Викизворник

Историја Русије (П. Миљуков) 16 — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 20:
Други период, који је почео страховитим пустошењем земље и незапамћеном глађу 1921 и 1922 године, бољшевици исто тако сматрају као извесно „привремено отступање“, „одмор“, када су у извесној мери поново усвојили принципе „буржујске“ владе, у нади да ће на тај начин омогућити да земља стане на пут злу, које су они приписивали рату, а њихови противници њима и њиховом друштвеном преокрету. Овај период „опорављања“, такозвани период ''Неп'' захвата пет следећих година од 1923—1928, — у ствари он почиње и завршава нешто раније. Враћање извесној економској слободи ускоро доводи до подизања продуктивних снага земље, побољшавању финансија и реорганизације саобраћаја.
 
Последњи период који почиње 1928 године, претставља период социјалистичке „реконструкције“. Према комунистичкој док-тринидоктрини, влада Совјета наставља са својим првобитним радом и ко-ристећикористећи се резултатима периода Неп, ставља себи у задатак да одмах преобрази Русију у „социјалистичку“ државу. Најкарак-теристичнијиНајкарактеристичнији догађај овог периода је „петогодишњи план“, ЧИЈИчији је циљ стварање државне индустрије, која би била у стању да „стигне и да превазиђе“ производњу западне Европе и Америке, као и „колективизација“ агрикултуре. По извесним знаиима би се рекло да се овај период сада ближи крају.
 
==I. — „Ратни комунизам“ и Лењин (1917—1922).==
Ред 41:
На тим основама замишљен је устав. Он почиње „Прогласом права угњетаваног, радничког народа“ где је објављено „укидање приватног поседа, ратификовање закона о радничкој контроли, првом кораку ка потпуном преносу фабрика, рудника и железница у руке радничке и сељачке, совјетске републике; поништења зајмова, које је закључила царистичка Русија; пренос банака у народне руке; обавезна служба рада за све; разоружање буржоазије и образовање „црвене социјалистичке војске сељака и радника“; укидање тајних уговора, братска љубав између војника и сељака садање војске која се бори и жеља да се ма по коју цену склопи мир, који неће значити уступање, ни анексију; ослобађање колонија; пренос целокупне власти на совјете.
 
Устав, даље, утврђује „опште принципе“ и начин како да се организује власт. Највиша власт у С. ССС. С. Р. је сверуски совјетски конгрес, а у међувремену, док конгрес не заседа, извршни сверуски централни одбор<ref name="ftn2"><sup>Всероесијскиј централниј исполнитељниј комитет. Скраћено: Цик.</sup></ref> именује савет народних комесара,<ref name="ftn3"><sup>Совет народних комисаров. Скраћено: Совнарком.</sup></ref> који ће имати за задатак генералну управу земаљским пословима, биће подељен на 18 секција или „народних комесаријата за управљање разним гранама администрације“. На исту организацију наилазимо и у савезним областима, где је, разуме се, компетентност локалних органа знатно ограничена са стране централних, сверуских органа. Право гласа, у ствари, признаје се само радницима, сељацима и војницима, и то само оним сељацима, који „немају радне снаге у својој служби“; остале класе, под претњом правног прогона, немају право учествовања у управљању пословима. Слобода мнења, т. ј. штампе, слобода састајања и удруживања постају исто тако монопол „радника“. Истина је, међутим,, да је целокупна власт сконцентрисана у рукама странке, како каже Лењин: „Морамо стално имати пред очима да се устав совјетске власти и -{de facto}- и -{de jure}- ослања на странку, која влада, именује и организује по једном једином начелу... Странка заповеда и влада целом државом, управља и треба да управља целим државним механизмом.“
 
Међутим, немирне и несређене године првог периода овог режима не дозвољавају да се текст овога устава сачува неизмењен. Долази до упрошћавања владиног система. Службени извештај о делатности странке признаје „да су ванредне прилике 1919, 1920, а добрим делом и 1921 имале великог утицаја, да су се без престанка објављивале „мобилизације за превоз трупа, намирница...“, да је „читава странка била слична добро дисциплинованој војсци у ратно време...“ Зато су ускоро сви противници комунистичког режима, па и неки чланови странке, почели да захтевају да се као најмањи програм бар поштује устав од 10 јула.
 
'''Крај рата и брест-литовски уговор. '''— Први и најхитнији проблем, који су хтели да реше победници од 25 октобра/7 новембра, био је: завршити рат што пре. Већ после 28 октобра/10 новембра, 1917, објављују они целом свету радиотелеграмима свој декрет о миру. Тек онда упућују директан апел савезницима. И не чекајући на њихов одговор, наређују главнокомандујућем ДукоњинуДуконјину да почне са директним преговорима са Немцима. Када је ДукоњинДуконјин то одбио, убио га је један морнар. Његов наследник Криленко намерава да путем бежичне телеграфије закључи примирје, које је заиста потписано 2/15 децембра, а преговори о миру почињу 9/22 децембра у Брест-Литовску.
 
