Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена

<big>'''Никола -{II}- (1894-1917)'''</big><br>(наставак)
</center>
{{Квалитет|100%}}==1. Спољна политика од 1905 до 1914 год.==
Рат са Јапаном открио је озбиљне недостатке војне и поморске организације. Да би се оствариле дубоке реформе које су се наметале, биле су потребне огромне суме које ни порез ни унутрашњи зајмови нису могли дати. Влада тражи поново зајам од Француске. Ипак, она не употребљава целу суму за њен објављени циљ, т. ј. да пожури остварење војних реформи, већ употребљује један део, да се осигура сретсвима, којима ће се борити против револуције после растурања прве ''Думе''. И поред постојања народне скупштине, и поред послушне већине, коју њој даје, у трећој ''Думи'', нови изборни закон и њен притисак на гласаче остаје исто да води слободно, без сваке контроле, своју спољну политику.
 
'''Руско-немачки уговор у Бјеркеу (24 јули 1905). '''— Немачка, која се користила Руско-јапанским ратом да води противу Француске дипломатску офанзиву у Мароку, сања да направи континенталну коалицију противу Енглеске, или да поквари Француско-руски споразум.
 
Већ 30 октобра 1904, после догађаја у Хули<ref name="ftn0"“ftn0“>У ноћи 21 октобра 1904 пролазећи кроз воде Dogger Bank-a флота адмирала Рождественског, мислећи да види јапанске торпиљере, била је отворила паљбу и погодила неколико енглеских рибарских лађа. Рибари су били поубијани и рањени. Енглеско јавно мњење било се узбудило, и да није било интервенције од стране Француске која је прихватила принцип анкетне комисије према Хашкој конвенцији, тај догађај је могао изазвати озбиљне догађаје између Енглеске и Русије.</ref>, Виљем Други био је покушао да докаже Николи II да њему прети опасност од Енглеске, и зато му је понудио овај уговор:
 
„Њихова Величанства императори свих Руса и Немачке, да би локализовали колико је могуће Руско-јапански рат, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:
'''Члан други. '''— Високе уговорачке силе обавезују се да не закључе посебни мир ни са једним заједничким непријатељем.
 
'''Члан трећи. '''— Обавеза да се узајамно помажу остаје на снази и у случају да дела једне од високих уговорачких сила за време рата, као на пример давање угља једној од зараћених сила, изазову после завршеног рата протест од стране неке треће силе по питању тако званог гажења права неутралности."
 
Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.
 
Њихова Величанства императори свију Руса и Немачке, да би осигурали одржање мира у Европи, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:
 
'''Члан први. '''— У случају да једно од два Царства буде нападнуто од неке европске силе, његов савезник браниће га свима својим снагама, на копну и мору. У случају потребе, оба савезника иступиће заједнички да потсете француску на њене обавезе у смислу одредаба француско-руско савезничког уговора.
 
'''Члан други. '''— Високе уговорачке силе обавезују се да не закључе посебни мир ни са једним заједничким непријатељем.
 
'''Члан трећи. '''— Обавеза да се узајамно помажу остаје на снази и у случају да дела једне од високих уговорачких сила за време рата, као на пример давање угља једној од зараћених сила, изазову после завршеног рата протест од стране неке треће силе по питању тако званог гажења права неутралности.“
 
Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.
 
Јула 1905, после руског пораза на Крајњем Истоку, Виљем Други који је учинио неколико услуга Русији за време узастопних преговора око понуде за посредника Рузвелта, сматра да су погодне прилике да понови прекинуте преговоре. Док Вите одлази у Сједињене државе да би преговарао о миру са Јапанцима, он тражи састанак са Николом Другим. Оба суверена састају се у Бјерку на јахти Николе Другог 23 и 24 јула и Виљем Други предаје цару овај трећи пројект:
 
Њихова Величанства императори свију Руса и Немачке, да би осигурали одржање мира у Европи, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:
 
Члан први. — У случају да једна од двеју царевина буде на-паднута од једне европске силе, њен савезник ће је помагати у Европи свим својим снагама на копну и мору.
 
'''Члан други. ''':— Високе уговорачке силе обавезује се да не закључе засебни мир ни са једним заједничким непријатељем.
 
Члан трећи. — Овај уговор ступиће на снагу одмах чим мир између Русије и Јапана буде потписан, и остаће на снази до год не буде био одрекнут једну годину дана раније.
 
'''Члан четврти. '''— Император свих Руса после ступања на снагу овога уговора учиниће потребне кораке да упозна Француску са овим уговором и да је придобије да се и она придружи као савезник.
 
Никола Други налази да је овај пројект „сасвим одличан“ и Виљем Други хита да га он одмах потпише 24 јула. Државни секретар Чиршки за Немачку, министар морнарице адмирал Бириљев за Русију, према потписују га.
 
