Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена

{{Квалитет|25100%}}{{заглавље
| претходна=< [[Историја Русије (П. Миљуков) 21|21. глава]]
| следећа=[[Историја Русије (П. Миљуков) 23|23. глава]] >
Немачки ултиматум предат је Сазонову у поноћ. Не узевши на себе никакву обавезу у име Немачке, он изискује да „у року од 12 сати, „Русија обустави сваку ратну меру не само према овој сили (Немачкој) већ према Аустро-Угарској, у недостатку чега „била би објављена немачка мобилизација“. Русија не одговара. Чудан случај, у тренутку када Немачка шаље свој дупли ултиматум, Аустро-Угарска изненада пристаје да обнови прекинуте преговоре. Њен циљ је очигледан: Да пребаци одговорност за рат на Русију. Али овај план би покварен; рат објављује Немачка. 1 августа у 7 часова у вече граф Д. Пурталес појављује се код Сазонова, у крајњем узбуђењу и предаје му објаву рата Немачке. Аустро-Угарска, свесна да није спремна да преузме офанзиву, не жури се да следује примеру свог савезника. Тек шест дана доцније на наваљивање Немачке, која је остала усамљена, она је такође објавила рат Русији. Велики светски рат отпочео је.
 
== 2. Спољна политика од 1914 до 1917 год. ==
За време светскога рата, Русија учествује у читавој серији колективних дипломатских корака чињених у име свију савезника. Она води такође са разним земљама, било у заједничком циљу било у сопственом интересу, дипломатске преговоре. Бацићемо само један општи поглед на колективне дипломатске послове, у којима је Русија учествовала, јер они потсећају у исто време на главне етапе политике савезника. Нарочито ћемо се задржати на више мање усамљеној политичкој акцији руске владе: на њеним везама са државама: Турском, Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, које су с почетка биле неутралне, а доцније су учествовале у рату, било на страни савезника, било на страни Немачке; на питању Цариграда и Дарданела; на односима са савезницима и Русијом; на питању засебног мира, и пољском питању.
 
Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву државу“. Царска влада није могла да реши проблем. Једини Сазонов је разумео хитност проблема; може бити да његов план не би задовољио све пољске тежње, али извесно је да је он био једини који је расматрао питање као реалиста. Тек после револуције 1917, под режимом провизорне владе, пољски проблем биће решен на широј основи.
 
{{Квалитет|25%}}== 3. Улога Русије у Светском рату (1914-1917) ==
'''Војне и привредне прилике у очи рата. '''— Прелаз од делимичне мобилизације ка општој мобилизацији, наређен у ноћи 31 јула 1914, обавио се без много тешкоћа и скоро не пореметивши нормални живот народа. Али кад је избио рат, снага Русије начета катастрофама у Манџурији и револуционарним невољама, које су им непосредно следовале, није још довољно повраћена.
 
 
У четири летња месеца, колико је трајало њихово повлачење у Галицији и у руској Пољској, Руси су, без оружја и без муниције, сами имали да подносе притисак уједињених непријатељских снага. Француско-енглеске трупе су, истина, покушале, јуна месеца, да немачке трупе удаље са руског фронта али слаба предузимљивост и незадовољавајући резултати нису могли да предухитре удар, који су Немци припремили на Истоку. 7 јула, генерал Жофр сазива у Шантији-у ратни савет савезника, који: треба да проучи могућности помоћи исцрпљеној Русији. Пошто је изложио све што је Русија учинила за општу ствар, он подвлачи потребу једне савезничке офанзиве. Та операција, мећутим, тражи дугу припрему, тако да је француско-енглеска војска спремна да отпочне са офанзивом у Артоа и Шампањи, тек када ситуација на источном фронту почиње да се стабилизује. Што се тиче Италије, њене се операције против Аустро-Угарске ограничавају на Исонзо и околину, па, према томе, не могу из основа да измене ситуацију на главном фронту, т. ј. у Галицији. Аустро-Немци, дакле, и даље имају слободне руке да концентришу сву пажњу и све главне снаге на руски фронт, и немају потребе да их за одбрану подељују по осталим фронтовима: француском, италијанском, српском и Дарданелима. Према службеним подацима, успели су да септембра 1915, групишу против Русије 127 дивизија пешадије и 24 дивизије коњице, уместо 50 дивизија пешадије и 13 дивизија коњице, колико су имали у почетку рата. Борећи се на тако јаком фронту, Русија је у највећој мери допринела успеху савезника. Њене су трупе скретањем непријатељске пажње са осталих фронтова осигурале савезницима готово једногодишњи одмор, после тешких напора првог ратног периода, одмор који ће они добро да искористе и да се припреме за упорну борбу, која ће им касније донети крајњу победу.
 
