Велика Србија (В. Ћоровић) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 128:
Сами Срби у Србији у оно време примили би били аустриску власт као избављењс, поред свих жалосних искустава њихових сународника са ону страну Саве. Можда је код свих, инстинктивно, избијало уверење да ће свакако бити боље по све кад се уједине, него овако кад један део гази Турчин, а други Аустријанац. Од Турака нема се човек чему надати; док је Аустрија у последње време, захваљујући либералним реформама Јосифа II, дала својим поданицима осетне олакшице. Ако се број Срба у њој повећа, онда ће и њихов став моћи бити друкчији: енергичнији и правији и у сваком случају са више снаге. Може се онда мислити какво је разочарање наступило у српским редовима, када се видело да Аустрија, не постигавши жељеног успеха, напушта рат и склапа мир са Турцима, остављајући Србе, дојучерање савезнике, њиховој судбини! Стари Алекса Ненадовић рекао је тада оне добро запамћене и програмске речи на адресу аустриског цара: „Истина је, ја сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати и познато вам је да ја моје заклетве не преступам, нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали, зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу — да више никад тко је Србин Немцу не верује“.
<center>V.</center>
Велики догађаји француске револуције, који су усталасали читаву Европу и заузели сав интерес великих сила, одвратили су на извесно време пажњу Аустрије, а добрим делом и Русије, са питања на Балкану. Аустрија је држала да су њени интереси много више угрожени на западу него на истоку; а Русија, везана многим обзирима за пруски двор, није могла да избегне искушењу да се и сама не уплете у расправљање западне кризе, Србија је, на тај начин, остала сама са Турском, односно упућена у главном на себе саму.
Србија са краја XVIII века, још увек на очи турски пашалук, беше ипак у основи својој постала нешто друго. Њено срце, хајдучка и планинска Шумадија, у којој се било слегло неколико насеља с црногорске и херцеговачке крајине и где су густе букове шуме давале довољно могућности за четовање и избегавање потерача, постала јe не само погодно подручје општег збега и склониште него и жариште за нове покрете и став оштрог отпора. Ту се по инстинкту и по традицији нашло било све што више није могло да подноси зулум и што је на свој начин давало одушке притиску. После, аустриска војевања по Србији од 1688.—1788., у четири велика рата са Турцима, где су Срби били позивани као савезници и где су са свом онда расположивом снагом учествовали у борби против дотадашњег господара, развила су код Срба бунтовну свест и спремност за борбу и учинила од њих елеменат који није више лако допуштао да се гази по вољи ма кога паше или субаше. Даље, нарочито у другој половини XVIII века, у додиру са Србима из других крајева, јачала је и општа тежња да се једном докрајчи робоваше Турцима, макар се њихова власт заменила неком другом. Уза све то био је пред очима и жив пример Црне Горе, која се на прекрету XVII и XVIII века ослободила од Турака и за све ово време са успехом издржавала у борби против непријатеља. Најзад, резултат Кочине Крајине, односно руско-аустриског ратовања против Турака, дао је за Србе извесне олакшице, које исто тако могаху бити са правом тумачене као напредак и као етапа потпуној еманципацији. То беше она мала самоуправа, коју добише Срби после Свиштовскога Мира, а нарочито протеривање јаничара из Београдскога Пашалука и забрана да се у њ враћају. То све учинило је да се самопоуздање српскога народа подигне и да његов став буде одсада знатно друкчији него што је био пре тога.
Тај став помогли су онда и други моменти. Против слободоумнијих рефорама султана Селима III, који је желео да препороди турско царство, дигла се у његовој држави велика опозиција. У нашем суседству њу је представљао видински узурпатор Пазван-Оглу, око кога се беху сакупили и протерани јаничари Београдскога Пашалука. У одбрану од њих угроженог пашалука диже београдски заповедник, Хаџи-Мустафа-паша, не само своје султанске чете, него чак и Србе, дозволивши им да организују народну војску. То је доба кад је, по ''Мемоарима ''проте Матије Ненадовића, викао телал кроз све касабе: „Чуј, човјече! Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табани и педесет гроша глобе!“ Тај факат значи ни мање ни више него чисто материјално припремање за велики обрачун. Моментано он је имао да буде од користи паши и султану; али, ускоро, он може да постане и оружје против њих. Турци су то видели и сами и ради тога корака су оштро осуђивали пашу као српског пријатеља.