Ово што је Бириљев потписао на поверење, не добивши и не траживши објашњење, уговор је одбрандбеног савезништва у Европи, и ако га и Француска потпише, он је један нови континентални тројни савез. Али овај уговор није никад ступио у дејство. Кад је 12 септембра Министар спољних послова Ламсдорф сазнао за царево решење, он је објаснио своме „сиротом и драгом Преузвишеном суверену“ стварно значење уговора и''' '''његове међународне опасности.
 
Никола Други пише одмах Виљему да неће ставити уговор у живот пошто Француска неће да му приступи. У Паризу, руска дипломација стиче уверење да не треба ни мислити на тај пристанак. Према томе, 23 новембра Никола Други предлаже Виљему Другом да додају уговору једну изјаву:
 
„С обзиром на тешкоће које сметају прилажењу француске владе уговору одбрандбеног савеза потписаном у Бјеркеу 24 јула 1905 год. — прилажењу предвиђеном Чланом четвртим тога уговора, члан први тога акта не може имати никакву примену у случају рата са Француском и да обостране обавезе које везују ову последњу са Русијом, остају на снази до образовања тројног савеза.“
 
Узалуд Виљем Други пише цару: „Ми смо један другом пружили руке и ми смо дали наше потписе пред Богом ... Ја мислим да тај уговор може да ступи на снагу . .. Што је потписано, потписано је . . ! и Бог је био наш сведок“. Али цар не попушта од свог гледишта, које је „индиректни поништај“ Бјеркеског уговора, и оно ће и остати мртво слово на хартији.
 
'''Руско-јапански уговор '''(30 јули 1907). — Благодарећи напору Руске дипломације, Русија се мири са Јапаном да би се осигурао мир на Крајњем Истоку. После француско-јапанске конвенције од 10 јула 1907 Русија потписује са Јапаном уговор 30 јула, који потврђује одредбе Портсмутског уговора и гарантује „територијалну целину“ обеју сила у Азији.
 
'''Руско-енглески уговор (31 августа 1907). '''— Благодарећи напору Француске, престаје непријатељство између Енглеске и Русије. Одричући се експанзивне политике у централној Азији, Русија је умирила Енглеску, са своје стране, забринута намерама Немачке и нарочито њеном акцијом на Блиском Истоку, жели пријатељство са Русијом. 31 августа 1907 руски министар спољних послова Извољски и амбасадор Велике Британије, сер Артур Николсон, потписују тројни уговор.
 
Први се односи на Персију, која је подељена на три зоне политичког и економског утицаја: зона северно-источна остављена руском утицају, зона јужно-источна утицају енглеском, и међу-зона где се може спроводити акција обеју држава, названа „неутрална зона“.
 
Други се односи на Авганистан. Русија, попуштајући у више тачака, признаје да је та држава у свери енглеског утицаја; између осталог, она се обавезује да одржава односе са Емиром само посреством енглеске владе.
 
Трећи је у вези са Тибетом. Енглеска обећава да ће га евакуисати; обе државе потписнице гарантују његову независност и уговарају да ни једна од обеју земаља нема у њему преставника.
 
Годину дана доцније, посета Краља Едварда Седмог у Ревалу, јуна 1908, утврдиће зближавање енглеско-руско. Ново груписање, Тројни споразум између Француске, Енглеске и Русије '''у '''току је да се образује према тројном савезу.
 
'''Друга конференција у Хагу (1907). '''— Друга конференција у Хагу почиње 15 јуна 1907, на иницијативу Северних Америчких Сједињених Држава, са пристанком Русије. Њој председава амбасадор Русије у Паризу, Нелидов; 44 државе учествују. У току њене дуге сесије, која траје до октобра, не може, као и први пут, да оствари жеље најпросвећенијих духова европског јавног мнења. Немачка одбацује принцип обавезног Изборног суда; и она је та која, у сагласности са Русијом, противи се ограничењу наоружања. Конференција ипак, није неплодна; она прима разне резолуције које неоспорно бележе напредак међународног права.
 
'''Балканска криза '''1908—1909= — Године 1908 балканска криза одузима сву пажњу руске дипломације.
 
Барон Ерентал, који управља аустро-мађарском политиком, припада групи „младих“ који тражи смелом спољном политиком да одложи распад Двојне Монархије. Он сматра да је неопходно потребно борити се против словенске опасности у унутрашњости земље, претећим ставом према Србији и паметним продирањем на Балкан. Он што хоће, то је анексија Босне и Херцеговине„ чију је само администрацију Берлински уговор поверио Аустро-Угарској, са правом да држи своје гарнизоне у Новопазарском санџаку. Он се решава да своју вољу приведе и у дело, пошто се био осигурао да Немачка на то да и пристанак и помоћ. Овај прекршај Берлинског уговора ризикује да изазове протесте сила које су га потписале, нарочито Русије, али Ерентал се не плаши. Пре него што је примио портфељ министарства спољних послова, он је био од 1899 до 1906, амбасадор у Петрограду, где је стекао пријатељске везе руских конзервативних кругова. Био је нарочито присан са Шванебаком<ref name=“ftn0“>Тада државним секретарем у министарству привреде, стручњаком за финансијска питања.</ref>, који га је увео у најутицајније кругове престонице. Утисци које је имао за време свога бављења, дали су му уверење да је Русија одвише слаба да може да се одупре офанзиви Аустро-Угарске на Балкану.
 
