Историја Русије (П. Миљуков) 24 — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 22:
Последњи период који почиње 1928 године, претставља период социјалистичке „реконструкције“. Према комунистичкој доктрини, влада Совјета наставља са својим првобитним радом и користећи се резултатима периода Неп, ставља себи у задатак да одмах преобрази Русију у „социјалистичку“ државу. Најкарактеристичнији догађај овог периода је „петогодишњи план“, чији је циљ стварање државне индустрије, која би била у стању да „стигне и да превазиђе“ производњу западне Европе и Америке, као и „колективизација“ агрикултуре. По извесним знаиима би се рекло да се овај период сада ближи крају.
 
==I. — „Ратни комунизам“ и Лењин (1917—1922).==
'''Олигархијска организација комунистичке странке.''' — У моменту када бољшевици долазе на власт, њихов политички и економски програм није довршен, а и њихов број је веома мали. Комунистичка странка има свега око 50. 000 чланова, од којих неколико хиљада старих револуционара (подполшчика, који су навикли на незаконите и „подземне“ акције) и 35. 000 нових присталица, који су им пришли тек 1917 у току борбе против провизорне владе. Ма да се касније тај број удесеторостручио, т. ј. достигао пола милиона, владајућа елита (веркхушка) састављена је од свега 15.000 људи од којих једна стотина у централним организацијама у Москви, и 225 у централним организацијама осталих покрајина, воде главну реч. Режим је, према томе, у суштини олигархиски, а то признаје и Лењин 1920: „Странком управља“, каже он, „централни одбор од 19 чланова, које бира конгрес, док свакодневно пословање у Москви мора да се повери још мањим групама, Оргбиро-у, или биро-у за организацију и Политбиро-у, или биро-у за политику, а за које централни одбор на свечаној седници бира по пет чланова. Према томе ово је најизразитија олигархија“. Лењин кратко и јасно излаже улогу ових централних органа странке у државној управи: „У нашој републици ниједно се важно питање из области политике или организације не решава преко државних установа, ако за то не да налог централни одбор странке.
 
Ред 143:
Јула и августа, 1921, објављени су многи декрети, који одређују ове опште измене. То је „Нова Економска Политика“ или Неп. Лењин и странка се теше да је то узмицање да би се боље скочило. Па ипак, „отступање“ не наилази на добар пријем код многих комуниста, тако да Лењин, који ће ускоро озбиљно да се разболи, много губи од свог ауторитета. И Неп неће дуго да потраје.
 
==II. — Неп и борба о власт после Лењина (1923—1927).==
'''С. С. С. Р. и устав од 6 јула, 1923. '''— Совјетска влада улази у други период постојања новог федералног устава и новог назива С. С. С. Р. (Савез Совјетских Социјалистичких Република) одакле су искључене речи „руски“ и „федеративних“, које су биле у старом називу. Уговором, који је потписан 30 децембра, 1922, четири главне и „независне“ републике, Руски Федеративни Совјетски Савез, Бела Русија, Украјина и Транскавказ, т. ј. Азербеђан, Ђурђијанска и Јерменска, груписане су у федеративне земље, образују прави С. С. С. Р. Крајем 1924, две „независне“ републике, Узбекистан и Туркменистан, улазе у Савез, који тада има 15 „аутономних територија“ — то је име, које се даје народностима, које су најмање по броју, а најниже по цивилизацији — и 15 „аутономних република“. Од ових 30 „територија“ или „република“, 23 припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.
 
Ред 300:
Најзанимљивије је да овај план неће да остваре главни претставници „старе гарде“, коју је Стаљин растерао и сместио по нижим положајима, већ људи нове генерације од 30 до 40 година, које претставља Троцки. Тако ће бити задовољена амбиција оних који су међу њима најспособнији, као што су Молотов, Андрејев, Кагановић, Кујбишев, Рудзутак, Орџоникидзеи Микојан, који улазе у централни одбор или у комисију за контролу, а у којима Стаљин добија јаке и верне савезнике.
 
==III. — Петогодишњи план и „Стаљинизам“ (1928—1932)==
Трећи период историје Совјета обележен је новим социјалним покушајем, који је чисто Стаљиново дело. Како је много смелији од Лењиновог покушаја, нема са њим готово ничег заједничког, као што ни Лењиново дело није имало много заједничког са марксизмом од 1917 године. Тај покушај, такозвани „стаљинизам“ значи уверење да се социјализам може да спроведе у једној јединој земљи. У унутрашњој политици је тај правац обележен борбом против сељака а затим „социјализацијом“ и „колективизацијом“ приватних предузећа; у спољњој политици се осећа извесно слабљење делатности Треће Интернационале, јер С. С. С. Р. осећа све више потребу за иностраном помоћи, а мора и да развије спољњу трговину.
 
Ред 381:
'''Отказ енглеско-совјетског трговинског уговора.''' — Насупрот француско-совјетским односима, енглеско-совјетски односи се, 1932, озбиљно погоршавају. 27 јануара, прекинути су енглеско-совјетски преговори о признавању дугова, јер као услов зато С. С. С. Р. поново тражи дугорочне зајмове. Кабинет коалиције смањује суму владине гарантије, која је осигурана енглеским продаваоцима, као и рок зајмова одобрених совјетској трговини, који су за време лабуристичке владе, прешли првобитне границе, утврђене на 1,600.000 енглеских фунти на 12 месеци. Јавно мнење утврђује да енглески увоз из Русије 4 до 5 пута прелази енглески извоз у С. С. С. Р., да бољшевици искоришћавају енглеске зајмове да плате своје поруџбине у Немачкој и у Америци, да сем тога ометају својим ниским ценама унутрашњу енглеску трговину. Јавно мнење нарочито критикује увоз совјетског дрвета, које је производ присилног рада кулака, протераних на север Русије, што, уосталом, објашњава његову ниску цену; оно, даље, тражи отказивање уговора од 1930. С једне стране, да би свој поступак довела у склад са решењем царске конференције у Отави, Енглеска неће да се С. С. С. Р. више користи одредбом напривилегованијег народа. 17 октобра, она отказује уговор од 1930, али даје понуду за настављање преговора у циљу склапања новог уговора на другим основама.
 
==IV. — „Културна револуција“.==
'''Вера.''' — 13 члан Устава од 10 јула, 1918, који прокламује да се „у циљу гарантовања праве слободне свести радника, Црква дели од Државе, а Школа од Цркве“ и да је „слобода верске и противерске пропаганде призната свим грађанима“, сасвим одговара жељама, које су руски либерали одавно формулисали. У ствари, Совјети према цркви не могу да остану неутрални, пошто члан 13 комунистичког програма објављује да „странка мора да допринесе да се народне масе ослободе верских предрасуда“. Борба против вере за њих претставља део борбе против класе или против буржоазије. Они предузимају све што је потребно да се и судски омета верски култ, укидају све верске школе и дозвољавају верску наставу, искључиво приватног карактера, одређену за младиће и девојке који су навршили 18 година.