Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена

м
 
==2. Спољна политика од 1914 до 1917 год.==
За време светскога рата, Русија учествује у читавој серији колективних дипломатских корака чињених у име свију савезника. Она води такође са разним земљама, било у заједничком циљу било у сопственом интересу, дипломатске преговоре. Бацићемо само један општи поглед на колективне дипломатске послове, у којима је Русија учествовала, јер они потсећају у исто време на главне етапе политике савезника. Нарочито ћемо се задржати на више мање усамљеној политичкој акцији руске владе: на њеним везама са државама: Турском, Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, које су с почетка биле неутралне, а доцније су учествовале у рату, било на страни савезника, било на страни Немачке; на питању Цариграда и Дарданела; на односима са савезницима и Русијом; на питању засебног мира, и пољском питању.
 
'''Русија одбија савез са Турском.''' — Одмах у почетку рата утицај који је Немачка имала у Турској, захваљујући нарочитој мисији Лимана фон Сандерса, добија карактер дефинитивног протектората Берлина над турском политиком. Можда је само стајало до Русије па да буде друкчије.
 
У августу 1914 год. стварно амбасадор Русије у Цариграду Жиер, предао је министру спољних послова Сазонову нацрт савеза који је предложио Енвер-паша: Турска је спремна да се обавеже да у Тракију баци јаку армију противу Аустро-угарске, или против сваке балканске земље која би стала на њену страну под условом да јој се даду западни део Тракије и острва у Јегејском мору и да добије савез од 5—10 година са Русијом. — Овај предлог чије је прихватање могло да измени ток рата и да савезницима отвори срећне преспективе, дао је повода измени многобројних телеграма измећу Жиереа и Сазонова. Амбасадор моли свог министра најдирљивијим изразима да прими понуду Енвер-паше и шаље му сваког дана све упорне депеше. Сазонов одговара заоколишући, саветује да се одуговлаче преговори да би се добило у времену и да се сачека док став Бугарске постане јасним. Са своје стране руски главни ђенералштаб одбацује предлог који је учинио Енвер-паша да са кавкаске границе повуче један део турских трупа, 9 и 11 корпус. Жиер узалуд телеграфише да треба искористити не губећи ни минут уступке Енвер-паше, Петроград то одбија. Амбасадор Русије у Паризу, Извољски, у место да поднесе француској влади турски предлог који му је доставио Сазонов, ограничио се да о њему говори у току приватног разговора Декласеу, који тада још није био министар спољних послова,<ref name=“ftn0“>Разговор Извољског са Делкасеом десио се 17 августа, а именовање Делкасеа за Министра спољних послова било 26 августа.</ref> и телеграфише Сазонову да га Декласе не одобрава, а саветује да се сав напор упути према реконструкцији балканског савеза.
 
У пркос настојању Жиереа, понуда савеза са Турском није прихваћена. Ускоро се политичко стање у Цариграду определило противу Русије и савезника, а 29 октобра Турци бомбардују руске обале.
 
'''Неуспех руско-бугарских преговора. '''— Ако је руска влада одбила савез са Турском, то је учинила у нади да ће склопити савез са Бугарском.
 
Преговори са Софијом испочетка се ограничавају на покушај да се ускладе територијална тражења Бугарске и Србије, због којих су се сукобили после првог балканског рата, али српска влада није била попустљива и Пашић је упорно тражио за своју земљу извесне спорне територије, чак и када су аустријске трупе већ биле окупирале знатан део Србије.
 
Напори руске дипломације нису се сукобили у Софији само са територијалним тражењима Срба, него и са отпором цара Фердинанда који је већ одавно под утицајем централних сила, а немачки и аустријски успеси нису баш били згодни да га упуте на страну Антанте. Док се Макензен већ налази на Дунаву, а Пашић и даље остаје неприступачан, бугарски министар претседник, Радославов, као што јасно показују „ухваћене депеше“, одржава са пристанком Фердинандовим тесне везе са Немачком. Коначно, Бугарска закључује 6 септембра 1915 тајни савез са централним силама. Крајем истог месеца она приступа општој мобилизацији и изјављује да има намеру да војно окупира Македонију. 2 октобра Руски посланик добија налог да напусти Софију.
 