Његов план да споји, преко Босне и Херцеговине турске железнице са аустро-угарском мрежом, да би Двојној Монархији отворио пут за Солун и Цариград, изазива раскид, у почетку 1908, аустро-руског споразума од 1897. Русија се приближава Енглеској. Приликом виђења у Ревалу, у јуну 1908, Николе Другог и Едварда Седмог, они састављају нови план за успешнију контролу европских сила о реформи у Европској Турској. Али тек што се сазнало за тај план, кад револуција Младотурака приморава Султана да обнародује Устав; силе одлажу тај „Ревалски програм“ и опозивају своје чиновнике из Македоније.
 
Револуција Младотурака решава Ерентала да пожури са анексијом Босне и Херцеговине. 15 септембра 1908, у замку Бухлау, у Моравској, он се састаје са Извољским. Шта се стварно догодило за време тога састанка? Ерентал је тврдио — тако је бар писао немачком канцелару Билову — да је Извољски пристао на анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, под условом да Дарданелски мореуз буде отворен за Русију. На супрот томе, за време бесконачних полемика, које су настале после тога, Извољски је увек тврдио да није никада дао свој пристанак, али да је, формулишући своје захтеве поводом Мореуза, захтевао најенергичније сазивање што пре једне конференције свију сила потписница Берлинског уговора. Како је да је, Извољски одлази из Бухлауа за Париз умирен. Али три недеље доцније, 5 октобра, Фрања Јосиф потписује декрет анексије. Истога дана, бугарски кнез Фердинанд узима титулу цара и прокламује независност Бугарске.
 
Ова два акта изазивају низ озбиљних сукоба. Влада Младотурака одговара бојкотовањем аустро-угарских производа. Попожај Русије је веома деликатан; Извољски захтева сазив конференције, што Ерентал, противан свакој међународној расправи, одбија категорички. С друге стране, изјављујући у ''Думи'' да није „крио од бугарске владе мучан утисак произведен у Русији њеним начином рада“, Извољски је приморан, због традиционалне руске наклоности према Бугарској, да призна бугарску независност, т. ј. да потврди успех Аустро-угарске дипломације, чије су везе са новим царем очигледне. У Србији и Русији анексија изазива огорчене протесте: Срби је сматрају као застрашивање и траже компензације и гарантије; руско јавно мнење — у ''Думи'', као и у независној штампи — отворено и енергично тражи да Срби буду одбрањени од аустро-угарских претњи.
 
Међутим, два од тих сукоба се ликвидирају. С једне стране, Ерентал, помаган од Немачке, преговара непосредно са Турском, којој враћа Санџак; користи се финансиском кризом која мучи нову владу Младотурака, да би добио од ње 26 јануара 1909, помоћу суме од 54 милиона круна, признање анексије. С друге стране, благодарећи посредовању Русије, питање бугарске независности је регулисано. Турци пристају да је признају ако јој се плати дуг, који јој се дугује за источну Румелију. Русија јој предлаже да изравна ту суму са оштетом коју јој Турци дугују од руско-турског рата 1877—1878. 19 марта Турци пристају, за позајмицу 25 милиона рубаља од Русије, да признају независност Бугарске.
 
Али на супрот томе, сукоб аустро-српски постоји још и прети да постане руско-немачки сукоб. Русија је прво напустила Србе: „Мени није јасно ваше узбуђење“, изјавио је Извољски Србима. „Ви не можете оружјем истерати Аустрију из Босне. А ми, Руси, не можемо да ратујемо са Аустријом због Србије.“ Али Аустро-Угарска хоће да искористи своју ситуацију. 19 марта она предаје Србији ултиматум: она захтева, не само да призна анексију, већ и да демобилише своју војску у року од три дана, као и да се обавеже „да ће променити курс своје садање политике према Аустро-Угарској, да би од сада живела са овом као добри сусед.“
 
Извољски покушава тада да интервенише у корист Србије. 20 марта он изјављује да је увек готов да саветује мир Београду, али тражи од Немачке да и она ради у истом смислу у Бечу, и поново покреће питање међународне конференције. Немачка одговара једним ултиматумом Русији. 22 марта, немачки амбасадор у Петрограду, гроф Пурталес тражи од Извољског да каже „да или не“ прима аустро-угарску ноту „и даје изрични пристанак и без ограничења за укидање члана 25“ Берлинског уговора, т. ј. члана који се односи на анексију Босне и Херцеговине и прети му интервенцијом Немачке у случају сукоба са Аустро-Угарском. Русија је неспособна да пркоси ратом. Министарски савет позива Извољског да пристане. Овај попушта и Србија, остављена од Русије и гоњена од страних сила, потписује 31 марта све услове понижавајућег аустро-угарског ултиматума.
 