'''Преузимање врховне власти од Николе II и губитак Вилна (септембра '''1915). — Пред тешким положајем руске војске, која мора да се повлачи у унутрашњост земље и да непријатељу препусти 20 губернија европске Русије решава се да сам цар узме у руке врховну команду поморских и земаљских снага. 5 септембра цар долази у ''Ставку'', која је баш пренета из Барановића у Мохилев и истога дана приводи у дело своју намеру. Стари генералисим, велики војвода Никола Николајевич, именован је за вице-краља и за команданта нарочите војске у Кавказу са титулом генералисима. У исто време, с њим и његови најближи сарадници напуштају ''Ставку'' и Никола II именује Алексејева за шефа свог главног штаба.
 
Цареву одлуку да се стави на чело војске не одобрава ни: већина министара, ни ''Дума'', ни народ. Сви се слажу у томе да је незгодно да шеф државе напусти престоницу и да узме одговорност за будуће војне операције. Царева одлука критикује се тим пре што има свега две-три недеље до почетка јесени, када су путови неупотребљиви, а сваког часа може да се очекује немачка офанзива. И заиста већ 12—14 септембра, Немци врше јак притисак на Вилно и Двинск. Да би одвојили војску са северног фронта, који се дефинитивно образовао под генералом Рускијем, од војске са западног фронта, којом командује генерал Еверт, Немци бацају напред своју коњицу, чији поједини одреди стижу до области Борисов. Главне железничке везе, које везују две северне престонице су на тај начин привремено пресечене. Руске трупе врше огромне напоре да саставе пробијени фронт: у томе успевају тек крајем септембра. Поред свега, изгубљена је област Вилна, која је тако важна по својим железничким везама. На целом фронту од Двинска до Пруска, Руси морају да се задовоље привременим положајима, које се труде да утврде.
 
Од тог времена почиње на руском фронту рововски рат. Ставка мисли да га искористи и да потпуно обнови своје трупе, које су, после те тешке године борбе, потпуно исцрпљене. Међутим, догађаји јој то не дозвољавају. Они је присиљавају на нове офанзиве које треба да помогну савезницима, пре него што је могла да сакупи снаге и сретства која су потребна да би успела.
 
'''Руска офанзива код Трембовле (децембра 1915).''' — У јесен, 1915, Аустро-Угарска војска, уз помоћ Бугара, који прилазе централним силама, наноси српској војсци озбиљан пораз. Сви су путеви пресечени и она мора да отступа ка мору, кроз планине и ванредно неповољне климатске прилике. Да јој олакша отступницу, VII руска армија, нарочито образована у том циљу напада, крајем децембра, на крајње лево крило југо-западног фронта у области Трембовла. У овој офанзиви губи Русија 50.000 људи.
 
'''Руске офанзиве од 1916 на северном и југо-западном фронту.''' — 31 децембра 1915, састаје се у Шантији-у нова савезничка конференција, која има за циљ организовање уже сарадње међу савезницима за следећу годину. Конференција предвиђа за лето, 1916, заједничку француско-енглеску офанзиву на Соми и поставља у задатак Русима да они у циљу заваравања, 15 дана раније почну са офанзивом. Међутим, Немци предухитре своје противнике. Већ од 26 фебруара они на Вердену пребацују огромне војне снаге, пред којим се развија нечувена и жестока борба, која односи све снаге, којима они могу да располажу на западном фронту.
 
Да спрече Немце у њиховим намерама, Руси 18 марта изврше масовну офанзиву у пределе језера Уароча, на месту где се додирују северни и западни фронт. На тај начин они заустављају све немачке резерве на источном фронту и успевају тиме да, од 22—30 марта, зауставив непријатељске нападе на Верден. Своју офанзиву проводе под ужасним условима, на територијама које су топљењем снега и пораст река претворили у блатне мочваре, „у блату и крви”, како кажу сами Немци. Њихови веома тешки губици броје 100.000 људи.
 
