Велика Србија (В. Ћоровић) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 22:
== I. Српска државна мисао до XIX века. ==
<center>I.</center>
Потпуно свестан српски државни систем или, простије речено, српску државну мисао први је створио Стеван Немања. То су осећали, веома рано и сасвим јасно, већ његови непосредни наследници, који су у њему са поносом гледали „сакупитеља изгубљених крајева отачаства“, а још више његово даље потомство. За широки круг српских средњевековних летописаца српска историја уопште и почиње са Немањом; све што је било пре њега потонуло је у маглу заборава и сматрало се као нешто мутно, нестално и нимало сјајно.
Значај Немањине појаве доиста је велики. Пре њега, српска држава, разбијена у више јединица, долазила је до неког већег значаја само изузетно, силним напором неког активног појединца (Часлав) или вештим искоришћавањем неприлика суседних земаља (Бодин); али, трајнијег замаха и дубље унутрашње заједнице у тим државним творевинама није било. Оне су постојале привремено, са кратким дахом; и исто онако како су се брзо дизале, оне су се исто тако брзо и распадале. Противности, које су постојале између појединих српских покрајина, доводиле су често до сукоба, понекад веома сурових; свест о националној заједници није постојала, а етничка јављала се само онда кад би се и сувише непосредно осетио општи притисак туђина. Нешто што би ближе спајало географски иначе готово природно одвојене наше поједине области није још било нађено и једно време чинило се чак као и да не може да се нађе. Личне, породичне и племенске противности биле су појачане противностима у култури и духовној оријентацији; страсти су распириване за читаве десетине година, и унутрашње сређивање место да се током времена ојача било је све више разривано. Класичан пример за то, који испуњава целу српску историју у првој половини XII века, даје борба између две наше покрајине, Рашке и Зете.
Приморска Зета, са много романског елемента и под непосредним и веома јаким утицајем западне културе, била је у основи својој сасвим друкчија од брђанске и конзервативне Рашке и противности између њих развиле су се у дуго и крваво супарништво о превласт међу Србима. Зета је била прва наша покрајина која је ушла у дубље везе са Римом и Италијом; у њој се првој јављају државне организације западног типа; ту је са Баром прва организација католичко - латинског духовништва и апсолутна превласт латинског језика и западног обреда. Позната је ствар да у унутрашњости, близу Подгорице, кад се родио Немања, на почетку XII века, није било православних свештеника и да је новорођени крштен у римокатоличкој вери. Зета је од средине XI века показивала један јачи замах: срушила врховну византиску власт и под Бодином успела да стекне хегемонију над свима осталим српским земљама. Доста брзо, још пред крај Бодинова живота, та њена превласт пада и место ње се постепено али осетно диже Рашка. У склопу гора старе Херцеговине, од Неретве до Новог Пазара, са средиштем око Лима и Ибра, у тешко приступачним планинама, где се развијао горштачки култ слободе и старо племенско наслеђе народног језика и патријархалног морала, рашка племена беху много друкчија од приморских и у битности више способна за једну чвршћу народну акцију. Она се развијаху споро, али стално. У Рашкој беху и иначе услови за солидан развој: национално у главном чиста; доста удаљена од сваког непосредног утицаја и са истока и са запада и по томе мање изложена да потпадне под само једну врсту културног опредељивања; својим планинама довољно заштићена од сваког завојевања, које би ишло до потпуног народног подјармљивања. Ну, оно што је поред свега тога било најважније, то је несумњиво географски положај Рашке, у склопу осталих српских земаља. Никад и нигде перифериске области нису могле постати државно и национално средиште. С тога, понајвише, Зета није могла добити трајно водство; с тога је, по нашем мишљењу, била без дужег даха и стара хрватска краљевина на Приморју. Рашка је била у средишту српских насеља. Иза ње, до Саве, Пливе и Цетине, беху јака српска племена и насеља; на југу, све до мора, исто тако. На северу већ су Немањини претци држали чачански крај, а српска насеља допираху до велике моравске долине. Топлицу и крај око ње имао је Немањин отац. Једино према Косову и југоистоку граница беше отворена; али, и тамо је пут водио у своја словенска насеља. Положај Рашке био је према томе најподеснији за акцију. Њена племена, по својој природној експанзији, могла су као планинске лавине да се спусте у суседне долине и завладају њима; а по невољи планине им беху згодна склоништа за чекање бољег часа.