'''Приближавање руско-италијанско (1909) и питање Дарданела.''' — Забринути победом аустро-угарском на Балкану, Италија је готова да се споразуме са Русијом. 22 октобра 1909, Никола Други сусреће се са Виктором-Емануелом у Италији, у Ракониђи. 24 октобра тајни уговор је закључен: да се настоји одржати status quo на Балкану или, ако се већ не може одржати, да се „примени принцип народности развијањем балканских држава, искључујући сваку страну власт“; поред тога, да се „Италија и Русија обавезују да сматрају са благонаклоношћу, једни интересе Руса у питању Дарданела, други интересе Италијана у Триполису и на Киренаикама.“
 
Године 1911, за време итало-турског рата, после објављивања анексије Триполиса и Киренаика од стране Италије, руски амбасадор у Цариграду поставља питање Дарданела. 27 новембра он предаје Порти „нацрт конвенције“, чији главни члан предвиђа да Русија дâ „успешну потпору“ Турцима да би одржали тадање стање у Дарданелима „проширујући поменуту помоћ исто тако и на пограничну територију, у случају ако ова буде била у опасности од страних оружаних снага“ и да Порта отвори „за време мира као и за време рата“ Дарданеле руским ратним бродовима. Турска подржавана од Немачке одбацује тај пројект; Енглеска не показује никакву наклоност; Француска није склона да помогне акцију свога савезника. У тим приликама, Русија се одриче да настави преговоре са Портом,
 
'''Преговори у Потсдаму (1910) '''и '''руско-немачки уговор о Персији (1911). '''— Нови руски министар спољних послова, Сазанов, који је нарочито заузет, како примећује Бетман-Холвег „унутрашњим сређивањем Русије“, припадник је „стишавања“ у руско-немачким односима. 4 и 5 новембра 1910 Никола Други » Виљем Други имају састанак у Потсдаму, где се нарочито говори о Персији. Немачки канцелар користи се том приликом да покуша да посвађа Русију и Енглеску, изопачујући значење и домашај изјава измењених између два суверена. Ако није успео у томе, ипак је извесно да је састанак у Потсдаму, успео у изгледу на престанак француско-руског пријатељства, и допринео да он, немачки канцелар Бетман-Холвег, заузме изазивачки став у мароканском питању и да изведе „догађај у Агадиру“. Најзад, после дугог преговарања, Немачка и Русија закључују уговор, 19 августа 1911, односећи се само на Персију. Немачка признаје „интересе“ Русије у Персији, и изјављује да нема других осим „трговачких циљева“ у Персији. Обавезује се да не тражи никакве уступке јавних радова на северу Персије; супротно томе, Русија је обећала да ће изградити пругу Каникин—Техеран, у времену од две године рачунајући од завршетка огранка пруге Багдад—Каникин, у противном Немачка може тражити концесију, и да неће ни у коме смислу спречавати грађење багдадске пруге.
 
'''Балкански савез (1912).''' — На Балкану, руска дипломација је започела активне преговоре из којих се ствара балкански савез. Она мири пре свега Србију и Бугарску, које су делили многи спорови, и српско-бугарски пакт потписан је 13 марта 1912. Обе државе се обавезују да ће пружити потпуну војну помоћ једна другој, у случају да је једна од њих нападнута или ако нека велика сила покуша да анектира или војнички окупира, чак и привремено, неке делове балканске територије које су још под Турцима; они се споразумевају о евентуалној деоби Македоније, ма да још нису сасвим тачно одредили њихове границе, и да имају, у случају неслагања по том питању, да се обрате за арбитражу императора Русије. 29 маја савезни „дефинитивни“ уговор је закључен између Бугарске и Грчке, а већ почетком године Црна Гора се споразумела са Србијом.
 
Балкански савез, тако конституисан, није само плод напора руске дипломације која тражи да оствари план политичке организације на Балкану. Он је плод такође и жеље балканских народа да ослободе своју браћу и једновернике, који су још увек у турском ропству. Али због чињенице да се братски народи по раси налазе још и под Аустро-Угарском, тај план великих размера налази се у великој опасности. Француска, коју Сазанов није обавестио о детаљима својих преговарања на Балкану, одмах јасно увиђа сву опасност. Претседник министарског савета, Р. Поенкаре, изјављује енергичним речима руској влади да не мисли да се ничим обавезује по ствари балканског савеза; он подвлачи да се неће никако повући од Русије у авантуру која може да компромитује мир Европе. У месецу августу 1912 он одлази у Петроград и тражи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.. жи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је: прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.
 