У међувремену, ''Ставка'' се спрема за летњу офанзиву, која је одлучена на конференцији у Шантији-у. Она се решила да цео свој напор пренесе на западни фронт, а да на другим фронтовима, северном и југо-западном, изводи само мале операције. Она, према томе, дели тешку артиљерију и муницију, које још увек има у ограниченој количини. Међутим, окрети италијанске војске варају сва предвиђања. Генерал Кадорна, који се са главном снагом својих трупа и даље држи на Исанзи, нападнут је око половине маја од стране Аустро-Мађара. Пошто су се са-купили у Трентину, Аустро-Мађари се нагло појављују између Брента и Адиђе и стављају Италијане у веома тежак положај. Док у великој журби прегрупише трупе, генерал Кадорна је присиљен да тражи од ''Ставке'' хитну помоћ. Русија може да му помогне једино ако одстрани Аустро-Угарску војску. У том циљу мора да пренесе војску на југо-западни фронт, који је најближи талијанском фронту и да што пре изврши офанзиву. Тако је ''Ставка'' присиљена да напусти раније припремљене операције и да изврши потпуно неприпремљен напад.
 
У тим неповољним приликама почиње славна офанзива Брусилова, команданта риго-источних армија. Почела је 1 јуна, а продужила се до првих дана септембра дуж целе линије између Припјата и Дњестра или на дужини од 375 врста. У почетку офанзива успева да пробије непријатељски фронт у ширини од 28—75 врста. Међутим, фронт се не предаје потпуно, јер убрзо добија појачања, која су повучена са француског, италијанског и енглеског, па чак и новог македонског фронта. Више од 30 дивизија појачања, од којих најмање 24 долазе са француско-енглеског фронта, а 7 са италијанског, бачено је на Брусилова. Најбоље међу њима упућене су на област Ковела, чије заузимање дозвољава Аустро-Немцима да зауставе руску офанзиву.
 
Ма да није могла да дâ одлучне резултате, офанзива Брусилова била је од озбиљног значаја по општу ситуацију. Она је у осетној мери побољшала положај италијанске војске, омогућила француско-енглеску офанзиву на Соми и решила Румунију да приђе антанти.
 
Крајем августа и Румунија улази у рат. На несрећу, она веома необазриво пушта да њене трупе напредују у Трансилванији, па тако излаже своје десно крило и задње одреде уједињеним снагама непријатеља. Русија мора да пожури у помоћ. Њене трупе морају да продру на румунску територију и да прикупе остатке румунске војске. Нови и тешки задатак намеће јој образовање специјалног румунског фронта. Како Румуни могу да даду свега 6 дивизија пешадије, а једну коњице, које заузимају сектор од једва 33 врсте, она мора да брани сав остали фронт, који се протеже на 469 врста на југу и до Црног мора. Око месеца јануара 1917, Русија мора тамо да преведе тридесет шест дивизија пешадије и шест коњице, што значи четвртину целокупне своје снаге. Због тога је ситуација на источном фронту много погоршана и руске војске губе сваку могућност за слободну акцију.
 
'''Војне операције на Кавказу и у Персији (1916). '''— На кавкаском фронту Руси односе у току 1916, низ важнијих победа. 16 фебруара, после петодневног опседања, освајају утврђење Ерзерум; турску тврђаву. Два месеца касније, 19 априла, заузимају Требизонду, што њиховој војсци дозвољава да се снабде са свим што јој је потребно и да настави са напредовањем.
 
Њихове војне операције у овом новом ратном позоришту, у Персији, још су много успешније. Крајем маја, мали одред козака доспева чак до главног стана Енглеза, који пошто су пошли од Персијског залива, напредују уз Тигар. Укратко, крајем 1916, руске трупе заузимају Ерзенџан, Моух, Битлиз, у Турској на страни Азије и Амадан у Персији; Команда кавкаске војске од сада мисли само да брани освојено земљиште.
 
'''Замореност војске и земље крајем 1916. '''— Ако се направи биланс резултата које је антанта постигла 1916 утврђује се да Централне силе имају све мање изгледа у победу. Сама чињеница, да крајем године, Немачка жељно очекује крај непријатељстава и закључење мира најбољи нам је доказ.
 
