Велика Србија (В. Ћоровић) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 75:
 
Колико је у наших монаха за време робовања под Турцима била развијена слободољубивост и свежа традиција о старој држави, најбољи пример пружа један докуменат из 1597. год. Желећи ослобођење од Турака, нека наша црквена лица беху чак ушла у везе са папом, обећавајући му признање његове врховне власти, ако их само помогне да дођу до циља. Два српска калуђера, Дамјан и Павле, као представници тога покрета, упутила су папи Клименту VIII један меморандум, чија прва половина садржи саму глорификацију династије Немањића и њихових заслуга за цркву. „То је племе Немањића свето и добро“, веле они папи, па како су они изумрли и остали без потомака, „за то, сада, наша земља плаче“. У том духу, како се говорило папи, још се сигурно непосредније говорило народу. Отуд је разумљиво што српска државна мисао за време робовања не само да није утрнула, него је чак, у чежњи и у створеном култу, била идеалисана и добила је, овим широким учешћем цркве и целог народа, још дубљи и јачи корен.
 
<center>IV.</center>
Крајем XVI јављају се на западу, а нарочито на папској курији, велики планови да се Турци потисну из средње Европе и да се са тим у вези помогну настојања балканских народа за ослобођењем. Због тога јача и интерес за те народе и њихову прошлост. Кад су почетком XVII века стали видно да избијају знаци турског пропадања и да долази до већих пораза њихове војске, самопоуздање и код балканских народа поче да јача. Са тим упоредо јавља се и свест о широј заједници племенској, у првом реду словенској. Две велике словенске државе беху тад слободне и прилично јаке, Пољска и Русија, и обе беху противнице Турака. Пољске победе над Турцима изазваше код нашег католичког дела народа најлепше наде и одушевљене глорификације (Гундулићев ''Осман); ''а руски интерес за наше цркве и манастире створи трајније везе са православнима. У те две словенске државе упираху се очи балканских хришћана, да ће, свесне своје ослободилачке мисије, кренути акцију против Турака. Уздало се природно у осећање словенске и хришћанске солидарности. У осврту на заједничко порекло и на славну прошлост појединих словенских племена, обраћа се од многих писаца нарочита пажња славним страницама српске историје. Прошлост са толико пожртвовања и јунаштва и витешке патње давала је несумњиву гарантију да то племе и у новом животу неће бити постидно пред осталима у Словенству. Српску прошлост са признањем истицао је дубровачки Гундулић:
 
''У њих свуд се витез хвали,''<br>
''Кога круном копје обдари,''<br>
''Стјепан Урош и остали''<br>
''Од Немањић куће цари.''<br>
''У њих живе слава обилна,''<br>
''Ку Кобилић стече мудри,''<br>
''Кад ханџаром цара силна''<br>
''На Косову смртно удри.''<br>
''Просвјетлит се у њих хајо,''<br>
''Не завидећ сунце жарко,''<br>
''Свилојевић још Михајо''<br>
''И Краљевић јунак Марко.''
 
Њом се исто тако поносио у XVIII веку и макарски фрањевац Андрија Качић Миошић, најпопуларнији песник Далмације, као и многи други писци тога времена.
 
У самом народу израђивала се идеологија вере у своју звезду и култ прегалаштва; идеалисање јунака, као Вук Мићуновић, који се рву и пре и после Косова. У једној варијанти класичне песме о мајци Југовића налази се ова поносна утеха њена, која садржи читав национални програм једног побеђеног, али не сатрвеног племена:
 
''Богу хвала на његову дару!''<br>
''Па их млада ни родила нисам''<br>
''Да ми лeжe на меку душеку,''<br>
''Већ да бране земљу од душмана.''<br>
''Не плачите, моје кћерце драге!''<br>
''Ак' и јесу одлетјели ждрали,''<br>
''Остали су птићи ждраловићи;''<br>
''Хранићемо птиће ждраловиће:''<br>
''Н а ш е &nbsp;п л е м е &nbsp;п о г и н у т и &nbsp;н е ћ е !''
 
Уз ту идеологију отпорног става, издржљивости на тешку месту и прегалаштва у потребном часу, развијала се све то дубља свесност о тешњој заједници српског племена, растуреног на широком подручју, али спремног да се све крене у једном правцу. Поред црквене акције, веома повољне с тога што су под турском управом све српске верске јединице биле под једном влашћу, дошла је од XVII и нарочито од XVIII века и књижевна. Али, док су се западни писци одушевљавали опште-словенским или боље пансловенским идејама, код нашег племена, мање учена и мање магловита, јачала је више свест о српској заједници и о њеној ужој потреби. Култ прошлости имао је да послужи као спона за заједнички рад у будућности.
 