'''Балкански рат и сукоб између Русије и централних сила (1912—1914).''' — Први балкански рат завршава се потпуном победом савезника над Турском; али уговор о миру припремљен у току конференције у Лондону, у мају 1913, није извршен. Питање Македоније подиже Србе и Бугаре једне противу других. У јуну, Никола Други упућује један телеграм владарима Бугарске и Србије, у коме их потсећа на бугарско-српски уговор који се односи на арбитражу императора Русије: „Дознајем са болом, пише он, да се балканске државе припремају, како ми изгледа,. на братоубилачки рат који ће потамнети славу заједнички стечену... Сила која буде прва започела непријатељство, имаће да одговара пред судом Словена“... Обе стране примају у принципу арбитражу цара, али тај пристанак стварно остаје без последице. Напавши Србе, Бугари почињу други Балкански рат. Опкољени са свих страна, пошто се Румунија ставља на страну Грка и Срба, Бугари су ускоро побеђени и губе не само Македонију, већ према Букурешком уговору, има да уступе и један део територија добијених Лондонским уговором.
 
Природно, победе балканских држава над Турском, протеривање Турака ван полуострва после сукоба рата и нарочито повећање Србије, забрињава Аустро-Угарску. Супарништво руско-аустријско буди се. Фебруара 1913, Фрања Јосиф шаље фон Хоенлое-Шимингсфирста у Петроград да покуша да отклони „нове несреће“, т. ј. сукоб аустро-руски. Један уговор ипак је закључен: Аустрија пристаје да демобилише и Русија се обавезује да отпусти 350.000 резервиста. Коминикеи објављени по овоме уговору не слажу се; руски текст има збиља ову реченицу, које нема у другоме и која љути Аустро-Угарску владу: „Аустро-угарска монархија нема освајачких намера према својим суседима на Југу“. Опозиција обеју сила постоји и јасно се испољавају у дискусијама које подижу питања граница српских, румунских и албанских. 15 марта 1913 немачки канцелар Бетман-Холвег, у једноме говору, поводом одбијања краља Црне Горе, да се одрекне Скадра, који европске силе хоће да придодају Албанији, пошто је говорио „о обнови и појачању расних инстиката“, о „борби германизма противу славизма, и констатовао да се равнотежа мера у корист Словена, отворено изјављује да помоћ Немачке, коју она има да дâ Аустро-Угарској као савезник“ не значи само „дипломатско посредовање“. У априлу Аустро-Угарска доноси коначно решење да нападне Србију. Она позива Италију, према уговорима Тројног Савеза, да учествује у заједничкој акцији. Држање Италије и Русије одлаже општи сукоб. Италија неће да „пролива своју крв у рату, који ће се у случају победе, завршити стварањем ситуације Аустрији на Балкану, која није у складу са италијанским интересима.“ Са своје стране, Русија одбија да подржава краља Николу од Црне Горе који, без обзира решења сила, наставља да опсађује Скадар и у једном коминикеу, њега директно напада што је хтео навући Русију и Европу у рат.
 
Други балкански рат, који ствара непријатељима оне, који су до јуче били савезници, озбиљно компромитује престиж Русије на Балкану, нарочито у Бугарској, где русофилске странке, побеђене на изборима, уклоњене су са власти и где нова влада припрема аустрофилску политику противу намера Србије. Исто тако руски утицај у Цариграду угасио се. Неодлучност Русије у многим споровима и њено недостајање енергије у одбрани интереса балканских народа противу Немачке и Аустро-Угарске, подстрекава Турску да је више не узима у обзир. Отуда, афера са убицом Махмуд Шевкет-паше је већ значајна: ухапшен на једном руском броду, за време пролаза кроз Дарданеле, он је, и ако је имао руски пасош, предан турским властима од рускога конзула, на тражење Порте. Још је значајније слање, крајем 1913, немачке војне мисије у Цариград и постављање њенога шефа, ђенерала Лимана фон Сандерс, као команданта прве турске армије чији је гарнизон био у самој престоници. Русија протествује код Немачке, а ова јој неодређено одговара да ће водити рачуна о руским интересима и изменити карактер Лиманове мисије; али она не чини ништа. Када, у пркос изјаве великога везира да немачка мисија нема никакав политички карактер и да команда фон Лимана није проширена на Дарданеле, амбасадор руски Жиер захтева да се гарантује „садање стање у Дарданелима“, да се прекине са поправком старих утврђења и са грађењем нових, и да се надокнади руској трговини за штету коју ће имати, Порта гордо одбија да одговори. 8 јануара 1914 ђенерал Лиман даје оставку на команду прве армије, да би три дана доцније постао маршал и генерални инспектор целе турске војске. Забринутост Русије расте кад крајем јануара Порта купује две ратне крстарице „Молтке“ и „Гебен“ и тражи да купи и друге ратне бродове у Јужној Америци. Све већи утицај Немачке у Турској и напори Аустро-угарске која се боји спајања две српске краљевине, Србије и Црне Горе, гоне је да се спрема за рат. У марту, један руски лист открива њено наоружање; жива полемика у штампи почиње између ове две земље. Један петроградски лист објављује анонимни чланак, који се придавао министру војске Сухомлинову, тврди да руска војска није само спремна да води дефанзивни рат, већ је способна и да прави офанзиве. Много коментарисан у Европи, он је искоришћаван у Немачкој од војних и конзервативних кругова.
 