'''Итало-руски преговори. '''— Ако је прилажење Италије Антанти тек остварено после дугих преговора између Рима, Пет-рограда и Париза, то је било стога што се Русија дуго опирала предложеном решењу разних Балканских проблема. Сазонов брани српске интересе и одлучно се изјашњава против сваког предлога уступака Италији на штету Србије. У априлу 1915 Француска је приморана да интервенише, указујући на опасност којој се излаже заједничка ствар савезника због спорости преговора. 26 априла потписан је између савезника и Италије Лондонски споразум, који овој додељује Далмацију, Валону, протекторат Албаније, Додеканезе; 16 маја италијанско-руско војни споразум, потписан у руском главном штабу, одређује основе заједничке акције руско-италијанске и српске војске противу аустро-угарске, којој је Италија 23 маја објавила рат.
 
'''Румунско-руски преговори.''' — И ако је Румунија везана са Аустро-Угарску војном конвенцијом — која истиче 1916 године, — Русија, која 1913 одобрава напад Румуна против Бугарске, има јаке разлоге да верује да је себи могла доста лако обезбедити сарадњу Букурешта.
 
Руски владини кругови, у осталом, нису сложни, што се тиче војне сарадње Румунске. Сазонов, а нарочито Извољски који изражава мишљење савезника, труде се да је издејствују. Највиша команда, а нарочито Алексијев, противни су јој, држећи да би она ослабила руски фронт у Галицији, уместо да га појача. После својих победа у Галицији, Русија нуди Румунима један део Буковине, одузете Аустро-Мађарима; примити га значило би у ствари ући у рат. Стога га је Румунија одбила. Доцније, после руских неуспеха, Сазонов да би обезбедио њену благонаклону неутралност, нуди све румунске земље које поседује Аустро-Угарска као и Добруџу. Оно што је определило улазак Румуније у рат, није било само дејство руске дипломације на разноврсне компензације које она тражи, Румунија потписује 17 августа 1916 године уговор о савезу са Русијом, Француском, Енглеском и Италијом, који је обавезује да ступи у рат, најкасније 18 августа. Истога дана, она потписује војну конвенцију са Русијом, а 28 августа мобилизацију.
 
'''Став Русије према Грчкој.''' — Грчка је требала према уговорима да помогне Србима; али упркос Веницелосу, она остаје у оружаној неутралности за дуго. Руска дипломација заузима доста посебан став: прво стога, што су савезници у разним приликама нудили Цариград час Русији час Грчкој; а најзад — одлучујућа чињеница — што је Краљ Грчке, Константин, у сродству са руском царском породицом.
 
Не само да се руски посланик у Атини Демидов не придружује општој политици савезника, већ се Никола Други противи више но једанпут њиховој интервенцији у унутрашње ствари Грчке и остаје на страну Константина. Ово расположење рускога двора нарочито се испољило приликом посете грчког принца Николе у Петрограду, јула 1916 године; цар је чак дао наредбу да се руска штампа примора да обустави своје нападе на Константина. Савезници су морали да сачекају пад Николе Другог, да би могли енергично да поступе према Грчкој и да наметну абдикацију Краљеву.
 
'''Русија и питање Цариграда и Мореуза.''' — Улазак Турске у рат опредељује руску дипломацију да „оствари“, као што то прокламује царски ''указ'', којим се обзнањује објава рата турској, „историјски задатак Русије на обалама Црнога мора.“
 
Питање Мореуза које се поставило Русији још у XVIII веку, а чија је политичка, привредна и стратешка важност огромна, постаје природно једно од главних брига руске владе. Али ако је за либералне кругове „контрола Цариграда и Мореуза“ као што је написао П. Н. Миљуков 1914 год. „крај а не почетак“, напротив владини кругови је сматрају као везану за обиман план територијалних присвајања. Сазонов саветује руској главној команди да води војне операције против Турске са више енергије и чак предлаже да се против ње упути један експедициони поход. Али ђенерал Алексејев одлучно одбацује овај предлог, истичући да Немачки фронт треба да буде једини цељ руских армија и да би свака споредна операција само ослабила њено дејство.
 
