Велика Србија (В. Ћоровић) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 23:
== I. Српска државна мисао до XIX века. ==
<center>I.</center>
Потпуно свестан српски државни систем или, простије речено, српску државну мисао први је створио Стеван Немања. То су осећали, веома рано и сасвим јасно, већ његови непосредни наследници, који су у њему са поносом гледали „сакупитеља изгубљених крајева отачаства“, а још више његово даље потомство. За широки круг српских средњевековних летописаца српска историја уопште и почиње са Немањом; све што је било пре њега потонуло је у маглу заборава и сматрало се као нешто мутно, нестално и нимало сјајно.
Линија 41 ⟶ 40:
Српску државну мисао немањићске династије створио је, дакле, физички Немања, а духовно Сава. Потпуну свесност и доследност његова рада очигледно карактеришу ове чињенице. Прво, што у српској хијерархији хоће само Србе, знајући да се само на њих може потпуно поуздати као на пријатеље слободне српске државе. Друго, активност према иноверцима; према богумилима и нарочито католицима. Са тим у вези је и треће. Да учврсти и саму династију у Немањиној и својој традицији, да искључи сва колебања и спречи нове вукановско-стевановске сукобе, он свога братића Предислава намењује за свог другог наследника (Сава II), хотећи тим још и да угледом и примером династије делује на туђе елементе. Расцепкане српске државе, са разнородним културама, гложиле би се и сатирале међусобно, да их није сјединила несаломљива воља Немањина; али, да није било Савина рада, оне би се опет, после престанка Немањина, вратиле на старо такмичење и бориле или до новог Немање или до неке опасне катастрофе. Сава је то предвидео и спречио. Свештенство је радило по једном даном плану — стари биографи наглашују да је Сава на све епископске столице поставио своје ученике — и створеном традицијом у начину рада и успело да је очува кроз читаву нашу историју. Национално, односно етничко јединство, колико је уопште постојало, било је недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба какви беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једина спона од дејства и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.
<center>II.</center>
Под Немањом створена српска држава показала се као стабилна. Она се развијала стално и поступно, за дуг низ година без имало неприродних скокова. Од 1217. она је краљевина и њен углед очевидно расте исто као и њена снага. Нарочито се од друге половине XIII века развијају њена финансиска средства откривањем и експлоатисањем богатих сребрних рудника. Тада се за новостворену државу јавља и домаћа ознака ''Србија'', први пут у црквеној служби преносу тела Св. Саве у Милешево (6. маја 1237.).
Груписање области са српским становништвом које су дотле или биле под туђином или живеле, бар деломично, засебним животом, око Рашке и њеног владара, вршило се готово као по Неком плану. Под Драгутином је привремено дошла у ближу везу са Србијом североисточна Босна са Мачвом и Сремом. Са Милутином почело је систематско ширење Срба према вардарској долини, пошто је моравска већ одавно била у њиховој власти, и од краја ХШ века Скопље постаје престони град ојачане државе. На североистоку под српску власт долази рудама богато Браничево. У великој одлучној битци на Велбужду (1330.) српска војска је одлучно поразила Бугаре, потисла их потпуно од Маћедоније и учинила Бугарску све до пада под Турке балканском државом другог реда. Са Милутином и Дечанским Србија се очито развија у правцу да постане прва сила на Балкану.
Под Душаном она то и постаје. Полутрула Византија давала је утисак државе која се распада сама и чијој болести нема лека; другог такмаца на Балкану у то време за Србе није ни било. Као некад што је бугарски принц Симеон, проводећи детињство у Цариграду, изблиза сагледао беду босфорских господара и створио у души одлуку да тај оболели организам замени свежом снагом свог племена, тако је и Душан имао довољно прилике, да, као млади византиски заточеник у Цариграду, позна трулеж врховне управе царства и да се увери како су слаби темељи на којима се оно држи. Снажан, телом и духом, са вољом, у којој је било и варварске суровости и незазирања од крајњих средстава, али која је увек знала шта хоће и увек имала истрајности да то што хоће постигне и натури, он је брзо и одлучно ишао за циљем, да у вођењу Балкана Србијом замени Византију. Под његовим ударцима падале су, као у песми, читаве земље и градови. У кратком размаку од непуних петнаест година он је одузео Византији готово читав западни Балкан до линије маричко-солунске. Он је са поносом могао 1345. да јавља млетачком дужду, како је постао „господар готово читавог царства ромејског“, и да на Васкрс идуће године овенча своју победничку главу царском круном. Српска држава дошла је тим до врхунца своје политичке моћи. На читавом Балкану не беше више никог ко би јој могао оспорити власт. Али, у том наглом успеху био је и заметак пропасти. Душан је, опијен победама, обухватио далеко већи круг од оног који би био могућ да се приљуби и асимилује новој .држави. Његова освајања донела су готово више земље од оног што је већ имао. И, што је још важније, донела су туђ елеменат. Српска држава, ма да није била млада, није, ипак, имала још ни довољно вештине ни довољно времена да у нове покрајине унесе свој дух; а то и иначе није било лако. Грчки елеменат, са својом надмоћнијом и дужом културом, могао је бити политички савладан, али не и духовно; а нарочито не онда, кад је он у састав нове државе улазио у веома великом броју и у многим областима био далеко претежнији од словенског. После, те су земље биле освојене, а не придружене; у њима је остао јак траг старе припадности и осећања за њу, и оне су биле покорне само дотле док су веровале да би сваки покушај трзања био у крви угушен. Најзад, при таквој наглој активности централна државна власт морала је да слаби; једно с тога што је цар, носилац те власти, био заузет војним покретима и једва доспевао да обрати пажњу и на унутрашњу организацију; а друго с тога што је толика раширеност, у оно време слабих веза и тежих комуникација, онемогућавала лак преглед и непосредан надзор. Последица тога беше јачање појединих обласних господара, развијање извесних центрифугалних тенденција и на крају распадање државе у покрајинске јединице. Том свему дошла је као храна нагла смрт Душанова, у његовој пуној мушкој снази, и апсолутна неспособност његова наследника.