Међутим ови повољни резултати се указују само ономе који уме да захвати целокупну ситуацију. Масе их никако не виде; оне познају само тешки живот у рововима, узалудност сваког покушаја да се пређе мрежа од бодљикаве жице и потоци проливене крви. У Русији је број људи позваних под заставу превазишао 13 милиона, број убијених 2 милиона, а број осакаћених није мањи од четири, ако не и четири и по милиона. Оквири многобројних јединица обнављани су по пет па и шест пута. Ма да сви елементи становништва које је процењено на 170 милиона, никада не могу да буду позвани под заставу, овакав војнички напор у земљи, која је у мирно време регрутовала свега половину својих обвезника достиже крајње границе.
 
С друге стране из недостатка радне снаге продуктивност с поља опада. Сем тога потешкоће у саобраћају са иностранством и недовољност домаће индустрије доводе постепено до индустријске кризе и страховите дезорганизације саобраћаја. Цене робе се нагло пењу и становништво трпи од сваке могуће оскудице.
 
Из тих разлога незадовољство становништва према влади непрестано расте, јер су под њеном влашћу услови живота постали тако тешки, а она сама, у осталом, одавно више не улива поверење. Немачка Команда веома вешто искоришћава општу замореност као и огорчење против власти која се увек противи хитним реформама. У току лета команда организује пропаганду, која иде за тим да код руског војника поколеба вољу за настављањем рата, као и моралну дисциплину.
 
'''Последње Руске офанзиве 1917. '''— Свесни део руске војске прихвата револуцију, која 1917, марта месеца, обара царистички режим, као нови фактор победе. Привремена влада је истог мишљења; Русија мора новом офанзивом да докаже да са савезницима жели да настави рат до крајње победе.
 
Организација ове офанзиве наилази на огромне потешкоће: С једне стране војнике захвата нагла обесхрабреност и слаби војну дисциплину; с друге стране, унутрашња политичка ситуација одузима привременој влади сваку снагу и потребни ауторитет. Па ипак, захваљујући напорима министра рата, А. Т. Керенског и руске војске, долази на југо-западном фронту до великог напада на Аустро-Мађаре. Напад почиње (од јула и развија се на обема обалама Дњестра<ref name="ftn0">Познат у Русији под именом »офанзива од 18 јуна” (стари календар).</ref>) Електризоване трупе, које предводе храбри официри, који жртвују свој живот, успевају да потисну непријатеља, узимају неколико хиљада заробљеника и у налету долазе до реке Ломнице, пошто су заузели вароши Халић и Калић. Али већ после прве опасности враћају се ка граници исто онако брзо како су напредовале, тако занос становништва пада.
 
Покушај офанзива на другим фронтовима дају још резултате. Један немачки напад, почетком септембра, у областима Риге, и Фридрихштата, проузрокује повлачење XII-те армије, која образује десно руско крило на линији Верден и препушта непријатељу доњи ток Двине. У октобру, Немци успевају, да без много потешкоћа заузму острва Езел и Даго, која су им неопходно потребна за одбрану области око Риге.
 
Каснији војни догађаји на руском фронту од веома су малог интереса. Неограничена пропаганда присталица мира, коју потпомаже бољшевичка влада, а која се у масама бесно шири, доводи до потпуне дезорганизације руске војске, која је исцрпљена дугим ратним потешкоћама.
 
3 марта 1918 године, између четири посланика бољшевичке владе: Соколникова, Чичерина, Петровског и Каракана потписан је мир. У ово време, 80 дивизија централних сила, од којих је преко половине немачких, држе источни фронт у Европи. Овај фронт се пружа, у средини, од Нарве до Орше, на левом крилу. Немачке трупе заузимају Финску, на десном крилу, Аустро-Немачке снаге се утврђују на целој територији Украјине, до Ростова и Црног Мора; Турске трупе, које су прешле у офанзиву заузимају Транскавказ.
 
Свесни елементи руске војске нису узели никаквог учешћа у трансакцијама Брест-Литовског мира, па их нису ни признали. Када су војни стручњаци консултовани у погледу немачких предлога за мир, они су изјавили да су ти предлози неприхватљиви; они су, сем тога, категорички одбили да потпишу било који докуменат, који се односи на прекидање непријатељстава. Кад је бољшевички конгрес ратификовао уговор о миру, морали су најактивнији елементи руске војске да се склоне по земљама којима се Русија граничи, и да тамо наставе борбу за своју отаџбину.
 
== Белешке ==
3.820

измена