Сазонов тада почиње преговоре са савезницима да би добио признање права Русије на Цариград и мореузе. У Паризу су ти предлози испочетка примани доста хладно; кључ је ситуације у Лондону. 19 фебруара/4 марта 1915 године он упућује амбасадорима Француске и Енглеске следећи меморандум:
 
 
„Ток скорашњих догађаја упућује Његово Величанство цара Николу на мисао да питање Цариграда и Мореуза треба да буде решено коначно и у складу са вековним тежњама Русије.
 
„Било би недовољно и краткога века свако решење којим не би било обухваћено у територију рускога царства: град Цариград, источна обала Босфора, Мраморног мора и Дарданела, као и јужна Тракија, до линије Енос-Мидија.
 
„Исто тако и због стратешке потребе требало би да буду обухваћене у границама царства један део азијске обале, између Босфора, реке Сакарије и тачака, које ће бити тачно означене на обали Исмидовог залива, као и острва Мраморног мора, острво Имброс и Тенедос.
 
„Специјални интереси Француске и Велике Британије у горе описаним пределима биће строго поштовани.
 
„Царска влада нада се да ће горе изложена расматрања бити примљена са наклоношћу од обе савезничке владе. Оне могу бити сигурне да остварење планова, које би оне могле имати у другим деловима Отоманског царства или другде, наићи ће на исту наклоност код царске владе.“
 
 
Овај програм територијалних присвајања прихваћен је од савезника. 8 марта 1915 године амбасадор Француске у Петрограду доставља Сазонову меморандум, у коме се изјављује да Русија може рачунати на блаконаклони став Француске у питању Цариграда и Мореуза. 12 марта амбасадор Енглеске предаје му са своје стране следећи меморандум:
 
 
„У случају да рат буде вођен до победе, и да се жеље Велике Британије и Француске остваре у Отоманском царству и другде,према речима горе споменутог руског извештаја, влада Његовог Величанства биће сагласна са оним што је било изложено поводом Цариграда и Мореуза у меморандуму царске владе, чији је текст био достављен амбасадору Његовог Величанства од стране Његове екселенције господина Сазонова 19 фебруара/4 марта тек. године.“
 
 
У исто време са овим меморандумом, у коме је изражена жеља да конвенција о Цариграду остане тајна, британски амбасадор предаје и други, којим се тражи за Велику Британију читав низ привилегија, а нарочито признање неутралне зоне установљене у Персији уговором од 1907, као енглеске зоне.
 
9/22 марта Сазонов предаје амбасадорима Француске и Енглеске нови меморандум којим се изражава савезницима захвалност за признање права Русије на Цариград и мореузе, и прихваћају се тражења Енглеске, као могуће установљење слободе транзита преко Цариграда и слободног пролаза трговачких лађа кроз мореузе.
 
Питање је решено: права Русије над Цариградом и Мореузима коначно су призната. Остаје да се објави конвенција којој је Италија такође приступила. Најзад, 19 новембра/2 децембра 1916, председник министарског савета Трепов обзнањује је са говорнице.
 
'''Питање засебног мира и односи Русије са савезницима.''' — Односи савезника са Русијом везани су са питањем засебног мира, који опет зависи од питања Цариграда и мореуза.
 
Велике унутарње тешкоће кроз које пролази Русија и неспособност њене владе да реши сложене проблеме, које је поставио велики рат, доводе њене пријатеље, као и њене непријатеље, да рачунају са могућношћу револуције и засебног мира.
 
