Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 202:
Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву државу“. Царска влада није могла да реши проблем. Једини Сазонов је разумео хитност проблема; може бити да његов план не би задовољио све пољске тежње, али извесно је да је он био једини који је расматрао питање као реалиста. Тек после револуције 1917, под режимом провизорне владе, пољски проблем биће решен на широј основи.
{{Квалитет|25%}}== 3. Улога Русије у Светском рату (1914-1917) ==
'''Војне и привредне прилике у очи рата. '''— Прелаз од делимичне мобилизације ка општој мобилизацији, наређен у ноћи 31 јула 1914, обавио се без много тешкоћа и скоро не пореметивши нормални живот народа. Али кад је избио рат, снага Русије начета катастрофама у Манџурији и револуционарним невољама, које су им непосредно следовале, није још довољно повраћена.
Због недостатка финансијских сретстава и довољне ратне индустрије војска и морнарица нису још могле потпуно да се реорганизују, ни да употпуне своје резерве. Митраљези и тешка артиљерија, чију је важност већ истакао рат 1904—1905, истина, били су унети у план наоружања, али у сувише малој количини. Резерве у оружју и муницији биле су далеко од тога да достигну сразмере, које би наметнуо вероватни карактер будућих сукоба. Обнављање морнарице, толико смањене због тешких губитака,. претрпљених за време Руско-јапанског рата, једва да је отпочело. Да би одговорила на неприкидно наоружање својих западних суседа, влада је изнела у току година 1912—1913 пред ''Думу'' пројекте закона којим би се повећала сувоземна и поморска снага. Ови пројекти, чије је остварење тек отпочело када је наишао рат, речито показује недовољност ратне спреме у Русији.
На привредном пољу, истина, велики напретци били су постигнути. Али и ту је преостало слабих тачака, које је рат одмах од почетка сурово разоткрио.
Пре свега финансијско стање. И ако доста добро, оно је убрзо загрожено, скоро потпуним укидањем извоза и потребом да се у иностранство упуте огромне ратне поруџбине. Оно се погоршава још и због тога, што је Русија пропустила да закључи унапред са својим савезницима финансијске споразуме за случај рата.
Затим, недовољност националне индустрије. У пркос свом необичном наглом развитку, она је далеко од тога да удовољи, чак и у мирно доба, растућим потребама народа. Овај размак између народне производње и потреба потрошње баш нарочито се осећа у гранама индустрије које за време рата добијају капиталну важност. Уз то Русија као у осталом све зараћене државе, никако није предвидела ни припремила прилагођавање приватних предузећа потребама народне одбране. Ове две празнине објашњују зашто ће она бити тако спора у обнови потрошене муниције и зашто ће оскудица у муницији довести њену војску, већ у првом периоду рата, у изванредно опасан положај.
Најзад, недовољност транспортних сретстава. Железничка мрежа није ни у каквој сразмери са огромним пространством земље. С друге стране, створена да подмири мирнодобске потребе царства, она не одговара увек стратешким циљевима, а нарочито у случају мобилизације Најзад, оскудица у возном парку. Скоро у очи рата, било је истина решено да се поправе прилике железничког транспорта у предвиђању могућих војних компликација на западу, али недостатак кредита успорио је извршење плана. Колски путеви још су малобројни: Они постоје само у пољској и у Транскавкаској области; употреба камиона, чија је: улога тако велика у модерном рату, стога је немогућа.
Немачка је водила рачуна о свима тим околностима у својим предвиђањима. Она је добро знала да свака година мира доноси њеном источном суседу знатно повећање снаге, те би тако стала на пут њеним политичким намерама.
'''План концентрације.''' — Рат, у који се Русија упустила, јесте коалициони, савезнички рат; операције сваке државе, која је у њему учествовала, не могу се расматрати одвојено, већ само као функција општег стања на свима савезничким фронтовима.
Према специјалној војној конвенцији, склопљеној први пут 1892, између Француске и Русије, уговорено је да у случају напада Немачке или другог члана Тројног савеза, потпомогнутог од Немачке, против једног од савезника, други би њему имао да дође у помоћ и употреби све своје расположиве снаге против Немачке. Подробно испитивање стања довело је шефове ђенерал-штабова, обе силе, у току њихових периодичних конференција, до закључка да има много вероватности да ће главне снаге Немачке бити у првом реду уперене против Француске, док ће све, или скоро све снаге Аустро-Угарске бити неизбежно окренуте против Русије. У овој претпоставци они су решили да би Русија имала да дође у помоћ Француској офанзиви на Источну Пруску, са доста јаким снагама, да би тамо задржала пет до шест немачких дивизија. Поред операционог плана, који је сматран као основни, руски ђенерал-штаб је мудро предвидео и други за случај, исто тако веровати, да Немачка баци главне своје снаге према Русији.
