно, да брани капиталисте и кулаке“.
 
Сем тога на летцима пише: „Живела слобода речи и штампе! Доле совјетска власт! „“ Микојан, један од нових Стаљинових сателита, тврди: „Опозиција има свој програм, свој централни одбор, своје покрајинске одборе; они примају оне, који не припадају нашој странци или који су искључени; имају своју благајну, своју штампарију, организују манифестације, дају нове пароле за масе ван странке... Главна је чињеница у овој години да опозиција више није фракција, већ странка“. Сада опозиција има и „војску“, тако да затегнутост међу овим групама постаје све већа и да узајамно прете терористичким делима.
 
Пред опасности решава се Стаљин на крајње мере: 28 октобра 1927 решено је у централном одбору и у централној комисији за контролу, који су се састали на пленарној седници, да се Троцки и Зиновјев искључе из централног одбора. 12 новембра искључени су из странке, јер су „радили на диктатури пролетаријата“; децембра месеца, на XВXV конгресу, искључено је још 75 других главних чланова опозиције, међу којима Камењев и Раковски, бивши амбасадор у Паризу.
 
'''Правно признање С. С. С. Р. од стране Француске и Енглеске.''' — Иностранство дуго и не слути о размирицама у странци. С друге стране, Лењиново отступање од првобитних правила и успеси Неп-а, дају иностранству утисак да ће „руски покушај“ да успе. Путовања Ерио-а (1922) и де Монзи-а (1923) у Русију, појачавају тај утисак у Француској. У Енглеској став Лојд Џорџа и лабуристичке странке иде у прилог совјетима. Победа, коју су у обема земљама, однели левичари на изборима од децембра, 1923 и маја 1924, проузрокује дефинитивно превирање у корист совјетске владе, чије је правно признавање било на програмима избора.
Линија 233 ⟶ 236:
На свом првом заседању одлучује нова британска влада, којој је на челу г. Макдоналд, да као и Немачка 1922, правно призна Совјете. Ово признавање је обављено 1 фебруара, 1924, али садржи извесне резерве у погледу старих руских обавеза, као и пропаганде против интереса Велике Британије. 9 фебруара, Чичерин не прима к знању ова ограничења, а комунистичка интернационала наставља са постављањем захтева да се Ирској, Египту и Индији да независност.
 
14 јула идуће године састаје се у Лондону енглеско-совјетска конференција, да реши сва спорна питања. Док Енглези траже да се признају дугови, бољшевици траже зајмове. Споразум изгледа немогућ. На наваљивање радничких посланика Макдоналд пристаје 8 августа да потпише уговор, који истина одлаже спорна питања, али признаје совјетски монопол на спољњу трговину и неповредност чланова дипломатских и чланова трговинских совјетских мисија. Макдоналдова влада пада мало касније, а 21 новембра Балдвинов консервативни кабинет одбија ратификовање уговора од 8 августа. Ипак, признавање -{de jure}- није опозвано, а трговински споразум остаје на снази.
 
У Француској влада Ерио-а, састављена после избора од 11 маја, признаје -{de jure}- владу С. С. С. Р., почевши од 28 октобра 1924; међутим, влада „изрично резервише права, која су француски грађани стекли ранијим обавезама старих руских влада“ и примењује исте резерве на „одговорност, коју је на себе узела Русија од 1914 с обзиром на француску државу и њене припаднике“; сем тога „немешање у унутрашње послове“ мора да буде узајамно правило.
 
Француско-совјетска конференција, заказана за 10 јануар, 1925, одложена је на неодређено време, јер комунистичка пропаганда по фабрикама, у војсци, морнарици и по француским колонијама омета редовно стање, као и због тога што је немогућ споразум по питању признавања дугова и компензација власницима француских предузећа у Русији. Септембра 1925, Красин, совјетски амбасадор, поставља Кајо-у предлоге, које овај одбија као недовољне. Децембра месеца долази сам Чичерин да предложи Аристиду Бријану да се преговори наставе на широј основи. Тако се 26 фебруара 1926 отвара, под претседништвом Раковског, совјетског амбасадора и де Мозија, министра за јавне радове, конференција, која овог пута детаљно испитује проблем дугова и кредита. 14 априла совјетска делегација предлаже да се предратни дугови исплате у 62 годишње отплате од 40 милиона златних франака, али тек пошто буду одобрени претходни зајмови у новцу и у натури. Тај је предлог оцењен као неприхватљив и преговори се прекидају већ 10 јула. 30 јула, 1927 Раковски тражи да се преговори наставе и 21 септембра, пошто је претходно отишао да тражи инструкције из Москве, даје нове предлоге: исплата 62 годишње суме од по 60 милиона златних франака, признавање Француске за нацију, која је највише фаворизована, али све то уз отварање зајма у висини од 120 милиона долара, расподељеног на 6 година. Дискусије се настављају нарочито о начину гарантовања исплата годишњих сума робом и руским петролеумом, који ће да се увози у Француску. Опозивање Раковскога, коме француска штампа замера на неким изјавама датим приликом пута у Москву, а којег комунистичка странка осуђује да је узео учешћа у опозицији против Стаљина, поново прекида преговоре.
 
И остале државе признају -{de jure}- С. С. С. Р.: у Европи Италија (7 фебруара), затим Аустрија, Данска, Грчка, Норвешка и Шведска; у Америци: Мексико; у Азији: Кина (21 маја 1924), Хеџас и Јапан (20 јануара 1925).
 
Једине међу великим силама, Сједињене државе, непријатељски гледају на успостављање односа. Оне су последње пристале да учествују са савезницима 1918—1919, и прве су од тога одустале. 10 августа 1920, Сједињене Државе су нотом државног секретара Колбија, изјавиле да одустају од сваког корака, који би се односио на „виталне интересе Русије“, догод она не добије „владу, која ће да буде призната у цивилизованом свету“ и док не буде достојна „да је слушају“. 31 маја 1921 су нотом секретара Хјужа осудиле Јапан због „дуге окупације стратешких центара у источном Сибиру“ и изјавиле да „Америка никада неће признати легитимност захтева“, који произилазе из ове окупације. На конференцији у Вашингтону нотом од 19 септембра, 1921, изјавиле су да сматрају „недопуштеним да се доносе решења, која иду на штету легитимних руских интереса“. Од 1923 оне не сметају својим поданицима да ступају у приватне трговачке везе, које су све важније, са С. С. С. Р., али и даље службено не признају совјетску владу.
 
'''Активност комунистичке интернационале и дипломатски неуспеси.''' — Комунистичка интернационала је озбиљна запрека за успостављање нормалних и трајних дипломатских односа са владом С. С. С. Р. Узалуд та влада тврди да је потпуно независна од ње. Јавно је познато да европске комунистичке партије добијају од ње знатне новчане помоћи и да је управа интернацио-налеинтернационале у рукама политичког биро-абироа комунистичке руске странке. С друге стране, зар совјетска влада и сама не изјављује преко својих властитих претставника, да никада неће престати да помаже радничке класе свих земаља да остваре светску револуцију?
 
