Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 202:
Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву државу“. Царска влада није могла да реши проблем. Једини Сазонов је разумео хитност проблема; може бити да његов план не би задовољио све пољске тежње, али извесно је да је он био једини који је расматрао питање као реалиста. Тек после револуције 1917, под режимом провизорне владе, пољски проблем биће решен на широј основи.
{{Квалитет|25%}}== 3. Улога Русије у Светском рату (1914-1917) ==
'''Војне и привредне прилике у очи рата. '''— Прелаз од делимичне мобилизације ка општој мобилизацији, наређен у ноћи 31 јула 1914, обавио се без много тешкоћа и скоро не пореметивши нормални живот народа. Али кад је избио рат, снага Русије начета катастрофама у Манџурији и револуционарним невољама, које су им непосредно следовале, није још довољно повраћена.
Због недостатка финансијских сретстава и довољне ратне индустрије војска и морнарица нису још могле потпуно да се реорганизују, ни да употпуне своје резерве. Митраљези и тешка артиљерија, чију је важност већ истакао рат 1904—1905, истина, били су унети у план наоружања, али у сувише малој количини. Резерве у оружју и муницији биле су далеко од тога да достигну сразмере, које би наметнуо вероватни карактер будућих сукоба. Обнављање морнарице, толико смањене због тешких губитака,
На привредном пољу, истина, велики напретци били су постигнути. Али и ту је преостало слабих тачака, које је рат одмах од почетка сурово разоткрио.
Ред 260:
У колико више тих пет југо-западних руских армија ступају у Галицију, њихов фронт, због географских прилика шири се све више и више: на северу, он је ограничен током Висле, испод Сане и на југу, она се наслања на Карпате. Све армије нису више потребне да гоне непријатеља који се повлачи Вислоки; само једна од њих, девета, у потери је за њим, а остале четири тренутно су се задржале дуж Сане, очекујући да буду употребљене корисније негде на другом месту.
'''Битка на Висли (септембар—децембар 1914). '''— Од друге половине септембра извесно затишје примећује се на француском фронту. Рат се окреће у рововски рат: француски ђенералисим Жофр претставља ситуацију, обавештавајући своју владу, да одсада успеси трупа под његовом командом „неће се мерити десетинама километара, већ метрима“.
У таквим приликама, немачка команда може да покуша поново са иницијативом операција, употребљујући снаге које организују у унутрашњости Немачке. Да би предупредила нову немачку офанзиву, француска влада, од половине септембра, посредује код руског министра спољних послова, тражећи да руске трупе одржавају сталну активност на левој обали Висле, да би тако изазвали страх код Немаца од евентуалне руске нове инвазије на њихову територију. Пренос војних операција на леву обалу Висле такође долази у обзир ''Ставке'', која је већ од првих дана рата, била уочила могућност напада на Немачку. Али после Аустро-Угарског повлачења на Вислоку, обавештења јављају за долазак немачких трупа из Горње Шлезије; очевидно, немачка команда се жури да осигура своју територију од евентуалног упада Руса и жели да, у исто време, пружи помоћ Аустро-Угарској војсци у невољи. Ова обавештења су потпуно обистињена кад крајем септембра почиње офанзива Аустро-Немаца између Лоца и ушћа Неде. Мало по мало дознаје се да је води немачка девета армија, новосастављена и да има више од шест корпуса, са десним крилом од остатака прве аустро-угарске армије, све под командом Хинденбурга и Лудендорфа. У исто време јавља се за аустро-угарску офанзиву на десној обали горње Вистуле ка Сени. Операције захватају огромне размере.