Међу савременицима у читавој појави Душановој гледало се нешто велико, али при том и нешто језиво. Све је ишло сувише брзо да би испало довољно добро. Велики успех као да је помрачавала слутња несреће. Клетва цариградског патријарха, ма да потекла из себичних мотива, чинила се у извесним круговима као осетан притисак те коби. Међу последницима, међутим, Душанова појава изазивала је усхићење. У време тешких дана робовања и нарочито у романтичарском патриотизму XIX века Душан се славио не само с тога што је то био први наш цар, што је освојио големе земље и градове и што је Србији дао прво место међу балканским државама, — него још више с тога што је он представљао способност наше расе за нешто веома велико и што јој је давао утеху да смо и ми, понесени полетом јачих вођа, могли исписати неколико страница историје равних најбољима код других народа.
Брзо развијена, Душанова држава почела је брзо и да пропада. Петнаест година требало је њему да од младог зетског краља постане моћни цар (1331.—1346.); а тачно петнаест година (1355.—1371.) требало је од његове смрти па до маричке катастрофе и нестанка немањићске династије. Разбијена у неколико малих области, нејаких по властитој снази не само за дела већег обима него и за успешан отпор против силног турског завојевача, Србија се држала у тешком напору још једно столеће, а извесне њене земље и нешто мало дуже; али, не више као држава смелих планова за будућност, него као болесник који се грчевито хватао да очува живот.
Био је само још један покушај, и то сасвим нов и ван дотадашње наше државне традиције, да се образује нова једна државна творевина са нашим средишним елементом. Подстрек је долазио из Босне, из једне наше области која је још од средине XII века изишла из српске државне заједнице и живела засебним животом. Од владања краља Драгутина у североисточној Босни и удаје његове кћери у династију Котроманића, у Босни је створена извесна веза између обе владајуће куће и са тим могућност да се једног дана са те стране ухвати нит немањићске традиције. Довољно ојачана за владе Стевана II Котроманића, босанска држава је осећала потребну меру снаге да у једном тешком часу српске државне кризе предузме на себе улогу вођа. Твртко Котроманић долази на власт две године пре смрти Душанове и има довољно прилике да сагледа све недаће његових наследника и све мане читавог државног склопа његова времена. По смрти Урошевој и пошто је савладан погранични династа између Босне и Србије, жупан Никола Алтомановић, јавља се Твртко као најозбиљнији претендент на „престо мојих прародитеља, господе српске“. У Милешеву, на гробу Св. Саве, 1377. године он ставља на главу круну Немањића. Његов политички програм био је много простији од Душановога и са народног гледишта много непосреднији. Место империјалистичких тежњи према Цариграду и туђем подручју, у Твртка се јавила мисао да створи државу од нашег народног елемента. По свом средишном положају у српско-хрватским земљама Босна му се чинила као предодређена да постане стожер нове државе. Око ње требале су да се групишу све српске земље, свеједно да ли као савезне државе или као покрајинске области. Кнез Лазар, видећи потребу стварања веће заједнице за борбу са Турцима, разумева тачно жеље Тврткове, не протестује против његове краљевске круне и постаје му један од најближих савезника. Нова држава, чији се господар звао „краљ Србљем, Босни и Приморју“, ширила се и према западу. Искористивши нереде настале у Мађарској после смрти краља Људевита, Твртко је освојио највећи део Далмације и 1390. год. својој титули додао је и нове атрибуте: краља Далмације и Хрватске. Тврткова држава била је, према томе, национална, српско-хрватска. Она само није била јединствена по схватањима ондашњег времена. У њој се укрштаху три вере: православна, богумилска и католичка, и три елемента, развијана под три политичко - културне традиције, под приморском, босанском и рашком. Случај Тврткова спајања држава био је у многом сличан Немањином: унутрашњи саставни елеменат државе био је истог племена али разних култура. Значи, дужим систематским радом и ту, само сад вероватно са нешто више тешкоћа, могао је да се постигне скоро исти резултат, који се постигао и раније. Али, на жалост, за то не би времена. Већ 1391. године Твртко је покојник. Његова крупна личност, која би могла да натури извесна решења и да утиче са енергичном доследношћу, била је осамљена и недовољно схваћена, и са њим, као и са Душаном, лежу у гроб сви наши планови о нечем већем.
== II. Ослобођење Србије и васкрс српске државне мисли. ==
| |||