Активност Треће Интернационале највећа је у Енглеској, где је подржава важна мањина Тред Унион. У циљу заустављања бољшевичке пропаганде, Балдвинова влада хапси њене шефове у њиховом главном стану у Кингс стриту. Узапћена и објављена документа указују на бољшевичку акцију по британским колонијама, инструкције интернационале за пропаганду и слање новчане помоћи. Кривци су осуђени 24 новембра 1925, на годину дана затвора због „позивања на револ“, али то не смета да бољшевици активно учествују у штрајку рудара у лето 1926 године, у којем њихова штампа види почетак грађанског рата у Енглеској, као и светске револуције. Па ипак, њихов утицај на Тред Унион много је слабији после ових догађаја.
Линија 287 ⟶ 290:
Ван војске постоје удружења „добровољаца“, који сарађују на одбрани земље: таква су удружења Осовјакхим или Друштво за хемиску и ваздушну одбрану земље, које већ 1927 има 2,900.000 чланова и Авиодор или Аутомобилско удружење, које има 1,200.000 чланова. Сем тога у свима школама од основне до више наставе, организовани су курсеви војне наставе, са гимнастичким вежбама и мануелним радом. Штампа не престаје да говори о рату и тако држи земљу у ратоборној атмосфери.
 
'''Социјалистичка реконструкција по селима и Стаљинова победа над опозицијом.''' — Крајем периода, који привлачи нашу пажњу, дешавају се две ствари, које су по изгледу супротне, а у самој страни се допуњују. У првом реду трговина и пољопривреда и индустрија, којима је Неп ишао на руку, достижу предратни ниво, т. ј. онај из 1913 године, коју совјетски економисти узимају као базу за своја поређења. На другом месту Стаљин прави смеле покушаје, пред којим се и сам Лењин устручавао, успева да се ослободи својих политичких противника, да се окружи приврженим сарадницима и да к себи привуче све државне чиновнике и присталице странке. Одатле код њега самоуверење и снага који га не напуштају ни онда када противници његовог система проузрокују панику и плаше се пропасти кому-нистичкогкомунистичког режима.
 
Под утицајем Лењина, који је зазирао од сељака, странка је усвојила паролу: „Лице према селу“. 1922, он је сељацима, најпре, одобрио нови аграрни законик, који им је дозвољавао да своју земљу отуђе или даду под закуп, што је готово враћало право поседа. После слабе жетве, 1924 године, када је наступила опасност од сељачке буне и када је Зиновјев у страху понављао Лењиново питање: „Ко ће да однесе победу?“, сељацима су направљени нови и важни уступци. Већ 1924 проширена је власт аутономних, административних органа по селима, 1925 избори за сеоске совјете релативно су слободни, гласачи се јављају у много већем броју, међу собом бирају кандидате „без странке“ и за половину смањују размеру изабраних комуниста. Земаљске порезе су смањене, а проучаване су мере, које ће да омогуће повећање производње сеоске економије. Нешто раније, 1923—24, влада је, да би повећала куповну снагу сељака, смањила цене индустриских производа, а повисила цену пољопривредних. На тај начин је влада саставила „маказе“, које су, до тада, на штету сељака биле широко растављене.
Линија 299 ⟶ 302:
Најзанимљивије је да овај план неће да остваре главни претставници „старе гарде“, коју је Стаљин растерао и сместио по нижим положајима, већ људи нове генерације од 30 до 40 година, које претставља Троцки. Тако ће бити задовољена амбиција оних који су међу њима најспособнији, као што су Молотов, Андрејев, Кагановић, Кујбишев, Рудзутак, Орџоникидзеи Микојан, који улазе у централни одбор или у комисију за контролу, а у којима Стаљин добија јаке и верне савезнике.
 
==3 III. Петогодишњи план и „Стаљинизам“ (1928—1932) ==
Трећи период историје Совјета обележен је новим социјалним покушајем, који је чисто Стаљиново дело. Како је много смелији од Лењиновог покушаја, нема са њим готово ничег заједничког, као што ни Лењиново дело није имало много заједничког са марксизмом од 1917 године. Тај покушај, такозвани „стаљинизам“ значи уверење да се социјализам може да спроведе у једној јединој земљи. У унутрашњој политици је тај правац обележен борбом против сељака а затим „социјализацијом“ и „колективизацијом“ приватних предузећа; у спољњој политици се осећа извесно слабљење делатности Треће Интернационале, јер С. С. С. Р. осећа све више потребу за иностраном помоћи, а мора и да развије спољњу трговину.
 
Линија 308 ⟶ 311:
План ]е мање оптимистички у погледу пољопривреде, јер предвиђа свега 21,6% повећања обрађеног земљишта, а 55% производње, — претпоставља се да ће продуктивност расти за 25%, — што би значило да ће вредност од 16,700.000.000 прећи на 25,800.000.000 рубаља.
 
'''Услови остварења плана.''' -— Аутори плана изрично предвиђају да ће за његово остварење становништво морати да подноси најтеже жртве, као и да своју властиту потрошњу сведе на најмању меру. Као награду обећавају да ће зато опште благостање бити много веће, да ће се, на првом месту, номинална вредност дневнице повисити за 47%, а стварна вредност, узевши у обзир опадање цена робе, за 71%. С друге стране, како се не ради о развијању „лаке индустрије“, која производи предмете за општу употребу, већ „тешке индустрије која производи оруђе за производњу, високе пећи, разне алате, делове за фабрике ити т. д., јасно је да Русија сама није у стању да се подигне до индустриског ниво-анивоа, који предвиђа план. Потребна јој је помоћ из иностранства. Иностранство мора да је снабде инжињерима, архитектима и квалификованим радницима, којих она нема. Русија, тако, упослује око 20. 000 „специјалиста“ из Америке и из Немачке. Исто тако у иностранству мора да купи механички прибор за нове фабрике. За све то је потребан новац и то у страним девизама. Да их добије, мора да повећа извоз, који је 1919 био спао на мртву тачку, а ни касније није постигао више од 40% извоза од пре револуције, а нарочито у главном руском производу, житу. Међутим су, нивелацијом великих поседа за време првих година револуције, сељачка имања постала и сувише мала, а највећи део од њих производи жито за личну потрошњу. Једино богати сељаци, кулаци, могу да продају жито и да купују фабриковане производе, а они су влади подозриви и прогоњени као „буржуји“. Тај положај доводи совјете до тога да разраде нову једну мисао, која их је у почетку њихове владе била потстакла да сачувају велике поседе и да од њих створе „совјетска имања“, советскија кхозјајства или скраћено совкхозе. Та су пољска имања били претворили у „фабрике жита“, које, истина, у невештим рукама нису давале добре приходе. Како Стаљин сада располаже јачом бирократском организацијом, он се решава да од целокупне пољопривреде створи „фабрику жита“, т. ј. да „социјализује“ и „колективизује“ мала имања појединаца. Ово конфисковање земље и материјала од свих власника најзад уништава класу кулака, која је сада, као раније велики поседници, сасвим „ликвидирана“.
 