Како сектор средњега тока Висле, ушће Сане до Буга и Нареве, тако рећи је потпуно откривен, опасност је врло озбиљна за Ивангород и Варшаву, где се налазе сви стални мостови на Висли. Поред тога, губитак Варшаве, политички и административни центар руске Пољске, био би врло осетљив за Русију. ''Ставка'' врло срећно решава ту сложену и опасну ситуацију једним широким покретом рокирања што доказује стваралачке особине руске стратегије. Она наређује команди југо-западног фронта да узме из Галиције три армије: пету, четврту и девету, јаку са 9—10 корпуса, и да је баци на сектор Висле, док са северо-западног фронта концентрише у правцу Варшаве 7 корпуса друге армије. Тај план предвиђа да 10 корпуса т. ј. друга и пета армија, целе целцате, са масом коњице као додатак, заузму сектор између једне тачке на северу од ушћа Пилице и Варшаве, да би дала контра-удар немачком левом крилу које се приближава Варшави и остаје откривен. Покрети трупа, које захтева овај проти-маневар веома су отежани рушењем привремених мостова на Сану, рђавим путевима и неповољним атмосферским приликама. Поред свега покрети се врше на време и 25 октобра ударне трупе II и V армије, које су заузеле утврђене области Варшаве, добијају налог да пређу у општу офанзиву. Међутим Немци, које напада коњица са реке Бзуре, а чије лево крило окружава руска пешадија, виде да је ситуација веома неповољна и у ноћи од 25 октобра почињу да се повлаче на целом фронту сектора северно од Пилице. Под притиском руске војске, која прелази у офанзиву, покрет повлачења се мало по мало појачава, па захвата и аустро-угарску војску на првим карпатским утврђењима.
Успех отвара руској војсци широке изгледе. Гоњење непријатеља може лако да се заврши заузећем Познаније и Шлезије, чијим би губитком Немачка изгубила покрајину од огромне војне и индустријске важности. И заиста, истог дана када почиње повлачење немачких трупа, руска војска добија налог да пређе у жестоку офанзиву на фронту Лоџ—Пиотрков—Опозно—Опатов—Сандомиерц, и да настави да напредује својим десним крилом. Немци веома вешто и брзо за собом кваре све саобраћајне везе; тако ометају руско гоњење и тако добијају у времену, успевају да освоје своје територије. Па ипак, Шлезија остаје изложена руском нападу: око 10 новембра руски фронт се већ пружа од Унејове на Варту до ушћа Ниде на југу и даље дуж Дунајека.
Тада се јасно осећају последице неједнаких саобраћајних мрежа. Руси имају на левој обали Висле само једну веома слабу мрежу, што отежава и најмању регрупацију трупа. Насупрот томе, Немци на повратку, поново могу да се служе двема јаким везама и опкољавају двоструким оградама целу руску пограничну област. Немачка команда на источном фронту, коју, од почетка новембра, претставља Хинденбург и његов нераздвојни друг, Лудендорф, шеф главног штаба, искоришћава ову предност; у области између Висле и Варте, команда брзо концентрише око шест пукова, као и многобројну коњицу, које пребацује на десно руско крило и намерава да га опколи. Овај усов трупа под командом генерала фон Макензена, команданта IX армије, напредује до Лођа. Са десне обале Висле им ускоро стижу појачања и они присиљавају непријатеља, који је већ доста напредовао, на хитно повлачење. 22 и 23 новембра једна и по армија и две дивизије немачке коњице једва избегну у области Брзезина; под цену огромних жртава и надчовечанских напора, успевају преостали, највише 8.000 људи, према обавештењима из немачких извора, да прокрче себи пут и да се спасу наглим повлачењем.
Офанзива код Лођа завршена је општим повлачењем IX немачке армије. Због тог неуспеха решава се немачка команда да са западног фронта преузме четири нове армије, II и XIII активне, III и XXIV резервне и пет дивизија коњице II, IV, V, VI и IX и да их упути на руску Пољску. Ово преузимање спречава настављање офанзиве, која се, у току друге половине октобра и у почетку новембра, водила на француском фронту, на Изеру и Ипру, у правцу Кале-а, базе енглеске војске. С друге стране, губици, које су ове трупе поднеле у току четири месеца готово непрекидане офанзиве, несташица оружја и муниције, нарочито пушака и метака, приближавање зиме и нарочито тежак војни положај присиљавају ''Ставку'' да изврши ревизију плана предвиђених операција и да им смање број. Тако руска војска заузима половином децембра положаје, који су претходно утврђени на рези Бзури, Равки и Ниди и почиње да се тамо утврђује.