Немања је јасно оценио значај Рашке и њеног елемента за стварање једне чврсте државе. Ради тога он њу узима као средиште своје акције, а вероватно ради тога прима и веру источног обреда, више популарну у овим крајевима с тога што је беху проповедали маћедонски словенски свештеници, ученици и последници Ћирила и Методија. У дугом низу од неких двадесет година (1168.—1190.) Немањи је пошло за руком да сјајно искористи тај средишни положај Рашке и да своја освајања упути у сва три главна правца, којима се доцније развијала српска држава: према Тимоку, низ Косово и према мору. За његове владе нестало је потпуно самосталне зетске државе; дуго завађене две наше главне области тога времена сједињују се под његовом моћном руком. „Сакупитељ изгубљених крајева отачаства“ дао је тако прву потребну основу за ужу сарадњу дотле растурених српских области: ''довео их је под једну власт и присилио их на заједнички живот''.
Другу битну основу за одржање Немањине творевине извршио је Св. Сава. Немања је, истина, уклонио зетску династију и Зету подвргао врховној власти Србије ; али, он не беше учинио ништа више да те две области тешње приближи једну другој. Напротив. Кад је, одрекавши се власти 1195., на рашки престо поставио свога сина Стевана, византиског царског зета, а старијем Вукану дао на управу Зету, Немања је створио могућност да наново оживи стара распра. Том поделом земља се поново распала у два своја разна саставна елемента. Да ће Вукан послушати очев савет и признати власт млађег брата било је мало вероватно; а не учини ли то, као што је био случај, ствари су се поново враћале у опасни вртлог ранијих сукоба. Тако је и било. Вукан је одмах, искоришћавајући супарничке традиције Зете, тражио везе са папом и ушао у један савез са Мађарима. Ту опасну борбу између браће, која је поново добила карактер борбе за превласт Рашке или Зете, угушили су суседи и доцније Св. Сава.
Друга опасност, која је у то време могла бити од тежих последица по Србију, беше образовање Латинског Царства у Цариграду (1204.) и утицај западних елемената на читаво њено суседство. Папин легат венчао је већ 1205. краљевском круном бугарског владара Калојана; исте године дошао је Дубровник под млетачку врховну власт; у Зети се Вуканов син Ђорђе, 1208., заклео на верност дуждевој држави. Под утицајем свега тога колеба се и Стеван Немањић. Он још раније беше отерао своју прву жену, византиску принцезу, и сад је, да створи потребне везе са западом, узео једну унуку млетачког дужда Дандола. Преко својих нових пријатеља и преговорима са Римом успео је, најпосле, да и он од папе добије краљевску круну и да га њом венча папин легат 1217. године.