Руски реакционари и савезници стављају се у томе погледу на две разне тачке гледишта. Германофили уверавају да ће продужење рата неминовно довести до револуције, те траже неодложно склапање засебног мира да би је избегли. Напротив, савезници сматрају да би потписивање засебног мира од стране аутократије изазвало у Русији националну револуцију, чије би гесло било: „Рат до краја“; с тога им изгледа корисно да објаве конвенцију о Цариграду и мореузима, да би побудили патриотизам рускога народа. Немачка рачуна такође да може засебно преговарати са Русијом и у неколико махова она јој то нуди. Као и савезници, она употребљује као мамац Цариград и мореузе У марту 1915 царичина дворска дама, књегиња Василичиков, која борави у Аустрији, упућује прво писмо цару да би му скренула пажњу на опортуност засебног мира. У другом писму она му каже да Енглеска има намеру да анектира Цариград, док'' ''је Немачка спремна да гарантује Русији, ако хоће да прави засебан мир, прикључење Цариграда и мореуза. У мају, после разговора у Берлину са министром спољних послова фон Јаговом, следује треће писмо, најинтересантније од сва три, јер доноси од речи до речи разговор књегиње са фон Јаговом. „Енглеска“, рекао је овај, „у пркос свију својих обећања неће никада допустити Русији да узме Цариград.“ У Немачкој осећа се потреба за јаком и монархиском Русијом, и обе суседне и владајуће куће треба да одрже старе монархиске и пријатељске традиције. Продужење рата сматра се као опасност за династију. Ако се Ваше Величанство реши да са висине свог престола изговори реч ''Мир'', Он ће решити судбину народа целога свемира. Ако Оно пошаље поверљиву особу, друга сигурна особа биће послата истовремено одавде ради првих преговора.“ Кнегиња Васиљичиков враћа се потом у Русију са писмима великог кнеза од Хесена, и књегиње од Хесена — брата и сестре царичине, — али она бива протерана из Петрограда и лишена своје титуле дворске даме.
 
Међу догађајима, који су довели у руском друштву до уверења да су особе без овлашћења отпочињале преговоре о миру или да испитују терен, треба навести разговоре потпредседника царске ''Думе'', Протопопова, у Штокхолму. У јулу 1916 руска парламентарна делегација, која се упутила у иностранство и посетила француски фронт, враћа се у Русију преко Шведске. Без знања делегације, њен вођа Протопопов разговара се у Штокхолму са једним немачким агентом Варбургом, који га је, као што је Протопопов испричао доцније, уверавао да ће Русија у случају засебног мира добити Цариград и мореузе. Вест о овом разговору побуђује негодовање у Петрограду. Протопопов тада тврди да је руски посланик у Штокхолму био обавештен о његовом састанку и разговору са Варбургом. Он од тога дипломате добија енергични деманти са лично увредљивим изразима. Јавно мнење види у том догађају „пробни балон“ пуштен од десничарских кругова и када Протопопов постаје министар унутрашњих послова, он сматра да је његово наименовање делом у вези са разговорима у Штокхолму.
 
Министар спољних послова, Штјурмер, улива још мање поверења о савезницима. Његово постављање, примљено са наклоношћу од немачке штампе, као и гласови све чешћи и све прецизнији о тајанственим преговорима, узнемирују савезнике. Стање постаје тако затегнуто да је Штјурмер приморан у своме својству претседника владе и министра спољних послова да упути руским претставницима код савезничких влада 3/16 новембра 1916 следећи телеграфски циркулар. „Руска влада не може више, већ због саме њихове упорности, прећи ћутке преко гласова, пуштених недавно у штампи извесних земаља, о тајним преговорима, који би били вођени између Русије и Немачке ради склапања засебног мира. Царска влада сматра за своју дужност да изјави најкатегоричније да су ти апсурдни гласови само игра непријатељских сила. Русија ће сачувати нетакнут савез, који је везује за њене храбре савезнике, и страна је свакој мисли о засебном миру; она ће се борити, раме уз раме, са њима против заједничког непријатеља, без и најмањег оклевања и до часа коначне победе.“
 
У документима руске тајне архиве, објављеним после рата од стране Совјетске владе, не налази се ништа што би указало на то да је Никола Други био лично наклоњен засебном миру. Питање данас изгледа коначно решено: цар је остао веран својим обавезама према савезницима. Али ако се он показао непоколебљив, остаје ипак тачно, као што је осетило јавно мнење 1916 и 1917, да је ток догађаја могао довести Русију под владом Штјурмера и Протопопова до склапања засебног мира. У сваком случају ова могућност изгледа веродостојна у руском друштву.
 