'''Неуспех турске офанзиве на Кавказу (октобра 1914—јануара 1915). '''— Улазак Турске у рат компликује војну ситуацију Русије.
Турска флота појачана од јаких и брзих немачких крстарица „Гебена“ и „Бреслау“, 29 октобра напада разне тачке на обали Црног Мора.
Непосредно затим, III турска војска, која је састављена од три најбоље отоманске армије са Енвер пашом на челу, чији је саветник Бронсар фон Шелендорф, шеф главног штаба, напада на Транскавказ. Њена се офанзива бедно завршава. Првих дана јануара, 1915 потпуно је потучена под Ардаханом и Сарикамихом и мора да се повлачи пред гоњењем руских трупа. Хладноћа, велики снег и планински предели области где се она повлачи, потпуно је дезорганизују. Пут, којим се поново враћа покривен је смрзнутим људским и животињским лешевима, као и муницијом, топовима и напуштеним колима. Русима она оставља многобројне заробљенике, међу којима је и један командант армије и три команданта дивизије са њиховим главним штабовима. Овај потпуни пораз најбољих турских трупа осигурава Кавказ од нових напада за цело време трајања рата.
'''Немачка офанзива у Источној Пруској (фебруара 1915). '''— Источна Пруска стално угрожава десно крило руског фронта, јер, служећи се својом одличном железничком мрежом, Немци могу у сваком часу да предузму офанзиву ка средњем Њемену, Бобру или Нареву, па да затим опколе бок или чак задње делове руске војске, која је остала на левој обали Висле. Због тога ''Ставка'', почетком 1915, мисли да је поново окупира. Она на њу баца нову војску, која успева да заузме један део и да се утврди на реци Ангерапу и дуж источних путева у пределу језера Мазурије.
Њен план се на првом месту састоји у томе да између Пултуска и Остроленка концентрише нарочиту XII армију, која је састављена од 10 дивизија и да њоме нападне на фронт Солдау— Ортелбург, а показује да има ту добру страну што дозвољава да се офанзива почне са снагама, које су тада на расположењу. Она, ипак, не намерава да тај план приведе у дело пре друге половине фебруара, т. ј. пре него прими појачања у људима и у муницији.
На несрећу припреме за ову офанзиву нису могле да остану тајне, па немачка команда одлучује да их предухитри, крајем јануара. Она се одриче сваке озбиљније операције на западном фронту, да би у Источну Пруску упутила четири нове армије, од којих су XXXVIII, XXXIX и XL биле образоване за време зиме у унутрашњости царства, а четврта, XXI повучена је са француског фронта. Ове трупе су спремне за борбу првих дана фебруара, а већ 7-ог почиње њихова офанзива на два крила X руске армије. И поред годишњег доба и неповољног времена напад је снажно вођен и Руси су присиљени да пређу средњи ток Њемена и Борг; у повлачењу опкољена је у шумама Августова XX руска армија, а после огорченог отпора и великих губитака, добар део армије је заробљен.
'''Напредовање Руса у Карпатима (децембра 1914—маја 1915).''' — За време првих шест месеци, 1915, аустриски фронт је позорница догађаја, који ће бити од пресудног утицаја по даљњи ток рата: пошто су у Карпатима извршили извесна напредовања, Руси морају да се повлаче и да евакуишу Галицију и руску Пољску.