Тако ће мало по мало да се прошире првобитне намере петогодишњег плана. Први његови аутори ће чак да буду осуђени као превише умерени, биће прогоњени и најзад протерани. Исто ће да се деси и старим специјалистима за економију и статистичарима: они ће бити напросто оптужени због „саботаже“, а Институт за статистику, њихово седиште, биће укинут.
 
'''Индустриска парола: „стићи Америку“.''' — Петогодишњи план означава наступ једног новог социјалног периода, нове измене унутрашње политике Совјета, као и њихове спољње трговине: он иде не само за тим да развије радничку класу и да ојача социјализам у Русији, већ и да осигура потпуну економску независност земље. Све у држави мора да сарађује у једном циљу: стићи и превазићи Америку. Да се охрабре и потстакну сарадници на остваривању тог плана, његово се привођење у дело убрзава и избацује парола: „Платилетка за четири године“. Предузећа се позивају да једно друго изазивају на „социјалистичко такмичење“. Оснивају се групе ''ударника'' (чланови ударних бригада) и групе „хероја“ петогодишњег плана да би електрисале радничке масе и храбриле их на рад. Да се становништво убеди да је потребан рад у убрзаном темпу, искоришћава се атмосфера панике, коју стварају тобожње претње светске „буржоазије“, која хоће да уништи „социјалистичку отаџбину радника“. Од самог почетка, вршење ратних припрема претставља један од главних задатака плана. Зато се план нарочито баца на сарадњу са Немцима у циљу развијања хемиске индустрије, фабрика оружја и авиона.
 
Нарочито је важно стварање тешке индустрије, која треба да израђује оруђе за производњу. Предузети су величанствени радови под управом најбољих страних стручњака. На Дњепру се, уз сарадњу америчког инжињера Хјужа Л. Купера, који је израдио Вилсон Дем на Ниагари, гради највећа електрична централа у Европи, Дњепрострој. На уралским степама граде инжињери из „Артур мек Ки Компани“ једну од највећих фабрика челика на свету, Магнитострој, на подножју планине Магнитаја и једну потпуно нову варош, Магнитогорск. На 1700 км. од јужног Урала, на крају Сибира у базену Кузнека развија се упоредо са једним огромним рудником угља, који снабдева џиновске високе пећи у Магнитостроју. Код Нижниј-Новгорода се под воћством Хенри Форда и Остинове Компаније (Охио — Њу-Јорк) изграђује огромна фабрика аутомобила, као и једна огромна варош. На Доњој Волги, у Стаљинграду (пре Царицин), под управом Џона К. Калдера, подиже се велика фабрика пољопривредних трактора. Из земље просто ничу: фабрике свих врста, електричне централе, фабрике челика и машина. Машта уступа пред извесном врстом опијености и грандоманије. Иде се не само за тим да се створе „џинови индустрије“, који ће моћи да туку све рекорде постигнуте у производњи, већ се тежи, исто тако, да се изграде у најбрже могућем року.
 
'''Запреке на остварењу плана.''' — Па ипак, остварење плана наилази на велике потешкоће. Крајња журба, којом се приступа изради, чак и пре него су довршени планови, недостатак квалификованих радника, њихова несталност, јер се регрутују са свих страна, а нису у стању да подносе ужасне станбене прилике, рђаву исхрану и хигијенске прилике по новим градилиштима, слабе жељезничке мреже, закашњења у испоруци сировина, неопходних за изградњу и за уредно функционисање нових усавршених машина, све то утиче да се трошкови, које нова предузећа имају око производње, стално повећавају и показује да није могуће да се производи унапред одређеним темпом. Што се тиче старих предузећа, која прелазе у другоразредна, она одмах наилазе на по-тешкоћепотешкоће, кроз које ће нова проћи, чим буду довршена.
 
На првом месту, не остварују се снижавање цена, које је, по предрачуну, морала да произведе повећана производња и потрошња. Фабрике у томе могу да успеју једино осетним погоршавањем квалитета јер су присиљене да стално повећавају производњу. Морају да дају доказа о том повећању —, па и онда цене, не само што не опадају у предвиђеним размерама већ, напросто, расту. Што производи национализоване индустрије влади не дају приходе, које је очекивала, долази нарочито одатле, што је запостављена чисто трговачка рачуница која је у периоду Неп-а, довела индустриска предузећа до знатног успеха. Према декрету од 31 јануара, 1930 године, државна банка мора да одобри све кредите, ова разуме се, не може да проверава да ли су молбе оправдане, она аутоматски даје одобрења, а шефови предузећа немају рачуна да се интересују за праву цену.
Линија 328 ⟶ 331:
Остварење плана, стварање директних веза између произвођача и потрошача намећу саобраћају много већу одговорност, него што је имао у време слободне трговине. Како су аутори плана потпуно занемарили саобраћај, он заостаје далеко испод свог задатка. Већ 15 априла, 1930, Економическаја Жизн (Економски Живот) признаје у свом годишњем издању „да организација саобраћаја не познаје време, количину ни врсту робе, коју ће имати да превезе у идућим месецима“, а затим указује на „злочиначку површност, којом се воде саобраћајне линије“. Неред је толики да роба стиже у закашњењу или у сасвим незгодно време: док се гомила и труне на једном месту, на другом је никако нема. У индустрији се по фабрикама често зауставља цео рад, јер се не добија потребни материјал. Дешавају се и смешне грешке: Башкирци, који раде у дрвеној индустрији, добијају одједном 5000 брњица за псе; у Березов, у далеком Сибиру, стиже партија француских речника; одраслима стижу дечје хаљинице, а сељацима парфеми и свилене чарапе, и т. д.
 
На крају, план не може да успе због несталности новца. У том циљу план предвиђа само ретко издавање червонеца и то само до суме од 250,000.000 рубљи годишње. Међутим ова скромна предвиђања се ускоро показују као потпуно недовољна да покрију огромне трошкове изградње и скупих искоришћавања фабрика. 1928—1929, потребно је да се изда 671, 000. 000 рубаља; 1929—1930 1,602,000. 000; 1 јануара, 1931 се количина у оптицају повисује на 4,355.000.000 рубаља, а 1 јуна, 1931, она достиже 5,786.000.000. 1930 губи рубаља, на преосталој приватној пијаци, приликом куповине израђених предмета, [[Image:]]¾ своје номиналне вредности. Касније губи чак девет десетина, па и више.
 