Мобилизација се извршила без препрека и број резервиста, који су се одазвали позиву, није мањи него што га је предвидело министарство војно. Железнички транспорт такође је обављен у пуној сагласности са операционим плановима. Велики кнез Никола Николајевич, стриц Николе Другог, наименован је са Генералисима.
Када је постало већ јасно, првих дана рата, да се немачке трупе концентришу на западу, руска војска почиње да се развија дуж западних граница, према првом операционом плану. Дуж граница источне Пруске развијају се северо-западне армије, т. ј. 9 дивизија, које су сачињавале прву и другу армију. Задатак ових армија био је да стави у повлачење наглом офанзивом немачку војску, нагомилану у источној Пруској, затим, по заузећу овог предела, да избије на доњи ток Висле. Њихов састав и задатак одговарају потпуно тачкама француско-руске војне конвенције.
Четири армије, сачињене од 16 пешадијских корпуса, треба да оперишу на југозападном фронту против Аустро-Угарске, која може да сконцентрише све своје снаге против Русије. Оне се развијају у пограничној области према Галицији; две армије, IV и V, у границама Руске-Пољске, на фронту Лублин—Ковел, две друге III-ћа и VIII-ма армија у Кијевском сектору, у области Ровна и Проскурова. Оне имају за задатак да разбију Аустро-Угарску војску и да омогуће окупацију Галиције и карпатских пролаза, који доминирају мађарском равницом. Од пораза Аустро-Угарске Русија очекује велике политичке последице: с једне стране, ослобођење малих словенских народа, који су одавно под притиском двојне монархије, требало је да ратну идеју чини популарном у руском народу; с друге стране, улажењем руских трупа на Аустро-Угарску територију треба побољшати: војно стање Србије, повећати престиж савезника на Балкану и привући у њихов табор Италију и Румунију, који су већ били напустили Тројни савез. Чак и са чисто војног гледишта пораз аустро-угарске војске има капиталну важност, јер једино она може допустити Русима да доцније предузму на немачкој територи офанзиву великог замаха која би им дала одлучујућу победу над Немачком, вођом непријатељског савеза. Када руске северозападне трупе буду стигле до доње Висле, а Аустро-Мађари побеђени од југозападних армија на источном крилу руског стратегијског фронта, ова офанзива би стварно пружала највише наде на успех.
Друге две армије су образоване: VI-та састављена од три''' '''корпуса која привремено остаје у области Финске и Петрограда, да би зауставила могући напад Шведске или немачки поход, и VII-ма, састављена од неколико резервних дивизија, која ће да чува обале Црнога мора. Што се тиче Руске морнарице, она услед своје слабости не може да игра независну улогу. У Балтичком мору, она ће се ограничити да брани улаз у Фински залив; у Црном мору, где је она доста моћна у упоређењу са суседним државама, она ће сачувати превласт руске заставе.
Према томе, од 37 мирнодобских корпуса само 28 могу одмах бити дуж западних граница. Осталих 9 улогорених у удаљеним пределима немају задатак утврђен унапред, јер им треба месец дана да стигну до загрожених граница. Као и VI-та и VIII-ма армија, које служе као посматрачке трупе, они претстављају неку врсту резерве у рукама генералисима, и њихов распоред ће бити утврђен само у колико се буду приближили фронту''' '''и према тренутним потребама.
Уз 37 мирнодобских корпуса, долази 35 резервних дивизија, образованих већ првог дана мобилизације. Већина, састављене у Европској Русији, одмах су распоређене међу армије, у даљем току, оне ће ускоро све бити сједињене у армијске корпусе. Што се тиче коњице, које има 31 дивизију, она је природно, сем неких изузетака, цела придодана, одмах испочетка, разним армијама.
'''Руска офанзива на Источну Пруску (август-септембар 1914).''' — Гажење белгијске неутралности од стране Немаца, који се спремају да упадну са огромним масама на север и северо исток Француске, приморава руски ђенерал-штаб, ''Ставку'', да пожури са освајањем Источне Пруске да би са француског фронта повукао што већи број немачких корпуса.
Због топографских прилика I-ва армија, дакле четири корпуса под заповедништвом Рененкамфа, треба да предузме офанзиву са стране средњег Њемена, северно од Мазурских језера, II-га армија, под заповедништвом ђенерала Самсонова, треба да нападне на Нареву, обилазећи језера према западу, оне су имале да се споје западно од линије језера. Офанзива доноси са собом, са војног гледишта, доста компликовано маневрисање и тражи вешто сређену акцију. И ако друга армија, чија позадина није организована, још није спремна да пређе у офанзиву, команда северо-западног фронта коначно утврђује прелаз границе, од стране I-ве армије за 17 август, а већег дела II-ге за 19 август. С обзиром на околности мобилизације и железничког транспорта, ова интервенција руске армије пренагљена је, она је била условљена потребом да се доскочи све више узнемиравајућем стању на француском фронту и вољом да се помогне војсци савезника.