Свест о српској државној мисли, односно о обнови старог самосталног државног организма, избила је, јасна и одређена, већ крајем XVII века, у вези са турским поразом под Бечом, и са активношћу коју је развијала Аустрија међу нашим елементом, да је помогне у сузбијању Турака. Судбина несрећног грофа Ђорђа Бранковића један је од веома карактеристичних момената у том погледу. Рачунајући на своје име и доводећи га у везу са последњим владарима српске деспотовине, несрећни Бранковић је успео да иза-зове код својих саплеменика жељу и пристанак да раде на васпостављању новог српског деспотства и да за ту ствар одушеви чак и пећског патријарха, Арсенија Црнојевића. Ово је узело толико озбиљне размере да је Аустрија осетила за устук потребу присилних средстава, јер јој се чинило да би васпостављање српскога деспотства, ма и под њеном врховном заштитом, развило опасне тежње и нова држављанска схватања код Срба, што би једног дана могло довести до жеље за потпуном самосталности. Год. 1689. Бранковић је ухваћен и није више пуштан на слободу, све до смрти, 1711. године.
 
Његов случај веома је поучан. Вероватно да је читава мисао о васпостављању старе деспотовине само његово дело, потекло понајвише из личне амбиције. Али, нема сумње да он то дело не би покушавао у једном елементу где би свест о прошлости била мање жива и где не би било никаквих жеља и надања, макар и најтајнијих, да се обнове њена слава и сјај. Још је мање вероватно да би он у другом неком елементу наишао тако брзо на пристанак и на одзив тако резервисаних и високих достојанственика као што је један патријарх, кад ти високи достојанственици не би били уверени да је покрет дело најмилијих народних осећања. Да је то било тако види се понајбоље из живог саучешћа за деспотову судбину. Народни мученик, речит представник удеса нашег племена на раздобљу XVII и XVIII века, — у доба када се читаво племе разбијало у два ропства, турско и аустриско, и када се доиста није знало или је боље бити ослобођаван од новог завојевача или остати под притиском агарјанског зулума, — он је остао запамћен као носилац нечег нашег народног и као страдалник ради свог великог поверења. Подмукла у средствима, вештија него Турска, у бруталности њој често равна, а у цинизму још и грубља, Аустрија је значила једно велико разочарање за оне који су се њој обратили и једну нову опасност за све који су се у њој станили. Католичка и то верски страховито искључива, спахиска, милитаристичка и само за династију постојећа, Аустрија је била нова напаст за наш елеменат, који је желео да се смири и преда домаћинском раду. Место одмора наш народ је имао да постане аустриска мртва стража према Турцима, увек готов да буде први на ударцу и да у међувремену затишја издржава верска гоњења и спахиска исисавања. Већ 1695. нарицао је је-дан наш калуђер у Сент-Андрији, како се наш народ налази у тешком положају: бескућник, који је лишен свега добра и старе постојбине, а који у новој отаџбини „никаково добро не приобретели“. Остали су сви „по злу добра чекајући“.
 
Несрећни деспот, поред тог лич-ног примера српске судбине под Аустријом, оставио је и један веома занимљив и утицајан писмени помен. То су његове ''Хронике, ''опсежно дело о српској прошлости, са неких 2000 страница исписаног рукописа. Настало у традицији средњевековних хроника, Бранковићево дело има доста старинског и већ онда излишног; али, оно је, са друге стране, први пут на језику ако не народном а оно бар народу приступачном, износило народну историју на широј основи, са много појединости, и тим доприносило знатно да се интерес за њу развије још више. И доиста, дело је, ма да нештампано, било предмет нарочите пажње и студије и имало је доста утицаја на извесна лица XVIII века. Тако је несуђени деспот у два правца био од неоспорне користи, ако не у стварању а оно свакако у јачању, освежавању и укорењивању државне мисли међу српским елементом. На њ надовезују своја историска дела Павле Ђулинац (1765.) и Јован Рајић (1794.); нарочито овај други, чија је ''Историја разних словвнских народов, наипачe'' ''Болгар, Хорватов и Сербов, ''из тми забвенија изјатаја“, била главно врело историског обавештавања за читаве три генерације српског друштва, и која је, са своје стране, веома много допринела да се код просвећенијег народног дела освежи и употпуни слика наше прошлости и појачају извесне тежње за будућност.
 