'''Аустро-српски сукоб и објава рата (јули-август 1914). '''— Јуна 1914, над-војвода Франц-Фердинанд, наследник круне Аустро-Угарске, дошао је на маневре у Босну, чије је становништво огорчено на аустријски режим. 28 јуна, он је убијен на улици у Сарајеву од босанског студента Принципа.
 
Петнаест дана раније Виљем Други и надвојвода били су се састали у Конопишту и дискутовали, између других ствари, и о балканском питању. После тога разговора, аустро-угарска влада саставила је један детаљан меморандум, у коме излаже пројект савеза са Бугарима и Турцима, намењен да се бори са балканском политиком Русије која, говорило се ту, циља, преко Аустро-Угарске, на Немачку. Тај меморандум није још био ни одаслан кад се догодило убиство у Сарајеву, који Аустро-Угарска решава да искористи да би „пречистила рачуне“ са Србијом. 5 јула, гроф Хајош га носи у Берлин, са личним потписом Фрање-Јосифа, који изјављује да, од сада, његова влада „мора да тражи начина да усами и умањи Србију“, да неће бити могуће да се формира један нови савез између Турске, Бугарске, Румуније и Грчке пре но што Србија „не буде уклоњена као политички фактор на Балкану“. Виљем Други, наљућен због убиства надвојводе, не одобрава Аустро-Угарској што хоће да поведе само „ратну акцију“ противу Србије, већ жели да, ако је решена, боље то да чини одмах, „док још Русија, далеко од тога да буде спремна за рат, оклева да ступи у оружану акцију“. Канцелар Бетман-Холвег исто тако тврди „да би најбоље решење било неодложна акција“. По наређењу Виљема Другог, амбасадор Немачке у Бечу истиче нарочито чињеницу да се у Берлину „очекује да Аустро-Угарска поступи противу Србије и да се неће разумети ако Аустријанци пропусте прилику да Србији зададу удар“. Граф Хајош резимирајући своје утиске из Берлина, изјављује: „Немачки водећи кругови и сам цар скоро нас приморавају да предузмемо акцију противу Србије“.
 
7/19 јула Аустро-Угарски Крунски савет, под упливом графа Берхтолда, министра спољних послова, и у пркос протестима мађарског министра претседника графа Тисе, решава да припреми л да оправда почетак непријатељства, упутивши Србији неприхватљив ултиматум. Имао је намеру, с почетка правећи се да поштује територијални интегритет Србије, да њене покрајине раздели после између Бугарске, Грчке, Румуније и Албаније, да наметне Србији исправљање граница у корист Аустро-Угарске и да стави под војну окупацију покрајине које би јој остале, да свргне династију, да јој наметне војни споразум и да је стави „под зависност“ Аустро-Угарске. Како су претседник Француске републике Поенкаре и претседник владе Вивијани тада били у гостима код Николе Другог, Аустро-Угарска — под изговором да би „ратоборни“ Поенкаре могао да утиче на „мирољубивог“ Сазонова— чека њихов одлазак, чији је датум њима јавила немачка амбасада, да би упутила свој ултиматум Србији. 23 јула, у 6 сати по подне, непосредно после одласка оклопњаче „Француска“, која односи Поенкареа и Вивијанија, Аустро-Угарска доставља ултиматум српској влади. И ако је истрагом, коју је водио аустријски претставник, установљено да српска влада није била ни у каквој вези са атентатом у Сарајеву, „неприхватљиви“ ултиматум изискује да Србија прекрши све своје законе и жртвује свој суверенитет да би обезбедила на својој сопственој територији, а уз помоћ Аустро-Угарских чиновника „угушивање превратничког покрета“ и тражење Принципових саучесника, и да дâ на то одговор у року од 48 сати.
 