У вече, 16 августа, прва армија се развија дуж источно-пруског фронта и већ идућег дана њене формације имају са Немцима у области Сталупенен сукоб који се завршава у њихову корист.
У томе тренутку руска команда стиче убеђење да Немци нису оставили у Источној Пруској више од четири корпуса, помогнута од исто толико резервних формација, ''ландвер'' и ''ландштурм''. Ипак, распоред ових трупа остаје јој непознат; сукоб код Сталупенена допушта само распознавање неколико формација I-ог немачког армијског корпуса.
Продуживши своју офанзиву I-ва руска армија отпочиње 19 августа у области Гумбинена огорчену борбу, продужену идућег дана против три корпуса и једне резервне дивизије непријатеља, који се труде да пређу у контра-офанзиву. У пркос свих напора немачка војска мора, у вече 20 августа, да се повуче према западу. Победа Првог руског корпуса код Гумбинена тако је одлучујућа да је барон фон Притвиц-Гафрон, командант VIII немачке армије, узео у расматрање, — данас се то зна — евакуацију Источне Пруске и повлачење његових трупа преко Висле.
Да би искористио стање које се наговештава као врло повољно, Генерал друге армије Самсонов, решава да своје трупе упути у косо према западу да би боље заокружио Немце који се повлаче и да их спречи да се без губитака дочепају мостова на Висли. Ако овај маневар није успео, било је то стога што прва армија није истовремено са енергијом прогонила непријатеља у отступању.
Генерал Рененкамф одлаже из разних разлога обнављање своје офанзиве за 23 август; затим, и ако ова није наишла ни на какав отпор, он је води са много млакости и оклевања. Овај губитак времена одлучујући је за обе стране. Немци, побеђени и у повлачењу, могли су да направе извесно отстојање између себе и својих победилаца и поново да добију тиме извесну слободу акције. Генерал фон Хинденбург, који је заменио ђенерала Фон Притвица на челу VIII армије, и његов шеф штаба Лудендорф искористили су одушку, која им је била дата, да би потпуно распоредили своје трупе. Оставивши према ђенералу Рененкамфу, који после неколико дана неактивности почиње да споро напредује, само слаба одељења коњице, они су нагомилали све своје расположиве снаге, чак и гарнизоне тврђава и утврђења са доњег тока Висле против армије Самсонова. Они су успели да концентришу четири корпуса, три дивизије и три специјалне бригаде, не говорећи о тешкој артиљерији која потпуно недостаје Русима и упућују их на такав начин да су се трупе Самсонова, уз то још раштркане, ускоро нашле у веома тешком положају.
Од 23 до 30 августа серија важних битака одиграва се у зони где друга руска армија води своју офанзиву, у правцу према Ален-Штајн Остероде; оне доводе до заопкољивања ове армије, која губи у шумама на северу од пута из Најднбурга за Вилемберг, око два и по армијска корпуса, у заробљеницима и несталим; да не би преживео ову катастрофу Самсонов се убио револверским метком. У току ових операција Немци су били више него једанпут у критичном стању. Да је Рененкамф, у место да остане непомичан, брзо напредовао да би извршио своје спајање са Самсоновом армијом, они би, према њиховом сопственом при-знању, врло лако могли да искусе судбину која је снашла руску армију. Да би прославили одмазду за пораз који су претрпели од уједињених снага Литванаца, Пољака и Руса 1410 године, они су ту одлучујућу битку назвали битком код Таненберга. Овај је назив произвољан јер су се операције 1914 године одиграле далеко према истоку од села које је у XV веку видело битку код Таненберга или Гринвалда.
И ако је претрпела пораз, руска офанзива у Источној Пруској није била узалудна. Вођена са огромним снагама, она је с почетка забринула непријатеља, сејала ужас по целој Немачкој, и због свога успеха одмах у почетку рата дубоко ранила самољубље Виљема Другог — нарочито када је ђенерал фон Притвиц хтео да повуче своје трупе иза Висле, и приморала Немачку команду, да би умирила јавно мњење, да припреми одмах план војних операција за ослобођење заузетих крајева на истоку. Али она је нарочито допринела да поправи ситуацију савезника на Француском фронту. Збиља, да би појачала трупе на источном фронту, немачка команда морала је повући са западног фронта два корпуса резерве (гарда и XI-ти корпус) и осми дивизион коњице. Због потребе наглог премештања, она узима та појачања са свога десног крила, које се наслања на јаку развијену железничку мрежу.<ref name="ftn0">У пројекту је такође пребацивање и трећег корпуса са левог крила али до тога није дошло.</ref> Тако је ослабљено то десно крило које је хтело да са севера опколи француско-енглеску армију и циљало на Париз; и баш у тренутку када страшна опасност прети савезницима, ово слабљење непријатељских снага има огромну предност. С друге стране лоше вести са источног фронта чине свој деморализаторски утицај на стање духова немачких вођа, а то је чинилац о коме се мора водити рачуна. Висока вредност савезничких трупа и стратегијски инстинкт њихових шефова извлаче из ситуације свемогуће користи, али и Русија има свој удео у припреми за победу на Марни, која убија за свагда мисао Немаца да једним ударцем заврше рат на западном фронту.