Да би се схватио ток ових преговора, не сме да се заборави да су бољшевици по доласку на власт поставили себи за задатак много важнији циљ: изазивање европске и светске револуције. Пре него што су могли да се увере да је њихова власт у Русији довољно јака, они хитају да остваре тај међународни циљ и чврсто верују да ће да га остваре у најкраћем року. У њиховој борби о власт имали су у Немачкој доброг ослонца. Сада им је прва мисао да је деморалишу. Убеђени су да немачке дипломате и генерали неће одмах пристати да склопе „демократски мир“, а то је најбољи повод да се почне у Немачкој са пропагандом за револуцију. Стога се труде да преговори о миру добију што ширу популарност, али не успевају да их пренесу у Штокхолм. На њихово велико изненађење Немци им одговоре захтевом да свима народностима даду право опредељења, да се одрекну Пољске, Курландије и једног дела Ливоније и Естоније. Преговори су у два маха прекидани, али како Немци не отступају од свог гледишта, а пролетаријат се не одазива, Троцки се решава да 4 фебруара 1918 направи гест, „јединствен у историји света“: „ни мир ни рат“; демобилизовање руске војске и „стављање руског фронта под заштиту немачких радника“. Немци 18 фебруара одговарају великом-офанзивом, а ултиматумом од 21 фебруара постављају још веће захтеве. После дугих преговора централни одбор странке је присиљен на попуштање. 3 марта, 1918 склопљен је засебан уговор о миру, који садржи проглас о независности Финске и Украјине, отцепљивање Пољске, Литваније и Курландије, окупацију Ливоније и Естоније од стране Немаца, уступање Батума и Кара Турској и забрану бољшевистичке пропаганде у Немачкој.
Ред 218:
'''Лењинова смрт и борба Троцког против Стаљина.''' — Лењин умире 21 јануара, 1924. Оставља „политички тестамент“, где излаже да антагонизам може да доведе до расцепа, а затим изјављује да Стаљинова „простота“ и његово присуство у централном одбору значе опасност за странку, док даље каже да је Троцки „најспособнији“, ма да и сувише „уображен“.
 
Троцки се служи овим документом, који се централни одбор труди да прикрије, да поново и отворено нападне Стаљина. У књизи „Октобарске лекције“,<ref name="ftn12"><sup>О револуцији 25 октобра/7 новембра.</sup></ref> он развија теорију сталне револуције, себи приписује победу бољшевика над привременом владом и указује на кукавичлук Зиновјева и Камењева, који са Стаљином састављају „триумвират“ или како он каже ''тројку'' (запрегу од три коња). Стаљин одговара акцијом. Учвршћује свој положај у странци уводећи у странку 200.000 радника „Лењинове регрутације“ и организујући у циљу својих интереса изборе на XИИИ-{XIII}- конгресу странке, где његови противници готово личе на оптуженике. Међутим, централни одбор странке се тек јануара 1925 решава да осуди Троцког; он мора да дâ оставку на положај претседника „војног револуционарног савета“, што га одваја од црвене војске, а затим је обавештен да ће у случају да се поново одупре налозима странке, бити искључен из политичког биро-а и из централног одбора.
 
Кад је Троцки уклоњен, Стаљин има да се бори са својим јучерашњим савезницима, Камењевом и Зиновјевом, који верује да је неупоредиво јак, јер се ослања на организацију комунистичке странке у Петрограду. Сукоб изгледа као сукоб између доктрина: Стаљин брани нову тезу да се у Русији, ма како да је земља назадна, може да „изгради социјализам а да се не чека револуција у западној Европи“, док Зиновјев, претседник Треће Интернационале, проповеда да треба, најпре, да се оствари светска револуција. Међутим, сукоб је чисто личне природе; Стаљинови противници хоће да га смене са положаја главног секретара. У томе не успевају ни Зиновјев ни Камењев, и поред своје репутације „најближих Лењинових ученика“ и њихових уображења да су најаутентичнији интерпретатори „лењинизма“. Када децембра, 1925, на XИВ конгресу странке, лењинградски комунисти предлажу да се главни секретар потчини опуномоћеном политичком биро-у, успевају само да се Стаљину приреде одушевљене овације. Кујбишев, лутка главног секретара и претседник главног органа странке, „централне комисије за надзор“, категорички изјављује: „Друг Стаљин је успео да око себе групише најбоље снаге странке“. Тада Стаљин по први пут отворено иступа, као „шеф“ странке.
Ред 430:
'''Штампа и плакате. —''' Више још него књига, дневна штампа и плакате могу утицати на духове.
 