Св. Сава, трећи Немањин син, који је провео младост у Светој Гори и био сав запојен духом источне византиске теологије, није, природно, мирно могао гледати такав развој догађаја у Србији. Борба између браће у знаку православља и католичанства њему беше отворила очи, да види тежиште домаћег зла; обраћање Стеваново западу појачало је само страх од западног утицаја и уверење да се тим из темеља подрива оно што је Немања створио. Сава је јасно уочио да није било доста довести само наше разне покрајине под једну власт, него да тим покрајинама треба дати и један дух. Као верско лице, и то као верско лице Средњег Века, он је ту јединственост духа мислио да постигне само јединственошћу вере. За њ, образована на истоку, није било сумње којој се вери има дати првенство; уосталом, ту је већ пример Немањин, који је довољан да покаже у ком се правцу има наставити почета политика. По Савиној замисли, Србија је требала постати јединствена православна држава, у којој ће вера бити спајајући елеменат свих племена и покрајина и онемогућити понављање сукоба, какви беху они између Рашке и Зете, односно између православља и католичанства. Сава с тога одлучује, да организује самосталну српско-православну цркву у народној држави и да тој организацији, коју ће он сам створити, повери рад на општем народном прибирању и консолидацији. У том циљу, а са одобрењем братовљевим, који је приметио политичко опадање латинства на Балкану, Сава одлази у Никеју. Тамо је било привремено седиште цара и патријарха Византије. Савин долазак на никејски двор примљен је веома лепо. На двору и у патријаршији с болом су гледали латинске витезове у поносном Цариграду и налазили да су Савине тужбе на Латине и искрене и оправдане; а у Србима мислили су да ће наћи новог савезника против мрског наметника. Савина молба да Срби добију своју самосталну цркву била је лако одобрена ; а за главу те цркве одређен је и од цара и од патријарха сам Св. Сава као најзгоднија и њима од раније добро позната и поуздана личност (1219. год.).
Организаторски рад Савин био је веома енергичан. Он је, пре свега, тој организацији дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је и на место њега поставио Србина, свог ученика, односно свог човека. И то није једина црта његове борбености. Кад погледамо списак његових осам новооснованих епископија, видимо јасно да је некима од њих постављен посебни задатак. Према Босни, у старој Рашкој, његова је епископија потпуно на граници, у Дабру на Лиму, и имала је да дејствује против босанских богумила. У Хуму, према католичким приморским елементима, он оснива епископију у Стону, готово потпуно на периферији, са одлуком верске активности у томе крају, и то, по свој прилици, не само за верску одбрану. Та је намера још очевиднија према месту епископије зетске. Најјужнија, она је дошла у приморје, на Превлаку, у Боку Которску, где је имала да паралише рад которског бискупа и дубровачке архиепископије. Свестан поверене му мисије, први епископ зетски подиже манастир св. Николе на отоку Врањини, у Скадарском Језеру, а после се дижу манастири у Скадру и под улцињским градом. У раније време и православни су манастири били подвргнути надзору католичког барског надбискупа; после Савине акције тај се утицај мења, ма да не одвише видно, и већ у Душаново време извесни католички свештеници у северној Албанији постају поданици православних манастира.
Српску државну мисао немањићске династије створио је, дакле, физички Немања, а духовно Сава. Потпуну свесност и доследност његова рада очигледно карактеришу ове чињенице. Прво, што у српској хијерархији хоће само Србе, знајући да се само на њих може потпуно поуздати као на пријатеље слободне српске државе. Друго, активност према иноверцима; према богумилима и нарочито католицима. Са тим у вези је и треће. Да учврсти и саму династију у Немањиној и својој традицији, да искључи сва колебања и спречи нове вукановско-стевановске сукобе, он свога братића Предислава намењује за свог другог наследника (Сава II), хотећи тим још и да угледом и примером династије делује на туђе елементе. Расцепкане српске државе, са разнородним културама, гложиле би се и сатирале међусобно, да их није сјединила несаломљива воља Немањина; али, да није било Савина рада, оне би се опет, после престанка Немањина, вратиле на старо такмичење и бориле или до новог Немање или до неке опасне катастрофе. Сава је то предвидео и спречио. Свештенство је радило по једном даном плану — стари биографи наглашују да је Сава на све епископске столице поставио своје ученике — и створеном традицијом у начину рада и успело да је очува кроз читаву нашу историју. Национално, односно етничко јединство, колико је уопште постојало, било је недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба какви беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једина спона од дејства и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.
== II. Ослобођење Србије и васкрс српске државне мисли. ==
== III. Интелектуална радња народног уједињења. ==
| |||