Велика Србија (В. Ћоровић) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 56:
== II. Ослобођење Србије и васкрс српске државне мисли. ==
== III. Интелектуална радња народног уједињења. ==
Када је пала и последња српска држава на крају XV века, једини носилац старих државних традиција беше свештенство српске цркве, а једини видни помен старе славе и бољих дана прошлости поносне задужбине владарске.
Сав сјај српске православне цркве створила је династија Немањића. Она је акцијом Св. Саве, после Немањина учвршћивања државног средишта у Рашкој, обезбедила тој цркви првенство над свима осталима у држави; она је изагнала јеретике и била кула православља и учинила га државном вером; она је најзад учешћем својих многих чланова у хијерархији и калуђерству створила посебне интимне везе са клиром и ушла потпуно у његов круг. Највећи успон владалачке снаге прати и највећи успон цркве. Уз царство се диже и патријаршија. Колико је баш она била осећана као државна потреба и доцније, кад се под ударцима несрећа стало сумњати у корист царства, види се најбоље по том што није упуштена као цена за измирење са цариградском патријаршијом, 1375. године. Штедри поклони, богата имања и сва пажња према манастирима трајали су док је било старих владалаца. Касније, свега тога видно нестаје и некад нарочито штовани свештенички сталеж осећа сву тежину нестанка тог свог моћног ослонца. Стари летописи и родослови, и по њима народна традиција, брижљиво помињу и бележе те дане старе славе, „својих славних цара задужбине“, и, казујући спомен о њима, оживљавају редовно и сву традицију историје и митску лепоту тих потамнелих времена.
Поред извесних других момената ово идентификовање цркве и државе у немањићском периоду учинило је највише да се у православном делу нашег народа очува јака државна традиција. Широком асоцијацијом идеја, појам о нашој „српској вери“ и „часном крсту“ Бошка Југовића обухватао је сву нашу прошлост и духовни круг племенске заједнице, који је остављао спомен нечег што је било боље, светло и лепо, а у садашњости живео у осећању истих успомена, истих потреба и истих жеља. Такво израђивање народне идеологије, на очи само црквенско или верско, долазило је понајвише отуд што је виши духовни живот кроз неколико стотина година представљало свештенство, жив носилац немањићских традиција<nowiki>; </nowiki>што је противник био „Агарјанин“ и насилник против његове вере<nowiki>; </nowiki>и читава борба за слободу доносила собом неминовну потребу да се завојевач ''Турчин'' замени ''Хришћанином'' и да се обнови све оно „царско“, велико и давно, што је пало и опустело. Оног дана кад пропоју старе задужбине и сине култ старе славе, тог дана, знало се, настаће повратак слободе и бољег живота. Није случајно да су се главна зборишта народна налазила око манастира и цркава и да је много националних покрета од XVI до XIX века имало духовна лица као своје вође. Кад Бошко Југовић одбија молбу Царице Милице, да остане са њом у Крушевцу, и говори:
''А ја ти се не бих повратио''<br>
''Ни из руке крсташ барјак дао,''<br>
''Да ми царе поклони Крушевац!''<br>
''Да ми рече дружина остала:''<br>
''„Гле страшљивца Бошка Југовића!''<br>
''Он не смједе поћи у Косово,''<br>
''За крст часни крвцу прољевати''<br>
''И за своју вјеру умријети!“'' —
он то не говори, на уста народног певача, као они мученици из првих дана хришћанства, који су умирали само за веру, него то казује као идеалисани витез народног схватања, коме су вера и крст часни заједнички појам борбе за слободу, личну и државну, и за слободно одржавање племенске традиције, у којој је вера само саставни део. Он не иде да гине за саму веру религије, него за спас своје нације, за могућност њеног опстанка. Порушени часни крстови на црквама само су символ пада слободе, и отуд после најречитији символ њене обнове. Осећајући ту дубљу везу појмова, општу код свег нашег племена, и могао је један наш владика, најраснији међу свима, пустити да се његови јунаци са поносом куну „вером Обилића“.
Кад је у XV веку нестало и последње српске самосталне државе и кад су престале све феудално-државне и уже племенске границе и турска управа створила нове пашалуке, остали су као једино заједничко добро свих потлачених Срба — вера и језик. Они су сад спајали све, чак и национално мање свесне елементе раније поцепаних српских држава. Пећска патријаршија прелази све раније политичке међе и успева да све подручје где је било Срба узме под своју духовну власт. Она својим народним, односно словенским језиком у опреци према грчким фанариотима, и својим читавим националним наслеђем постаје свестан носилац идеје народне заједнице. Својом традицијом, везаном за стару српску државу, она постепено делује на све српске елементе, па чак и на оне који јој нису раније припадали, као што је, на пример, случај са средишном и западном Босном. И тако се, утицајем цркве, развија интерес за летописе и родослове „српске господе“, обнавља се успомена на њих и са народном песмом ствара се њихова славна жива хроника. Кнез Лазар постаје општа „српска круна златна“, и Кочићев Давид из далеке Крајине говори на народска уста кад кочоперно одговара аустриским властима: „Не мере се сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено!“ У народној традицији наши прави владари су једино Немањићи. Ниједан од босанских краљева, са Твртком заједно, не ушавши у црквену традицију није ушао ни у народну, чак ни у самој Босни. Захваљујући томе, у народу је нестало политичке свести о првашњим појединачним државним областима и господствима. Црква је с тога могла да израђује нову јединственост, узимајући, природно, своје обележје као најбитније. Противници Ислама и турских господара, далеки и неповерљиви према Риму, наши су се људи збијали у све јачу духовно-верску заједницу, осећали на читавом пространом подручју својих насеља извесну истоветност интереса, и тако свесно тежили да се једног дана та истоветност изрази и једном државном творевином. Идеја уједињавања српског народа у прошлости, истоветност националних жеља „Срба свих и свуда“, плод је колико уједињавајућег робовања под Турцима, толико и заједнице верских и државно-националних традиција немањићске државе.
Колико је у наших монаха за време робовања под Турцима била развијена слободољубивост и свежа традиција о старој држави, најбољи пример пружа један докуменат из 1597. год. Желећи ослобођење од Турака, нека наша црквена лица беху чак ушла у везе са папом, обећавајући му признање његове врховне власти, ако их само помогне да дођу до циља. Два српска калуђера, Дамјан и Павле, као представници тога покрета, упутила су папи Клименту VIII један меморандум, чија прва половина садржи саму глорификацију династије Немањића и њихових заслуга за цркву. „То је племе Немањића свето и добро“, веле они папи, па како су они изумрли и остали без потомака, „за то, сада, наша земља плаче“. У том духу, како се говорило папи, још се сигурно непосредније говорило народу. Отуд је разумљиво што српска државна мисао за време робовања не само да није утрнула, него је чак, у чежњи и у створеном култу, била идеалисана и добила је, овим широким учешћем цркве и целог народа, још дубљи и јачи корен.
== IV. Разрађивање идеје о народном јединству. ==
== V. Национални порази. ==
| |||