'''„Укидање кулака“.''' — На овај план има нарочитог утицаја Стаљинова сељачка политика. У свом решењу XВИXVI конференција странке тврди „да се социјалистичко изграђивање не развија уништавањем приватне производње, већ њеним техничким функционисањем и економским подизањем“. Зато план, у првом реду, предвиђа да се совјетске и колективне житнице крајем пете године давати само 23% жита, док ће житнице приватних лица давати преосталих 77%, па зато прихвата размену од 121 милион „приватних“ сељака према 14 милиона „социјализованих“. Међутим, у колико се производња убрзава, долази се до намере да се свих 22 милиона приватних сељачких имања претвори у колективна, да би се, употребом трактора, што боље искоришћавала. На овај начин, очекује се већа продуктивност земље, која би дала довољно жита да се исхране вароши и војска и да се извози у иностранство. Разуме се да се овом економском аргументу додаје класни. 27 децембра, 1929, Стаљин изјављује: „Влада мења досадашњу политику ограничавања тежње кулака да друге експлоатишу и прелази на политику укидања кулачке класе.“
 
Решено је, дакле, да се против кулака и подкулака, т. ј. мање-више имућних сељака, који уместо једне краве имају две, а држе страног радника да поред чланова породице, врши пољске радове, — тих је сада, не више 4%, већ 10% свих сељака — употребе исте насилне мере, које су употребљене против ранијих великих поседника. У ствари, примењују се још свирепије мере. Према једном поверљивом циркулару странке (6 јануара, 1930), нарочити одреди састављени од 25.000 опробаних комуниста, добијају налог да прочисте од кулака извесан број, унапред одређених породица по селима, т. ј. да побију њихове чланове или да их упуте на присилне радове у шуме северних предела или у изгнанство или пак да их оставе у самом месту, али без сретстава за живот. Налог је извршен једне ледене ноћи; оружане групе истерују људе, жене и децу из њихових кућа, узапћују сва њихова имања и забрањују другим сељацима да им укажу помоћ. Многи кулаци умиру од зиме и глади; остали су, готово без намирница, утоварени у хладне теретне вагоне, који јуре са југа на север Русије, и многи подлежу у току самог пута. Експроприсаних кулака је било на стотине хиљада, можда чак и милион. Тако је у Русији уништена и једина класа, која је живела од својих властитих сретстава.
 
'''Аграрна колективизација и њене последице.''' — Декрет од 6 јануара, 1930, наређује да се имају сва имања „сиромашних“ и „средњих“ сељака (бедњак и середњак), да преобразе у ''колективна газдинства'' или скраћено ''кол'кхозе''<ref name="ftn16"><sup>''Ова реч означава три различита облика „колективне економије“: групе, чији чланови једни другима помажу приликом обрађивања земље, а земље и производи остају приватна својина; удружења где су једино производи колектизовани; потпуне заједнице, где је све заједничко.''</sup></ref> (колективное Кхозјајство), и то од пролећа исте године у областима, које производе жито за трговину, Украјини, Кавказу и Доњој Волги, а од пролећа, 1931, у осталим областима. Сељаци су претњама присиљени да ступају у кол'кхозе: за два месеца број колектизованих породица прелази са 5,000.000 на 9,500.000; у пролеће достиже 50% целокупног броја. Ове ванредне мере, које из основа мењају вековни сеоски систем имања, присиљавају сељаке да побију своју стоку и да утроше своје резерве пре него што уђу у кол'кхоз. Постоји опасност да поља зарасту у коров. Множе се убиства комуниста по селима, а јављају се буне.
 
Тада Стаљин објављује (2 марта, 1930) свој чувени чланак: „Опијеност од успеха“, у којем оштро критикује претерану ревност у истраживању његових налога. Декретом од 15 марта, 1930, дозвољава се колективизираним сељацима да иступе из кол'кхоза и да изузму своју имовину, дозвољава се онима који остају да могу имати једну краву, нешто стоке и живине и једну башту. С друге стране, декрет од 5 априла даје кол'кхозима разна преимућства и одобрава им велике кредите. У међувремену, између два декрета око 9 милиона породица напушта кол'кхоз; међутим, у крајевима, који производе жито 40—45% породица остају у кол'кхозима.
Линија 356 ⟶ 359:
'''Прикупљени стокови жита су недовољни.''' — Како је влада преузела бригу око правилне расподеле израђених производа и производа за исхрану, као и у време „ратног комунизма“, она се труди да сакупи што више жита за исхрану безбројних војника, чиновника и за осигурање извоза. Повећање стокова жита, који од 576, 000. 000 пуда од 1927—1928 — последње године Неп-а —, прелазе на 660.000.000 пуда 1929, на 1,250.000.000 пуда 1930 и 1,400.000.000 пуда 1931, није последица веће производње; то повећање није ни последица повећавања засејаних земљишта, већ једино тога што се од сељака одузимају све резерве. Тако се, од самог почетка 1932 влада забринуто пита да ли ће бити довољно жита за нова сејања. Страх се потврђује у пролеће, када се земља засејава касно и небрижљиво, нарочито у совкхзима, али и у кол'кхозима.
 
Да би се предухитриле тешке последице овог стања, влада предузима низ мера. Најпре признаје да обрађивање поља тракторима није довољно и тражи да се „врати коњима“. Затим, пошто је средишњи одбор странке на XВИИXVII конференцији (фебруара, 1932) подвукао рђаве стране сувише брзе колективизације и приметио да „велики бројеви нису увек знак доброг квалитета“, он се решава да сељацима врати краве; смањује донекле земаљску порезу, смањује стокове за 264 милиона пуда и дозвољава (6 маја, 1932) сељацима из кол'кхоза да на пијацама слободно продају вишак својих производа. Овај покушај увођења слободне трговине враћа спекулацији: како цене на слободној пијаци далеко надвисују службене цене на пијацама се појављују препродавци, а чланови кол'кхоза стају да продају заједничке производе. Месне власти утврђују цене и прогоне „спекуланте“, и т. д. Њихове произвољне мере присиљавају владу да обнародује декрет о „револуционарној легалности“, узалудни покушај да се заштити „социјалистичка својина“. С друге стране је право слободне продаје жита „појачало“ код сељака „отпор када се ради о испоруци жита држави“<ref name="ftn18"><sup>15 октобра, 1932 су стокова за половину мањи од количина којима се располагало прошле, године у исто време.</sup></ref><nowiki>; тако се дозвола за слободну трговину даје само оним кол'кхозима, који су извршили своје обавезе према држави.</nowiki>
 