Поред питања засебног мира, разни чисто технички проблеми, односећи се на снабдевање намирницама, на финансије и т. д. утичу каткад на односе савезника према Русији. Око три недеље пре револуције, 1917 год., састаје се у Петрограду међусавезничка конференција да би дискутовала о текућим проблемима политике Антанте, а нарочито о финансијским питањима и грчком проблему. Нешто пре него што се свршила, енглески претставник лорд Милнер предао је цару, 17 фебруара, меморандум који обавештава цара у дискретној, али и енергичној форми ,да ће савезници помагати Русији дајући јој ратни материјал, али под условом да страни стручњаци пазе разумну и правилну употребу датог материјала. Исто тако, у најдискретнијој форми, британски посланик, поводом разних постављања на највише положаје у царству, примећује да у ратно доба не би требало да утичу на избор хијерархијске традиције него лична вредност кандидата. Најзад, похвала која указује јавним организацијама створеним од савеза земства и градова, посредна је критика владиног нехата.
 
'''Русија и пољско питање.''' — Још од објаве рата пољско питање неодложно се намеће руској влади. У почетку непријатељстава министарски савет саставља апел пољском народу, који потписује касније генералисим, велики кнез Никола Николајевич. Овај апел обећава Пољацима будуће уједињење пољског народа, под руским скиптром: „Пољаци! час је куцнуо, када се може остварити освећени сан ваших отаца и ваших предака... Нека нестану границе које су делиле пољски народ! Нека се уједини под скиптром руског цара! Под овим скиптром Пољска ће се препородити слободна у својој вери, своме језику и својој локалној администрацији ...“
 
У пркос том апелу, влада не чини ништа да оствари наде, које би могао да има пољски народ. У неколико махова министарски савет се дотиче пољског питања, али увек наилази на отпор реакционарних министара Немајући више поверења у обећања Русије, Пољаци покушавају да утичу на Париз, где су традиционалне симпатије према Пољској дубоко укорењене. Руска влада показује се због тога врло узнемирена, нарочито после говора одржаног од Леона Буржеа. Она ни по коју цену неће да пољско питање постане међународни проблем. Једини Сазонов разуме да ће то неизбежно постати, било иницијативом савезника, било Немачке. С тога у априлу 1916 он предаје цару извештај, у коме развија идеју да је неопходно створити пољску краљевину, уједињену са Русијом. „Треба створити у Пољској политичку организацију, која ће Русији и њеном владару сачувати контролу над судбином пољског народа, дајући у исто време слободан израз пољском народном покрету, те ће, далеко од тога, да води продужењу историске неслоге са Русијом, служити сређивању унутрашњег живота Пољске.“ И ако се изјаснио против давања потпуне независности, Сазонов ипак сматра да је покрајинска аутономија недовољна и препоручује да се продужи политика Александра Трећег и Николе Првог који је, чак и после побуне од 1830, продужио да влада Пољском „према пољским законима и помоћу пољске администрације, зависне од великог кнеза намесника у Варшави.“ Он сматра да „не признати међународну важност овога питања, значило би затворити очи према:стварности“; с тога он упорно настоји да се прими пројект приложен његовом извештају. Члан први у њему гласи овако. „Краљевина Пољска, везана је за руску државу недељивошћу престола и јединством послова који се тичу обе државе. Што се тиче унутрашњих послова, у краљевству владају нарочити закони, створени нарочитим законодавством.“ Остали чланови предвиђају постављање овога „народног законодавства“ од стране цара, уз помоћ пољске Диете, именовање вице-краља краљевине Пољске и т. д.
 
Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву државу“. Царска влада није могла да реши проблем. Једини Сазонов је разумео хитност проблема; може бити да његов план не би задовољио све пољске тежње, али извесно је да је он био једини који је расматрао питање као реалиста. Тек после револуције 1917, под режимом провизорне владе, пољски проблем биће решен на широј основи.
 
==3. Улога Русије у Светском рату (1914-1917)==
 
3.820

измена