Упад Наполеонов у Египат пореметио је унутрашње сређивање Турске. Он је натерао султана да одустане од оштрих мера против незадовољника и да чак попусти у многим њиховим захтевима. Јаничари се враћају у пашалук и брзо свршавају са својим противницима. У Шапцу би убијен угледни српски кнез Ранко Лазаревић, а 1801. гине и сам Мустафа-паша у Београду. Власт узимају стварно познате четири дахије, са јасним програмом: да у земљи створе стање које ће бити по њиховој вољи. Они при том нису устали само против Срба, — ма да против њих, наравно, највише, — него и против свих оних Турака, који су подржавали ранији режим. Вук Караџић речито описује стање у земљи кад дахије узеше власт: „Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија и њиови кабадаија и субаша: кнезови су послије Аџи-Мустај-пашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смијо од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје и друго, што им се гођ допало, најпосле стану силовати жене и ђевојке: изгонили су ји у коло, да играју пред њиовим ановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи.“
Природно је, да је у народу почела реакција против таквих поступака. Србин се више није осећао као проста раја, са којом може чинити шта ко хоће. Савременици казују да одмах, као одговор на турске поступке, учесташе хајдучке чете. „Поајдучи се — вели Вук — десетина народа“. Станоје Главаш води најпознатију чету, у коју 1803. ступа Хајдук-Вељко; хајдукује, исто тако и нешто опрезнији Кара-Ђорђе Петровић; у Подрињу је најчувенији харамбаша Ђорђе Ћурчија и два славна брата Недића. Поред тога, они почеше да се организују и за јачи отпор, и то, што је веома важно, у једном обиму који показује шири поглед и разгранатије везе.
Има једна вест Саве Текелије да су Доситеј Обрадовић и Петар Чардаклија прелазили у Србију и спремали тамо устанак за 1802. годину. Друге вести говоре да је иза погибије Мустафа-паше, који је био слободни зидар, од Ложе Слободних Зидара дана мисао да се угуши дахиско насиље. Једно је неоспорно: да се већ у јесен 1803. године са српске стране озбиљно радило о томе да се дигне велики српски устанак против Турака уопште. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић саопштио је у Петрограду тајном саветнику Димитрију Татишчеву: да је он дошао у Русију као изасланик херцеговачког митрополита, да пита како би се руски цар односио према једном устанку херцеговачких хришћана и других Срба, па да према том подеси своје понашање. Калуђер је том приликом говорио, у име најзнатнијих људи Србије и Херцеговине, да би они најволели доћи под руску власт; али, ако цар због удаљености или других неких разлога не би пристао на то, то би они образовали „царство Славјано-Сербскоје“ и молили би онда да им један од великих кнезова постане „царем“. Гаговић је после тога био примљен од цара Александра I и награђен. Руска влада била је узела у озбиљно разматрање ту представку речитог архимандрита и налазила је, да сад није за такав покрет прави час. Њена главна пажња била је усредсређена на Французе и, природно, није јој било у тај мах до тога да себи ствара неприлике и на турској страни. Русија је с тога препоручивала да се Срби у тај мах стрпе. Турска очевидно слаби из дана у дан и неће дуго требати кад ће Срби са мало напора доћи до своје слободе.