Влада је отворила пијаце добрим делом да би са себе скинула тешку одговорност исхране варошког становништва. Сем тога се влада труди да смањи број оних које мора да храни. 15 новембра, 1932, влада објављује да ће сваки радник, који ма и само један дан, без важног узрока, изостане од фабрике, бити отпуштен, а карта за намирнице ће му бити одузета. 10 децембра, решава се влада да поново изврши „пречишћавање“ странке, чији су чланови и сувише бројни<ref name="ftn19"><sup>1 јула, 1932, странка је имала 3, 130. 000 чланова. Таква странка, каже Букхарир није више странка; то је „друштво“, које има слободу и независност.</sup></ref>, а многи сумњиви због везе са порезницима. 27, влада издаје унутрашње пасоше, којима се толико служила полиција старог режима, у циљу растерећивања вароши, које је веома тешко снабдевати, од сељака, који су бежали од глади или аграрне колективизације и свих оних, који су сматрани за против-револуционаре; сви они, који не добију пасош морају да напусте вароши: по Кировљевој статистици, биће око 800. 000 становника истерано из Петрограда и из Москве.
Линија 380 ⟶ 383:
'''Отказ енглеско-совјетског трговинског уговора.''' — Насупрот француско-совјетским односима, енглеско-совјетски односи се, 1932, озбиљно погоршавају. 27 јануара, прекинути су енглеско-совјетски преговори о признавању дугова, јер као услов зато С. С. С. Р. поново тражи дугорочне зајмове. Кабинет коалиције смањује суму владине гарантије, која је осигурана енглеским продаваоцима, као и рок зајмова одобрених совјетској трговини, који су за време лабуристичке владе, прешли првобитне границе, утврђене на 1,600.000 енглеских фунти на 12 месеци. Јавно мнење утврђује да енглески увоз из Русије 4 до 5 пута прелази енглески извоз у С. С. С. Р., да бољшевици искоришћавају енглеске зајмове да плате своје поруџбине у Немачкој и у Америци, да сем тога ометају својим ниским ценама унутрашњу енглеску трговину. Јавно мнење нарочито критикује увоз совјетског дрвета, које је производ присилног рада кулака, протераних на север Русије, што, уосталом, објашњава његову ниску цену; оно, даље, тражи отказивање уговора од 1930. С једне стране, да би свој поступак довела у склад са решењем царске конференције у Отави, Енглеска неће да се С. С. С. Р. више користи одредбом напривилегованијег народа. 17 октобра, она отказује уговор од 1930, али даје понуду за настављање преговора у циљу склапања новог уговора на другим основама.
 
==4 IV. „Културна револуција“ ==
'''Вера.''' — 13 члан Устава од 10 јула, 1918, који прокламује да се „у циљу гарантовања праве слободне свести радника, Црква дели од Државе, а Школа од Цркве“ и да је „слобода верске и противерске пропаганде призната свим грађанима“, сасвим одговара жељама, које су руски либерали одавно формулисали. У ствари, Совјети према цркви не могу да остану неутрални, пошто члан 13 комунистичког програма објављује да „странка мора да допринесе да се народне масе ослободе верских предрасуда“. Борба против вере за њих претставља део борбе против класе или против буржоазије. Они предузимају све што је потребно да се и судски омета верски култ, укидају све верске школе и дозвољавају верску наставу, искључиво приватног карактера, одређену за младиће и девојке који су навршили 18 година.
 
5/18 новембра 1917 године, у самоме тренутку, кад је бољше-вичкабољшевичка револуција била на врхунцу, сабор у заседању од 15/28 августа да би успоставио патријарха, кога је укинуо ПетрПетар Велики, бира владику Тихона, за патријарха и образује Синод, који ће му помагати, као и „свештеничку администрацију“, у коју улазе и световна лица. Сабор и патријарх живо протестују противу „прогоњења“ која почињу, и труде се да се одупру совјетским декретима о цркви; у једном апелу упућеној православној пастви Сабор иде чак дотле, да је позива „да пође на Голготу“, и да се одупре отворено неизбегавајући чак ни мучеништво.
 
Совјети одговарају терором, који опредељује Тихона, да обзнани 26 октобра 1918 своју посланицу народу, у којој отворено напада „интернационалистичку власт и жестоко протествује против погубљења свештеника и владика и узапћења црквених добара. Влада, која се још уздржава од коначних мера, решава да владајућој цркви супростави једну још радикалнију религиозну странку, али и опортунистичку, и њу помаже да оснује „обновљену цркву“ или „живу“ цркву. Борба постаје још озбиљнија, када је влада обнародовала 23 фебруара 1922 године декрет односећи се на конфискацију свега црквеног блага у корист жртава глади. 28 фебруара патријарх прети да ће искључити из цркве сва световна лица и свештенике који буду извршили овај декрет. 12 маја он је ухапшен, а вођство црквених послова предузели су вође „живе“ цркве, који су званично признале бољшевике.
Линија 397 ⟶ 400:
Треће године сви свештеници, који се до тада нису одрекли свога позива, биће прогнани из С. С. С. Р. „1 маја 1937 на целој територији С. С. С. Р. не треба да преостане ни једна богомоља, и сам појам о Богу биће уклоњен из Совјетске уније, као преостатак средњег века, као оруђе угњетавања радничких маса.“
 
'''Школа. —''' У подручју школе, као и удругима, Совјети почињу примењивањем најмодернијих принципа. Али они опажају ускоро да ти принципи, позајмљени од европских и америчких педагога, од стране наставничког особља веома радикалних тенденција, могу бити примењени само у малом броју „узорних“ школа. Али, према програму комунистичке партије (март 1913), задатак основне школе је да „образује генерацију способну да коначно утврди комунизам“. Настава дакле треба да буде „поли-техничка“„политехничка“ т. ј., да упозна са свима струкама производње, — и према доктрини Маркса и Енгелса „да развије све способности чланова комунистичког друштва“.
 
Задатак који се намеће тежак је.
 
Прво, изостају им школе и комунистички наставници. У очи револуције благодарећи делатности ''Думе'', Русија је била на путу да наставу учини приступачном свима; према једној статистици од 1911 она је имала тада 154.177 учитеља и учитељица са 8.146.637 ђака. А 1915 имала је 122.123 основних школа. За време грађанског рата, те школе потпуно напуштене, великим делом биле су разорене; 1921, њихов број је спао на 76.000 хиљада, а број ђака у њима на 6.000.000. Од 1921 до 1923 оне су продужиле да пропадају; број, „првостепени“ школа које одговарају пређашњим основним школама, смањује се од 76.000 на 43.000 значи смањење 41—47% у износу на 1915 — и од 6,000.000 на 3,000.000 — док се број „другостепени школа“ које одговарају бившим средњим школама и број њихових ђака смањио од 3.700 на 866 и од 410.000 на 210.000. Што се тиче наставничког особља оно се показује у почетку изрично непријатељски расположено према совјетима. Панруски савез учитеља пошто се отворено изјаснио против њих, растурен је, и „сумњиви“ учитељи најурени су. Тек после Неп-а, наставници постепено прелазе из отвореног непријатељства у „неутралност“, и посредништвом једног новог Панруског савеза радника јавног васпитања као потчињености влади. Међутим, још 1927 сразмера оних који припадају комунистичкој партији износи свега 4, 8% по селима, а 5, 6% у градовима.
 