Већ од краја 1914, пошто су Аустро-Немци напустили средњи ток Висле и Сана, аустро-угарске трупе напредују ка Карпатима. Генерал Иванов, заповедник југо-западне војске, сматра да није довољно остати у дефанзивном ставу, већ да је потребно предузети офанзиву да се спречи реформисање непријатељске војске. Шта више, он мисли да је најбоље запосести Маџарску, одвојити је на тај начин од Аустрије и присилити на потписивање засебног мира. Са своје стране, генерал Конрад фон Хецендорф, шеф аустро-угарског генералштаба, свестан озбиљности ситуације, одлучује да са српског фронта повуче своје најбоље трупе и да их упути ка Карпатима. Сем тога, Немци образују у области Мунцкача (данас Мукачево) нарочиту јужну војску. Намера Аустро-Немаца је да, нападом на фронт од брда Дукла до брда Вишкова, ослободе аустриску тврђаву Пшемисл, коју опседа XI руска армија и да угрозе саобраћајне везе Руса са Лвовом. Тако, и поред зимског доба, Карпати постају позорница многобројних огорчених борби, које обема странама наносе велике губитке. Готово сасвим без муниције и без артиљерије изнемогли руски војници прелазе преко стена и труде се да стигну до брежуљака, које треба да освоје. При овом тешком подвигу њихови се редови знатно проређују.
22 марта Пшемисл, са својим гарнизоном од преко 120.000 људи и 900 комада артиљерије, мора да се преда. Опсада је трајала скоро шест месеци; недостатак опсадне артиљерије, као и крајња несташица муниције била је узрок да није брже освојена.
Њен пад ослобађа XI руску армију и омогућава југо-западној војсци шире операције. Баш из политичких разлога заповеднички се намеће потреба да се осовина руских напора помери ка Карпатима. Дарданелска експедиција, коју предузимају савезници, ставља себи у задатак да Турску истисне из борбе и да реши питање мореуза и Константинопоља, који је за Русију од животне важности. Како географски услови и слабост њене флоте на Црном Мору, која нема храбрости пред босфорским утврђењима, присиљавају Русију да не учествује у овој експедицији, њене трупе се до изнемоглости труде, да припреме крајњи пораз аустро-угарске војске, који би подигао углед Антанте на Балкану и довео до савеза и учествовања са Румунијом и Италијом. Ма да је, после веома тешких преговора, између Италије и Антанте 26 априла 1915, потписан основни споразум, до стварног учествовања новог савезника долази, на жалост, тек месец дана доцније. Што се Румуније тиче она и даље остаје у очекивању. Крајем априла руским трупама полази за руком да пређу преко врхова Карпата и да се сместе по пространим јужним падинама.
'''Аустро-Немачка офанзива и руско повлачење у Галицији и у руској Пољској (маја—септембра 1915).''' — Аустро-Мађари се у Карпатима одржавају једино захваљујући помоћи немачких трупа, које су у угроженим секторима помешане са њиховим. Међутим, то је само привремена помоћ; да се спасе двојна монархија, потребно је прибећи енергичнијим мерама и из основа изменити ситуацију. Због тога Немци потпуно преиначавају своје старе планове. На западу заузимају одбранбени став, да би све снаге сконцентрисали на источном фронту и преносе чак и свој главни стан у малу варошицу Плес у Горњој Шлезији. Отсада они са западног фронта црпу снаге, које су им потребне за развијање офанзиве на истоку. Почињу са повлачењем 9 најбољих дивизија, међу којима је пруска гарда. Са аустро-угарским трупама, које су на положајима на Дунајеку групишу они 16 до 17 дивизија пешака, правих ударних трупа, снабдевених добрим оружјем и добром муницијом, као и артиљеријом великог калибра.