Пред таквим захтевима није остајало више много европској дипломацији да уради. У пркос свему, за шест страшних дана, дипломати чине све напоре да осујете последице аустро-угарског плана, коме Немачка даје у целости своју подршку и не познавајући све појединости. Русија стварно није спремна за рат и према речима Виљема Другог само може да „оклева прибегавању оружја“. Министар спољних послова Сазонов испочетка предлаже Бечу да продужи рок ултиматуму; после, он саветује српској влади, преко српског посланика у Петрограду, да прихвати захтеве Аустро-Угарске, изузев онога којим се повређује суверенитет Србије. Поступивши по овоме савету, српска влада 25 јула у 6 сати у вече предаје барону Гизлу аустро-угарском посланику у Београду, одговор пун понизности. Она одбија само један захтев, учествовање аустро-угарских чиновника у судској истрази у Србији; а поред тога, она предлаже да ако Аустро-Угарска не би тиме била задовољна, да се спор упути међународном суду у Хагу. Барон Гизл, према инструкцијама своје владе, једва је прочитао српски одговор и већ га је означио као недовољног; пола сата доцније, са целим особљем посланства, напушта Београд. 26 јула Србија и Аустро-Угарска почињу да мобилишу. Престолонаследник Србије Александар тражи телеграмом помоћ од Николе Другог. Решен да убрза ствари Берхтолд одбија покушај Русије која тражи начин да отпочне непосредне преговоре, док немачки канцелар одбија понуду Енглеске која прво тражи да се сазове конференција четири велике силе „неутралних у српској ствари“: Немачке, Енглеске, Француске и Италије, а затим да се организује обична конференција четири амбасадора ових сила. 28 јула Аустро-Угарска објављује рат Србији. Ова ужурбаност је тиме необичнија што је ђенерал Конрад фон Хецндорф обавестио своју владу да Аустро-Угарска војска није спремна, и не може преузети озбиљну офанзиву пре 12 августа. Поступак Аустро-Угарске променио је осећања Европе на штету Аустро-Угарске, а нарочито чини неизбежном руску интервенцију. Одмах после предаје аустро-угарског ултиматума, Сазонов је изјавио енглеском амбасадору сер Џ. Бјуканану да ако Немачка не задржи Аустро-угарску, Русија „неће устукнути пред ратним ризиком“. Сигурна у помоћ Француске, Русија је тражила од Енглеске да се одмах изјасни о свом ставу да би се осујетио светски сукоб. 27 јула Енглеска је избегла ово питање, али је била решила да не демобилише британску морнарицу, која је тек завршила своје маневре. 27 јула Никола II је одговорио престолонаследнику Србије да ако његови лични напори да се избегне катастрофа не успеју, Русија „неће остати равнодушна према судбини Србије“. На сам дан објаве рата Србији, Бетман-Холвег саветује Бечкој влади да објави како не мисли на територијална задобијања и да ће српску територију заузети само привремено. Непотпуност овакве изјаве, која очигледно само тежи да ослаби утисак агресивних аустро-угарских мера, није могла да умири Русију. Она је осетила да је рат са Аустро-угарском неизбежан и истога дана министарски савет, сазван под претседништвом цара, решава да мобилише четири војна округа на југу Русије, што значи 13 армијских корпуса од 37, са колико располаже Русија, наредба за мобилизацију објављена је идућег дана изјутра, 29 јула.
 
За 24 часа који су следили објави рата, Аустро-Мађари пушкарају се са Србима. Положај је тиме погоршан. Виљем II, који је био отишао на крстарење по Северном мору, примио је по повратку у Берлин, 28 јула, телеграм од руског цара у коме га моли за његову пријатељску помоћ после „подле објаве рата аустро-угарске своме слабом суседу“. 29 јула, на захтев Русије сер Едвард Греј понавља британски предлог да се сазове конференција четири „незаинтересоване“ силе. Он се није ограничио да предложи, као што је хтела Русија, обустављање војних операција, он чак пристаје да Аустро-Угарска окупира један део српске територије, док конференција не дође до неког закључка и бечкој влади не буде дато потпуно задовољење. Не само што су сви ти предлози били одбачени, него и на тражење Аустро-Угарске, Немачки амбасадор у Петрограду гроф Пурталес истога дана се појављује код Сазонова и изјављује сасвим јасно: да ако Русија не обустави своју мобилизацију, и Немачка ће са своје стране мобилисати. Овај корак потпуно је убедио Петроград даје сукоб са Немачком неизбежан; у једном комуникеу, упућеном силама, Сазонов закључује: „Пошто нам је немогуће да учинимо по жељи Немачке, не остаје нам ништа друго, него да убрзамо своје сопствено наоружање, с обзиром на чињеницу да рат изгледа неизбежан “ 29 јула Никола Други ипак још једанпут покушава да спречи оно што је неизбежно. Он телеграфише Виљему Другом: „Било би право да се Аустро-српски сукоб изнесе пред Хашки суд Ја се уздам у твоју мудрост и у твоје пријатељство.“ Он је послао ову депешу без знања своје владе — сам Сазонов тек је после шест месеци сазнао за њено постојање, — а Немачка влада ју је испочетка прикривала
 
Немачки цар има сада само једну бригу: Спречити, као што је рекао у својој депеши од 28 јула свом амбасадору у Бечу, да непопустљивост Аустро-угарске „не узбуни против њега целокупно јавно мнење“, и зато да маневрише да „одговорност за проширење сукоба на странке које нису биле непосредно заинтересоване, падне по сваку цену на Русију“, јер „под таквим околностима не би се могао предузети срећни рат на три фронта“. Према томе 30 јула Пурталес је питао Сазонова да ли би се задовољио обећањем Аустро-угарске, да она неће повредити територијални интегритет Србије. Сазонов је одговорио да је дискусија добила европски карактер и да је такође потребно да се сачува суверенитет Србије, па ако Аустро-Угарска из свог ултиматума избрише клаузулу која повређује суверинет, Русија је спремна да прекине своје припреме за рат. Немачка је одбацила ову формулу као „неприхватљиву“ за своју савезницу.
 