Поред тога, Совјети требају да створе нову наставу. Статут од 1918 хоће да примени начело јединствених школа са своја три степена; основне, средње, и више, приступачне свима. Али ускоро школа, уместо да може дати свима опште школовање, мора да се брине за професионално васпитање, практично и техничко, те је начело јединствене школе напуштено. Одричући се демократских илузија од 1918, нови статут од 18 децембра 1923 преиначује школску организацију. Он предвиђа три врсте школе, од којих свака спрема за извесну категорију занимања, а чије је одржавање поверено месном становништву: из првостепене школе (четири школске године), прелази се у ниже професионалне школе; из другостепене школе први течај (три школске године), на ''техникум'' и „професионалне курсеве“; из другостепене школе<ref name="ftn23"><sup>Ђаци, који долазе на први течај другостепених школа, имају да прођу кроз 7 школских годишта (4 + 3), а ђаци који долазе на други течај ових школа пролазе кроз девет школских годишта (4 + 3 + 2).</sup></ref> други течај (две школске године) у више професионалне установе. Завршетак опште наставе утврђен је на петнаест година старости, т. ј. после првог течаја другостепене школе, што „могу себи да допусте“, према саркастичном изразу Луначарског, комесара за општу наставу, „само најварварскије и најсиромашније земље“, тако, једино првостепене школе и другостепене првог те-чајатечаја, посвећене масама, теже још да дају опште образовање.
 
Да ова општа настава не би реметила програм „социјалне наставе“, у њој се примењује метод „комплекса“: лекције не смеју бити дате по предметима (правопис, рачуница, земљопис) него у „пакетима“ на живим примерима, присним сељаку, као крава, миш, поток, итд. и датим по могућству у башти, воћњаку, пољу, а не у школи. — Резултат овог начина биће знатно смирење живога знања читања, писања и рачунице. Да би се спречило да се падне у хаос, званични програми сређују „комплексе“, по рубрикама: „Рад“, „природа“ и „друштво“. У првој години Првостепене школе главна тема је „породица“, у другој „село“, или „кварт једног града“; у трећој „обласна привреда“, у четвртој „привреда С. С. С. Р. и других земаља“. Али ни за учитеље, лишене приручника, ни за ђаке бачене из школа на улицу и принуђене да се одају „социјалној активности“, ови програми не могу се остварити. Поред тога, примена система „колективних група“ ђака, који сами себи дају своју дисциплину, подрива ауторитет учитеља, кога омета још и мешање партије, која у школи организује „ћелије“ својих пионира.<ref name="ftn24"><sup>Створена 1922 ова организација имала је већ 1924 преко 600. 000 чланова, а 1928 око два милиона.</sup></ref> Нови програми објављени су 1927: и ако су мање радикални, њихова примена није ни мало поправила услове наставе.
Линија 411 ⟶ 414:
У школама преовлађује професионална настава: два циклуса другостепених школа покушавају збиља да дају специјална техничка знања. Техничке школе такође су установљене за старије у свакој фабрици; од 2000 године 1921, оне прелазе 100. 000 школа године 1927. У вишу наставу су уведени „технички институти“ за текстилну, електричну и хемијску индустрију, за пољопривредне науке итд.; у већ постојећим установама отворени су „раднички факултети“, где може непосредно ступити, на препоруку партије „радник из радионице и сељак са њиве“, који су се показали, према сликовитој речи Троцкога, способни „да загризу гранит науке“ — природно да је због тога ниво наставе опао. Према школској статистици од 1927 има 6.309 установа професионалне наставе са 838.968 ученика, у тренутку када је петогодишњи план био већ направљен. Да би се тај план остварио, његови творци сматрали су да ће требати 176.000 инжењера и 260.000 техничара, не рачунајући 450.000 стручњака — од којих 90.000 са вишом спремом и 360.000 обичне спреме — потребних за колективну пољопривреду. Како професионалне школе могу дати само незнатан број, треба преуредити сав систем наставе на снази, ако се хоће бити „сигуран у производњу“ и нарочито прочистити „школе“ од особља „страног“ комунизму. Извршење ове дужности — поверено је младоме ђенералу Бубнову, који од септембра 1929 године, заменивши Луначарског у комесаријату за народну просвету, употребљава само војнички речник, тако карактеристичан за Стаљинову владавину: „усвајање ритма борбе“, „мобилизације снага народне просвете“, „културни рат“, „пробој“.... то су нове пароле.
 
Према програму петогодишњег плана чини се нарочити напор да се повећа број школа. Ако се верује званичним извештајима, школски бројеви се пењу 1930—1931, од 13.500.000 на 20.000.000 ученика, од којих 14.000.000 отпада на основне школе, 3.700.000 на педагошке организације, 600.000 на техничке институте, 300.000 на више установе и тако даље. Како се број школа, учитеља и књига не пење пропорционално, прибегава се свима срествимасретствима: У просторијама на расположењу — многе су заузете још и другим јавним потребама — ученици су подељени у три партије, које се замењују свакога дана; у школама првога степена, ученици који су свршили четири године студија, регрутовани су силом као учитељи, а у школама другога степена, ученици шесте и седме године су претворени у професоре. Програми од 1927 названи су „програми ''кулака''“. Они су измењени по једној новој теорији од Шулгина, примљеној званично, који од школе прави културни атеље фабрике. Они дају још доста места војним вежбама, које заузимају од петине до трећине њиховог радног времена.
 
Реформа 1930—1931 одмах спушта ниво наставе. Влада то опажа и труди се 1932 године да исправи претеривања; између осталих мера, она прописује напуштање разних експерименталних метода да би се вратило на материјал из опште културе.
Линија 421 ⟶ 424:
'''Књижевност. —''' многи руски књижевници великог талента; И. Буњин, Д. Мерешкоовски, А. Куприн, И. Шмелов, Б. Зајцов, песник Бајмонт и многи други напустили су Русију у почетку бољшевичке револуције. Они који су остали, као Брјусов и Блок, и они који су се вратили, као А. Толстој, и Андреј Белиј, хтели не хтели прилагодили су се новоме режиму.
 
Наклоности бољшевика и овде су ка крајњим тенденцијама ка футуризму који песник Мајаковски назива „пролетерска уметност“. Ускоро футуризму конкурише организација ''Пролет-култ'' (пролетерска култура), која циља на књижевни монопол и обећава да одмах предузме стварање социјалних облика мисли и осећања. Али нова власт не може да трпи поред себе никакав монопол и трећа група открива такође своје предности; то је организација писаца радника и сељака, пуних одушевљења за велика дела победоноснога комунизма, али и сувише лишених дара и књижевног искуства.
 