Српски свет у области Карловачке Митрополије имао је само једно преимућство над осталим деловима нашега народа, а то се састојало у томе што је, ипак, поред свих неприлика, добивао више могућности да. дође у везу са западном културом. Ма да не у великој мери, он је то своје преимућство искоришћавао; понекад, на жалост, на штету националне припадности. Добар део наших образованијих људи губио је везе са својима, стидео се њихове заосталости, сувише скоројевићски улетао у нове културе и друштва и ту се претапао и губио. Али, зато је други део остајао у народу, везан уза њ дубљим кореном и већом љубављу и настојао да својим стеченим знањем дигне ниво опште просвећености код нас. Ти људи су у другој половини XVIII века продубљивали и нашу националну свест. Идеја народности, која је у тај мах почела да осваја Европу, полако али снажно, постављала је, за разлику од Средњег Века, национално осећање у широком обиму далеко испред сваког другог. Место по верској припадности, људи су имали да се опредељују у ближе заједнице племенске и народне по свом језику и по својим обичајима. Верске разлике не могу растављати оно што је по крви и језику исто; тако се бар тврдо веровало у оно доба нове теорије. Немац, био протестант или католик, остаје само Немац. Стидна борба Тридесетогодишњег Рата, кад је устајао брат на брата само ради верских разлика, није смела никад више да се понови. Народи имају да траже оно што их спаја, не оно што их раставља. Свест о заједничкој прошлости, о истом језику, о једнаким обичајима довољна је спона да народе, разједињене верском борбом или политичком судбином доведе до заједничких жеља за будућност. Те идеје, још и сад недовољно разрађене у нашој средини, почеле су да се већ тада негују код нас. Проповедао их је Доситеј Обрадовић и његови следбеници, са намером ондашњих опште-човечанских настојања, да ублаже оиреке, да појачају национални фронт и да дигну општу народну свест.
 
Но, занимљиво, код свих тих људи са ону страну Саве и Дунава, препород нације ишчекивао се не из њихове средине, него одонуд где су срж и права снага племена. Србију је била општа жеља. У њој, ако васкрсне, могу доћи до пуног израза праве народне вредности. Срба у Карловачкој Митрополији сувише је мали број да би могли кренути нешто велико. После, они су били под Аустријом, под једном великом силом, једном од највећих ондашње Европе, и њима, који су гледали њена моћна средства, није ни у сну падало на ум да створе нешто против ње. За Србију је, међутим, било наде. Турска је очевидно била у опадању, и наше племе, ако се довољно спреми за велики час, може доћи до своје слободе. У XVIII веку још није било јасно да ли би та слобода могла бити сасвим самостална; изгледа, чак, да се мислило о томе пре у негативном, него у позитивном правцу. Али, била је друга нада. Аустриски Срби мислили су да би се решење нашег националног питања дало извести на тај начин што би се Србија ослободила помоћу Аустрије; односно што би доласком већег дела или по могућности свих Срба под аустриску власт било решено питање народног уједињења и тим, природно, потенцирана и народна снага. Када је Јосиф II 1788. године ушао са Катарином II у рат против Турака, српско друштво у Аустрији поздравило је тај корак као прву етапу народног ослобођавања. Сам Доситеј Обрадовић, сав одушевљен, клицао је поводом тога рата:
 
''О, век златни! О, мила времена!''<br>
''О, весеља и слатке радости!''<br>
''С е р б и ј а &nbsp;ј е &nbsp;н а ш а &nbsp;и з б а в љ е н а,''<br>
''Б л а г а ''&nbsp;''ж е љ а &nbsp;о д &nbsp;н а ш е &nbsp;м л а д о с т и !''<br>
''Сербија мила сад у недри носи''<br>
''Цесарова славна насљедника,''<br>
''Њега љуби и с њим се поноси,''<br>
''Босни каже: Ево моја дика!''
 
Сами Срби у Србији у оно време примили би били аустриску власт као избављењс, поред свих жалосних искустава њихових сународника са ону страну Саве. Можда је код свих, инстинктивно, избијало уверење да ће свакако бити боље по све кад се уједине, него овако кад један део гази Турчин, а други Аустријанац. Од Турака нема се човек чему надати; док је Аустрија у последње време, захваљујући либералним реформама Јосифа II, дала својим поданицима осетне олакшице. Ако се број Срба у њој повећа, онда ће и њихов став моћи бити друкчији: енергичнији и правији и у сваком случају са више снаге. Може се онда мислити какво је разочарање наступило у српским редовима, када се видело да Аустрија, не постигавши жељеног успеха, напушта рат и склапа мир са Турцима, остављајући Србе, дојучерање савезнике, њиховој судбини! Стари Алекса Ненадовић рекао је тада оне добро запамћене и програмске речи на адресу аустриског цара: „Истина је, ја сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати и познато вам је да ја моје заклетве не преступам, нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали, зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу — да више никад тко је Србин Немцу не верује“.
 
== II. Ослобођење Србије и васкрс српске државне мисли. ==