Поред тога, истог 30 јула уз активност дипломата долази и активност ђенералштабова. Ови уверени да је рат неизбежан журе се да што пре све потребне мере буду предузете: са обе стране они тврде, да је противник први прибегао пре сваке званичне наредбе, предходним мерама мобилизације. Дипломате не попуштају одмах. Бетман-Холвег тражи од Виљема Другог да повуче декрет о мобилизацији чији је званични коминике објављен у „Локал-Анцајгеру“ од 30 јула, већ обнародован; али он је могао само да постигне. званични деманти коминике-а јер су министар војни и шеф ђенералштаба одбили сваку одговорност за случај одлагања. Исто то се десило и у Русији. Већ 25 јула тамо су се бавили војним мерама, које се имају предузети противу Аустро-Угарске, чије су јединице већ стављене у ратну приправност. Идућег дана Савет, под претседништвом царевим, решава да објави стање „пре мобилизације“. Али делимична мобилизација показала је велике техничке тешкоће. Она се појављује не као мера проучена и припремна унапред, већ као нека врста импровизације, која може озбиљно да доведе у питање доцнију општу мобилизацију. Стога и војне власти држе да је немогуће одвојити делимичну мобилизацију од опште. 29 јула Никола Други пристаје да изврши општу мобилизацију, али пошто је упутио Виљему Другом депешу у којој му предлаже да се питање изнесе пред Хашки суд, он мења своју одлуку, и наређује да се мобилише само у четири војна округа, што ђенералштабу не изгледа довољно да се издржи рат, па макар и против саме Аустро-Угарске, која је била постала за последњих неколико година опасна војна сила. У две нове депеше цар даје Виљему Другом своју часну реч да се руска војска неће упустити у непријатељства док трају преговори са Аустро-Угарском, а тражи од њега да гарантује са своје стране да Немачка мобилизација не значи рат и да се преговарања могу наставити. Сазонов чини нове уступке, он пристаје да Аустро-угарска окупира Београд и да се измена текста Аустро-Угарског ултиматума стави пред европски суд. Али 30 јула, у један сат изјутра, цар је примио одговор од Виљема Другог који одбацује сву одговорност за рат на њега, ако Русија мобилише противу Аустро-Угарске. У току дана 30 јула, Руска влада је обавештена о немачком оружању и о декрету о мобилизацији, објављеном у „Локал-Анцајгеру“. У два часа по подне у току преговора између министра војног Сухомлинова, Сазонова и шефа ђенералшаба Јанушкевића, ђенерали упорно траже да се са делимичне мобилизације пређе на општу и моле Сазонова да убеди Николу Другог да је то потребно, Јанушкевић додаје да не би могао да предузме одговорност за последице које би повукло за собом свако закашњење. Сазонов је одмах добио ауденцију у Петерхофу, и у току једног рапорта који траје један сат, од три до четири по подне, он је изложио цару стварност немачке претње и потребу опште мобилизације. Цар, свестан одговорности којој се излаже, оклева, али попушта када му Сазонов предочи да ће Русија да изгуби „утицај који је стекла на Балкану у току своје историје“ и да ће бити осуђена на бедно животарење, на милост и немилост централних сила.“ После дугог ћутања он рече Сазонову: „Имате право . . . Упутите шефу ђенералштаба моју наредбу о мобилизацији“. Чим је примио ову наредбу преко телефона, Јанушкевић, бојећи се да цар не промени мишљење, изговара се да му је телефон покварен. 31 јула у 10 сати и 40 минута декрет о општој мобилизацији је објављен; истога дана у Ј2 часова и 30 минута Немачка објављује „Стање ратне опасности“, што одговара општој мобилизацији, затим неколико сати доцније она упућује двоструки ултиматум: Русији и Француској.“
 
Немачки ултиматум предат је Сазонову у поноћ. Не узевши на себе никакву обавезу у име Немачке, он изискује да „у року од 12 сати, „Русија обустави сваку ратну меру не само према овој сили (Немачкој) већ према Аустро-Угарској, у недостатку чега „била би објављена немачка мобилизација“. Русија не одговара. Чудан случај, у тренутку када Немачка шаље свој дупли ултиматум, Аустро-Угарска изненада пристаје да обнови прекинуте преговоре. Њен циљ је очигледан: Да пребаци одговорност за рат на Русију. Али овај план би покварен; рат објављује Немачка. 1 августа у 7 часова у вече граф Д. Пурталес појављује се код Сазонова, у крајњем узбуђењу и предаје му објаву рата Немачке. Аустро-Угарска, свесна да није спремна да преузме офанзиву, не жури се да следује примеру свог савезника. Тек шест дана доцније на наваљивање Немачке, која је остала усамљена, она је такође објавила рат Русији. Велики светски рат отпочео је.
 
==2. Спољна политика од 1914 до 1917 год.==
3.820

измена