'''Неп''' враћа релативну слободу, која користи следбеницима старе књижевности. Из једне групе младих, ко]и су се већ били подигли и маскирали своју духовну независност под именом „Серапионова браћа“ позајмљеним од немачког романтичара Хофмана, излазе даровити писци, као хумориста Зошченко, романсијер Феђин, Слонимски и Тихонов. Остали писци, који се нису јављали, прекидају ћутање: то су они које зову ''попутчик'', (сапутници): Пиљњак, Бабел, Леонов; њима се придружују и писци из предходне генерације: А. Толстој, В. Версајев, и Еренбург. Писци „пролетери“ одмах их нападају. Међутим ове писце власт не подржава; Троцки и Луначарски су мишљења да се непролетерским талентима гледа кроз прсте, јер су њима слични неки сеоски и раднички писци који су образовали групу, звану ''перевал''. Из тога доба датирају најбоља дела совјетског периода. Она напуштају војничке теме и замењују их психолошким; таква су дела романи: ''Разгром'', (Пораз) од Фадејева, објављен 1925—1926, ''Барсуки'' (четкице) од Леонова, а нарочито ''Цемент'' од Гладкова, штампани 1926, имају великог успеха.
Линија 429 ⟶ 432:
'''Штампа и плакате. —''' Више још него књига, дневна штампа и плакате могу утицати на духове.
 
„Наша штампа и наша странка су недељиве“, каже један бољшевички писац. „Имена листова су синоними партије; и сама партија старала се око органа штампе. „“ Природно, само званична штампа може излазити у С. С. С. Р. ''Известија'' су орган Совјетске владе; ''Правда'', совјетске странке. Ван ове две публикације, сувише тешке за обичног читаоца, странка објављује многобројне специјалне листове за сељаке, раднике, црвену армију, младеж, жене итд. у којима се уредници изражавају нарочитим језиком за сваку средину. За време ''Непа'', листови су одбацивали апстрактне коментаре, тешко схватљиве народним масама, кад су се обраћали осећањима и интересима читалаца. Да би постављала везу између листова и читалаца, странка је установила „раднике сараднике“ ''(Рабкор)'' и „сељаке сараднике“ (селкор), који су постали уши и очи владе, у најудаљенијим крајевима земље. Од петогодишњег плана, тон листова је изнова промењен. Њима је од тада стављено у дужност, не да поучавају ни да занимају, већ да „воде“ народ, стављајући му до знања владине декрете. Од тада много употребљавају војнички стил: тако, саопштавају упуства престонице „фронтовима“ који се организују: фронт за куповину жита, фронт за пролетња и јесења сађења итд; објављују прекоре за неуспех производње, захтевају убрзани темпо, темпо, „удара“ и „социјално такмичење“ између фабрика, села установа; позивају да се на јуриш- заузму одређене позиције; да „здеру маске саботерима“ и „империјалистима“ из иностранства; да прете утваром рата, траже наоружање и извршење „петогодишњег плана за четири године“.
 
Плаката је омиљени инструмент совјетске пропаганде. Ту није потребна велика инспирација да се успе; довољно је само наћи неколико дречећих слика које објављују дневне пароле. „Све за одбрану земље“, или „Које за Совјете? „, или „Совјетска Русија је опседнута тврђава“, као што су биле оне у почетку са карикатурама цара, попова и буржуја, уобичајеним мотивима цртача. Најбоље плакате су од Д. Моора (Орлов) и В. Денисова, већ познатих као карикатуристе од пре револуције. Нешто остављена после 1922 године, плаката је опет дошла у моду од 1928 и њени главни мотиви су гомилање жита, унутрашњи државни зајмови индустријализација, колективизација...
Линија 435 ⟶ 438:
'''Биоскопи и позориште. —''' Позориште и нарочито биоскоп има да допуне акцију штампе и афиша.
 
Биоскоп постаје државни монопол од 1923 године. Како Ајзенштајн, совјетски филмски редитељ пише, филм „није проста забава, он је одређен да спроведе пропаганду совјетских држава и њених идеја међу народима... За нас, уметност... једно је од наших оружја на фронту борбе класа“. Отуда, пошто је ставио на платно социјалне романе као „Цемент“, он од тада нарочито израђује „дневне социјалне поруџбине.“ Према Леону Мусињаку, било је 1 априла 1927 у Совјетској Русији више од 5000 кинематографских постројења, од тога броја 1491 у гледалиштима у правом смислу те речи, 1780 у клубовима, 232 постављени по селима, 1498 покретних по селима и 142 покретних у црвеној војсци; у Украјини 2020; у другим федералним републикама око једне хиљаде отод прилике; у свему преко 8000 за све републике које припадају савезу совјетских република.
 
Што се тиче позоришта, процедуре старих инсценарија, зва-нихзваних „акедемских“, заједно са „Художественим театром“ Станиславског, напуштене су. Намеће се нова доктрина: „Позоришни октобар“<ref name="ftn25"><sup>За успомену на револуцију од 25 октобра — 7 новембра 1917.</sup></ref>, чији први пионир Мејерхолт, ранији позоришни редитељ, решава се да приступи „кубистичко-футуристичкој конструкцији у три димензије“ која одбацује декор и замењује игру акробатским покретима гимнастичара. И у позоришту се догађа исти сукоб доктрина као и у књижевности: оно напушта чисту уметност „независну од класа“ и постаје сарадник „социјалистичке грађевине“; психолошка драма је одбачена и пролетерски драматичари пишу „класне комаде“ који илуструју „економске феномене“ а не више „живот човека“. Али реакција противу „класних“ мотива догађа се много брже на позорници него у књижевности. Публика престаје да се интересује пропагандним позориштима и бежи у друга, чим су ова почела да дају дела из времена пре револуције. Ако позориште хоће да служи пропаганди мора пре свега да се врати животу; могу се само да „узбуде срца“, живом човечијом реч]у, а не акробатским вежбањима, како је совјетска влада, изгледа ипак, недавно схватила.
 
'''Уметност. —''' Најчувенији руски уметници, као Шухајев, Јаковљев, Сорин, Шагал, Беноа, Сомов, Коровин, Григоријев, и толики други емигрирали су. Они који су остали у С. С. С. Р. одали су се нарочито футуризму и кубизму. У почетку, црква им је тражила пре свега да имају осећање за „монументално“, да прикажу „колективног човека“ и „човека машину“. На трговима, они подижу огромне кипове од ''„штука“'', у осталом- хероја револуције, од Стењка Разина до Маркса и Енгелса. Приликом совјетских свечаности на фасадама кућа, по травњацима, по дрвећу и цвећу скверовима и трговима они не штеде живе боје. Али тај занос не траје дуго. Са Непо-м, државна помоћ престаје, стари систем „понуде и тражње“ поново ступа у дејство, и некадање уметничке тежње јављају се изнова. Уместо престављања машина и „колективног човека“, уметници бирају предмете приступачне свима и обрађене на реалистични начин. Разуме се, ти мотиви су бирани радије из догађаја комунистичке револуције, али они доносе опет на велику радост посетилаца изложби, „жанр“ призоре, чак пределе и мртву природу.
 