Али, Србима је горело тле под ногама. Дахиски зулум није могао да се подноси без катастрофе. Опомене, савети и упућивања на стрпљење чине се помало као иронија ономе који је скоро у ропцу. Срби су упутили једну тужбу султану у Цариград; али, место да помогне, она је само штетила. Турски јавашлук у читавој управи није правио изузетка ни у крупнијим питањима, а камо ли кад неколико српских поглавица, отуд са периферије државе, подносе тужбу на извесна насиља. И, природно, из Цариграда се није нико макао да испита ствар. Дахије су, међутим, сазнале за тужбу и, бојећи се да се она не би поновила и ипак скренула пажњу на себе, они одлучише: не да поправе себе, него да казне рају. Међу Србима нарочито су били кивни на два калуђера, на Хаџи-Ђеру и Хаџи-Рувима. Овај последњи је писао нека писма; он је из Боговађе прешао у Студеницу, а из Студенице ишао и даље у свет, и тек пред устанак стигао је натраг. По познатој Вишњићевој песми, њих су дахије окривљавале, јер да знаду „злато растапати“
''И са њима ситне књиге писат''<br>
''Нас дахије цару опадати,''<br>
''Око сeбe рају сјетовати.''
Срби су се почели, у исто време, ужурбано договарати да зло докрајче. Већ у лето 1803. било је преговора са земунским трговцима за набавку муниције. Има уз то много вести да је Карађорђе од лета до јесени 1803. крстарио кроз Шумадију и припремао људе за општи устанак. У исто време и Алекса Ненадовић пише нека писма и шаље поруке суседним аустриским властима.
Нема поузданих података да утврде: колико има заједничког или ближе везе у свему овом што су радили Гаговић, Хаџи-Рувим, Карађорђе и други; али, нама се данас све више чини вероватно да је у свему овом раду било неких додирних тачака и да читав устанак од 1804. није само спонтана моментана реакција, како се досад узимало. Да је то тако уверава нас донекле и једно веома важно писмо Петра I Петровића, ако је аутентично, упућено Хаџи-Данилу Паштровићу у Дечане, 10. јануара 1804. У том писму владика Петар изрично вели да намеравају Црногорци и „Срби с београдске стране“ скочити на оружје и почети велико дело ослобођења. Најпосле, за извесну ширу акцију српског устанка говорило би и то што је бачки владика Јован Јовановић још 14. јануара 1804., дакле пре устанка, писао петроградском митрополиту, описујући тешко страдање српско, и напомињао му да Срби велику наду полажу у моћног православног цара.
Досад се обично узимало да је Први Устанак букнуо као непосредна реакција на сечу кнезова и да је чист спонтани акт Шумадије. По овим вестима, које горе споменусмо, ствар би изгледала доста друкчија, Сеча кнезова, према овом, дошла би као последица дахиских обавештења о озбиљним припремама за устанак, као њихово средство да се акција угуши у клици и да се народ сасвим обезглави; и то у сред зиме, пре него што гора олиста, и док су још сви домаћини у својим кућама. На сечу кнезова избија онда устанак, доиста као непосредан, али донекле већ спремљен одговор. Брзина, којом се он раширио по земљи, и успеси, које је одмах постигао, сведоче довољно да је ствар била и раније уговарана. Према томе, устанак је био углављен пре, само није било одређено кад ће да почне. Иницијативу у том правцу узели су Турци и тим донекле предухитрили устанак, бар у земљама ван Шумадије.
Све ово припремање и везе устаника из разних наших крајева: из Шумадије, Црне Горе, Херцеговине и Војводине дају један важан критериј за просуђивање како је народна свест заједнице била јака и жива и како је била ванредно лепо упућена у добром правцу. На почетку XIX века, још готово сви робље, Срби јасно хоће заједничко ослобођење, и, вероватно, само једну државу, Гаговићево „ц а р с т в о с л а в ј а н о – с е р б с к о ј е “. Правац њихове националне политике одређен је већ тада. Вођство у тој политици допало је, сасвим природно, најсилнијем покретачу и најактивнијем члану заједнице, бунтовној и херојској Шумадији.
== II. Ослобођење Србије и васкрс српске државне мисли. ==
| |||