Аустро-немачка офанзива почиње 1 маја 1915, пробојем руског фронта, на сектору између горње Висле и подножја Карпата, у кланцу Горлице. Не само да је потиснуто десно крило југо-западне руске војске, већ су угрожени и задњи делови њихових јединица, који су продрли далеко у Карпате, па чак и заузели један део јужних падина главног планинског ланца. Мали број железница и њихов слаб транспортни капацитет не дозвољавају Русима да пређу у противнапад, већ их присиљавају на потпуно повлачење. Око половине маја њихове трупе у Галицији поново прелазе Сан, али не могу да се одрже пред надирањем свежих немачких снага. Пшемисл и Лавов падају у руке непријатеља, 3 и 22 јуна. Свуда, на северу и на истоку, повлаче се југо-западне војске ка руским границама.
У исто време када развијају офанзиву у Галицији, Немци су веома активни на северо-западном фронту. Они до крајњих граница искоришћавају преимућства, која им доноси поседовање Источне Пруске. Најпре, крајем априла, почињу са офанзивом према Тилзиту и Мемелу, на десној обали Њемена, преко Шавли у правцу Риге, Двинска и Вилне; затим, средином јула, њихов се напад проширује на фронт у Нареву у области Неогеоргијевск—Ломжа.
Развој овог напада са којим упоредо иде јак притисак против Келма и Владимир-Волинскија у Галицији, излаже руску војску, која држи леву обалу Висле, опасности да јој буду сломљена оба крила. Стога главни командант генерал Иванов почиње да, у споразуму са ''Ставком'', ослобађа трупе из „пољског џепа“. У ноћи од 5 августа, руси евакуишу Варшаву и почињу да се повлаче ка Истоку, одбијајући непријатељске нападе и постепено упућујући један део својих трупа ка Вилну, Двинску и Риги, где почиње да се образује нови, северни фронт. Поред свега, они тек крајем августа успевају да зауставе непријатељску офанзиву на линији, која пролази преко Риге, Двинска, ушћа реке Стрип и спушта се дуж Дњестра до румунске границе. Због тог повлачења они губе сва своја западна утврђења. Многа су уосталом, била на време евакуисана, јер је ратно искуство доказало: да својим средствима утврђења не могу да зауставе офанзиве великих маса војске, нити да се одупру ватри њихове артиљерије.
У четири летња месеца, колико је трајало њихово повлачење у Галицији и у руској Пољској, Руси су, без оружја и без муниције, сами имали да подносе притисак уједињених непријатељских снага. Француско-енглеске трупе су, истина, покушале, јуна месеца, да немачке трупе удаље са руског фронта али слаба предузимљивост и незадовољавајући резултати нису могли да предухитре удар, који су Немци припремили на Истоку. 7 јула, генерал Жофр сазива у Шантији-у ратни савет савезника, који: треба да проучи могућности помоћи исцрпљеној Русији. Пошто је изложио све што је Русија учинила за општу ствар, он подвлачи потребу једне савезничке офанзиве. Та операција, мећутим, тражи дугу припрему, тако да је француско-енглеска војска спремна да отпочне са офанзивом у Артоа и Шампањи, тек када ситуација на источном фронту почиње да се стабилизује. Што се тиче Италије, њене се операције против Аустро-Угарске ограничавају на Исонзо и околину, па, према томе, не могу из основа да измене ситуацију на главном фронту, т. ј. у Галицији. Аустро-Немци, дакле, и даље имају слободне руке да концентришу сву пажњу и све главне снаге на руски фронт, и немају потребе да их за одбрану подељују по осталим фронтовима: француском, италијанском, српском и Дарданелима. Према службеним подацима, успели су да септембра 1915, групишу против Русије 127 дивизија пешадије и 24 дивизије коњице, уместо 50 дивизија пешадије и 13 дивизија коњице, колико су имали у почетку рата. Борећи се на тако јаком фронту, Русија је у највећој мери допринела успеху савезника. Њене су трупе скретањем непријатељске пажње са осталих фронтова осигурале савезницима готово једногодишњи одмор, после тешких напора првог ратног периода, одмор који ће они добро да искористе и да се припреме за упорну борбу, која ће им касније донети крајњу победу.
== Белешке ==
| |||