Од почетка 1928 у уметности се осећа нова политичка оријентација. Од ње се тражи да буде „уметност класе“ и да непосредно учествује на делу „социјалистичког грађења“. „Материјални предмет“ постаје тип пролетерске уметности и идеални начин да се обради тај „предмет“; у архитектури или намештају јесте „конструктивизам“, који проповеда Л. Корбизије. Чак и народне масе позване су да сарађују на уметности. „Натуралистички“ реализам треба да уступи место реализму, тобож, „пролетерском“. Како се не зна заправо у чему се састоји тај „нови стил“, задовољава се „инжињерском естетиком“ у архитектури, а „естетиком социјалног прилагођавања“ за све предмете свакодневног живота, намештај, одело, тканине, итд.; „канцеларијска стандардизација“ у овом погледу тип је уметничког остварења у совјетима.
Линија 445 ⟶ 448:
'''Музика. —''' Оба композитора који су отекли светску славу, Стравински и Прокифијев, живе и раде у иностранству, као и претставници старог нараштаја, Глазунов, Черепкин, Гречанинов, Метнер, Рахмањинов. Стога је и музичко стварање у С. С. С. Р. нарочито слабо.
 
Покушај да се уводе најновији „изми“ у музику и музички „футуризам“, бедно су пропали. Оно што треба за масе, јесте упростити, а не компликовати музику; стога су поруџбине „монументалних“ дела намењених да славе револуционарни „хероизам“, нарочито одговарале професионалним музичарима, који су их извели у конвенционалном стилу, за који су једино били способни.
 
Прави уметници затварају се у себе и пишу не бринући се за публику. Мјасковски, творац осам симфонија, продужује старе традиције, Сен-Петерсбуршког консерваторија; Фрајнберг тера Скрјабинов мистицизам до музичке патологије; Александров веома је академичан; Нико од њих није претрпео утицај комунистичке револуције.
Линија 453 ⟶ 456:
'''Наука. —''' Ако су многи научници, као и књижевници и уметници напустили Русију и наставили своју делатност у иностранству многи су и остали у С. С. С. Р. Они који нису били замењени „црвеним“ научницима и професорима, продужавају свој рад у Академији наука, у нарочитим институтима, по универзитетима. Више њих — међу њима неколицина светског гласа — нису могли да подносе зиму и глад у периоду „ратног комунизма“. Други, историчари као Платонов, Тарле, московска група и ученици Кључевског оптужени да су монархисти и да одржавају везе са иностранством, прогнани су у унутрашњост или ухапшени. Многи други, „специјалисти“ који запослени по разним индустријама нису могли да спрече њихову пропаст коју су тражења владе учинила неизбежном, били су оптужени за контра-револуционарну „саботажу“ и да би испаштали грехове социјалистичког грађења, ухапшени су, прогнани или осуђени на робију у току владавине Стаљинове.
 
У осталом, неке научне дисциплине више су биле фаворизоване од књижевности. Наравно да то нису друштвене, политичке, привредне, правне човечанске науке, које не могу да иду против Марксистичке доктрине. То је нарочито чиста наука, као математика, физика, хемија, биологија или наука практично- применљиве, као земљопис који прави списак природних богастава земље, или археологија и лингвистика, које пре свега проучавају разне народности у унији, тако и статистика, барем до затварања, по налогу Стаљиновом, Централног уреда за статистику, и Коњуктурног института. Без сумње и оне су трпеле од дезорганизације универзитета, али финансијска помоћ совјета није им недостајала. Оне су располагале знатнијим кредитима него некада да би уредили специјалне институте или да организују истраживања руских предела мало познатих или уопште непознатих, нарочито предела настањених аутономним народностима.
 
У подручју историје, испитивање револуционарног покрета и., благодарећи објављивању неиздатих докумената, проучавање последњих година царизма, учиниле су велики напредак. Појавили су се и интересантни радови о историји руске уметности, нарочито о верској уметности-иконе, фреске. Али су нарочито бројне нове публикације у науци чији закључци немају политичког дејства и веома значајни резултати су постигнути.
 
'''ЗАКЉУЧАК. —''' У време — децембар 1932 — са којим се зауставља ово излагање може да се мисли да трећи период историје совјета, период пјатиљетке и диктатуре главног секретаријата комунистичке партије, има да се приближи свом крају. Ако треба да се оствари друга пјатиљетка, коју совјетски специјалисти сада израђују, али која се привремено одложила, она ће бити примењена у потпуно различитој политичкој средини.
 
За пет последњих година, као што смо видели, руска револуција доста се јако „национализовала“, другим речима, она је делом изгубила свој „интернационални“ карактер. Тешкоће веома озбиљне, са којима се она бори, специфично су руске. Главна је противуречност између пољопривредног карактера земље и непропорционалног развића исувише убрзаног темпа индустријализације. Покушај учињен да се савлада ова препрека социјализацијом и колективизацијом пољопривреде потпуно је пропао<ref name="ftn26"><sup>У свом извештају, поднетом пленарној скупштини Централног комитета партије јануара 1933, Стаљин признаје да велика већина колхоза и солхоза још нису рентабилни.</sup></ref>. Овај неуспех треба да означи крај Стаљиновог периода. Он доказује да земља није у стању да подноси индустриску арматуру, која јој је на терету, због тога што не располаже националним тржиштем, способним да потроши њене производе, а које она не може даље да извози у иностранство са губитком. Ово је потпуно разумела опозиција Стаљиновог режима, сачињена од претставника старог нараштаја — „старе гарде“ — уклоњених од вођства послова, и од младих који нису потпуно опчињени званичном доктрином, и који, према току догађаја, морају уочити постојање јаза између те доктрине и могућности за нормални живот на-роднихнародних маса које му се жртвују.
 
Без сумње, постојање огромне бирократије — која је истоветна са комунистичком партијом<ref name="ftn27"><sup>Првог јула 1932, видели смо, ова партија у пркос узастопних „чишћења" бројала је 3. 130. 000 чланова.</sup></ref> — може да продужи садашњи режим, спречавајући радикалне и брзе реформе. Али треба водити рачуна о погоршању материјалног стања чиновника, све јачој мржњи, коју ови побуђују у маси, најзад везе које спајају те масе са омладином на служби у црвеној армији. Због свега тога могу се предвидети промене, чији приврженици постају све многобројнији. На изглед обе опозиције долазе до закључака потпуно супротних: „десничарска“ опозиција тражи све јасније успостављање животних прилика боље прилагођених Русији, „левичарска“ опозиција тражи да се врати на идеју „перманентне“ револуције Троцкога, и да се опет преузме у целости међународна акција у својој првобитној једноставности. У основи, обе се слажу, тражећи да се „плива уз ток“ да би се опет упутило правцем који је руска револуција од 25 октобра/7 новембра 1917 напустила. Али историја се не враћа у назад, Ма каква била могућа промена, она ће отворити нову еру руске историје. Није улога историчара да каже какав ће јој бити карактер.
Линија 466 ⟶ 469:
<center>— К Р А Ј —</center>
 
==Белешке==
----
<references/>
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Историја_Русије_(П._Миљуков)_24”