Када су Немачка појачања стигла на источни фронт и док се делови друге руске армије који су се спасли од пропасти, повлаче ка Нареву, ђенерал фон Хинденбург решава да удари на армију Рененкамфа, који наставља да осваја, на Немачкој територији, утврђену линију од Куришес-Хафа до Мазурских језера. Веран методама из времена мира немачког главног штаба, Хинденбург се труди и овога пута да заокружи оба крила свога противника, али без успеха. Рененкамф избегава замку која му се подмеће и око средине септембра успева, по цену тешких жртава, да се повуче на средњи ток Њемена.
'''Руска офанзива у Галицији (август—септембар 1914).''' — На југо-западном фронту, Аустро-Мађари предухитравају офанзиву својих противника. Пошто су поставили испред Лавова према истоку 3—4 корпуса, они развијају скоро осам између Висле и Рама—Руска, и упадају у Руску—Пољску. Њихов напад, нарочито када им стиже са леве обале Висле један немачки корпус ''ландвера'', под командом ђенерала фон Војерша, доводи у врло тешку ситуацију руску четврту и пету армију, које још нису сасвим ни спремне. Овај критични период пада у исто време када и најтежа фаза руских операција у Источној Пруској. Ипак, благодарећи брзом доласку помоћи, која допушта да се формира једна нова армија, девета, на десном крилу фронта, између Висле и Лублина, благодарећи такође и енергичној контра-офанзиви треће и осме армије, које нападају, долазећи с истока, фронт Лавово—Холиц, руска команда успева да заустави офанзиву Аустро-Мађара у правцу севера. За време те контра-офанзиве, трећа и осма армија постижу многобројне успехе, који им дозвољавају да заузму 2 септембра Холиц и 3 Лавово, административни и железнички центар Галиције. Ови поразни успеси, као и појава једног дела руске војске северно од Лавова, стављају у опасност десно крило, па чак и позадину аустро-угарске војске који су дубоко угазили у један део руске Пољске, лишене добрих саобраћајних срестава. Још више, северни делови југо-западне армије, девета, четврта и пета армија, почињу да притискују Аустро-Мађаре, на центру и десном крилу.
И сад настаје права криза на терену непријатељских операција. Северне трупе Аустро-Мађара треба да мисле на повлачење, и да би штитила то повлачење, непријатељска команда решава да снажно подупре своју западну страну, постављајући је на линију од Верешнице, од њеног утока, па на север до Рама— Руске. Ова позиција од огромне вредности као природна одбрана, која је још и добро утврђена, има да издржи притисак треће и осме руске армије, док се главни делови Аустро-Мађара не повуку с оне стране Сане.
6 септембра на Верешници почиње битка која узима размере огорчене битке и траје пет дана. Тек у зору 12 септембра Аустро-Мађари, бојећи се да им не попусти њихова одбранбена линија код Рама—Руске почињу да се повлаче на целоме фронту до Дњестра. Њихово повлачење пада у исто време, тачно дан по дан, са повлачењем у Француској немачких армија ка Ену, после битке на Марни. Све савезничке силе могу да славе у исто време своје прве победе према непријатељу. Бацајући оружје, преносна средства и рањенике, губећи сваког дана хиљаде заробљеника, Аустро-Угарска војска бежи у нереду иза Сане и Вислоке. Више од четрдесет дивизиона, већином смањених на бедне остатке, групише се на уском простору између горњег тока Висле и Карпата. Цела западна Галиција је у рукама Руса, који су на прагу Мађарске и Буковине. Руска офанзива у Галицији завршава се славно средином септембра. И с једне и с друге стране милиони људи били су запослени у битци и на фронту, дугом више од 470 врсти; за време од више него три недеље, ове огромне војске маневрисале су и тукле се без тренутка одмора.
У колико више тих пет југо-западних руских армија ступају у Галицију, њихов фронт, због географских прилика шири се све више и више: на северу, он је ограничен током Висле, испод Сане и на југу, она се наслања на Карпате. Све армије нису више потребне да гоне непријатеља који се повлачи Вислоки; само једна од њих, девета, у потери је за њим, а остале четири тренутно су се задржале дуж Сане, очекујући да буду употребљене корисније негде на другом месту.
== Белешке ==
| |||