„Наша штампа и наша странка су недељиве“, каже један бољшевички писац. „Имена листова су синоними партије; и сама партија старала се око органа штампе. „ Природно, само званична штампа може излазити у С. С. С. Р. ''Известија'' су орган Совјетске владе; ''Правда'', совјетске странке. Ван ове две публикације, сувише тешке за обичног читаоца, странка објављује многобројне специјалне листове за сељаке, раднике, црвену армију, младеж, жене итд. у којима се уредници изражавају нарочитим језиком за сваку средину. За време ''Непа'', листови су одбацивали апстрактне коментаре, тешко схватљиве народним масама, кад су се обраћали осећањима и интересима читалаца. Да би постављала везу између листова и читалаца, странка је установила „раднике сараднике“ ''(Рабкор)'' и „сељаке сараднике“ (селкор), који су постали уши и очи владе, у најудаљенијим крајевима земље. Од петогодишњег плана, тон листова је изнова промењен. Њима је од тада стављено у дужност, не да поучавају ни да занимају, већ да „воде“ народ, стављајући му до знања владине декрете. Од тада много употребљавају војнички стил: тако, саопштавају упуства престонице „фронтовима“ који се организују: фронт за куповину жита, фронт за пролетња и јесења сађења итд; објављују прекоре за неуспех производње, захтевају убрзани темпо, темпо, „удара“ и „социјално такмичење“ између фабрика, села установа; позивају да се на јуриш-заузму одређене позиције; да „здеру маске саботерима“ и „империја-листима“„империјалистима“ из иностранства; да прете утваром рата, траже наоружање и извршење „петогодишњег плана за четири године“.
 
Плаката је омиљени инструмент совјетске пропаганде. Ту није потребна велика инспирација да се успе; довољно је само наћи неколико дречећих слика које објављују дневне пароле. „Све за одбрану земље“, или „Које за Совјете? „, или „Совјетска Русија је опседнута тврђава“, као што су биле оне у почетку са карикатурама цара, попова и буржуја, уобичајеним мотивима цртача. Најбоље плакате су од Д. Моора (Орлов) и В. Денисова, већ познатих као карикатуристе од пре револуције. Нешто остављена после 1922 године, плаката је опет дошла у моду од 1928 и њени главни мотиви су гомилање жита, унутрашњи државни зајмови индустријализација, колективизација...
Ред 460:
'''ЗАКЉУЧАК. —''' У време — децембар 1932 — са којим се зауставља ово излагање може да се мисли да трећи период историје совјета, период пјатиљетке и диктатуре главног секретаријата комунистичке партије, има да се приближи свом крају. Ако треба да се оствари друга пјатиљетка, коју совјетски специјалисти сада израђују, али која се привремено одложила, она ће бити примењена у потпуно различитој политичкој средини.
 
За пет последњих година, као што смо видели, руска револуција доста се јако „национализовала“, другим речима, она је делом изгубила свој „интернационални“ карактер. Тешкоће веома озбиљне, са којима се она бори, специфично су руске. Главна је противуречност између пољопривредног карактера земље и непропорционалног развића и-сувишеисувише убрзаног темпа индустријализације. Покушај учињен да се савлада ова препрека социјализацијом и колективизацијом пољопривреде потпуно је пропао<ref name="ftn26"><sup>У свом извештају, поднетом пленарној скупштини Централног комитета партије јануара 1933, Стаљин признаје да велика већина колхоза и солхоза још нису рентабилни.</sup></ref>. Овај неуспех треба да означи крај Стаљиновог периода. Он доказује да земља није у стању да подноси индустриску арматуру, која јој је на терету, због тога што не располаже националним тржиштем, способним да потроши њене производе, а које она не може даље да извози у иностранство са губитком. Ово је потпуно разумела опозиција Стаљиновог режима, сачињена од претставника старог нараштаја — „старе гарде“ — уклоњених од вођства послова, и од младих који нису потпуно опчињени званичном доктрином, и који, према току догађаја, морају уочити постојање јаза између те доктрине и могућности за нормални живот на-родних маса које му се жртвују.
 
Без сумње, постојање огромне бирократије — која је истоветна са комунистичком партијом<ref name="ftn27"><sup>Првог јула 1932, видели смо, ова партија у пркос узастопних „чишћења" бројала је 3. 130. 000 чланова.</sup></ref> — може да продужи садашњи режим, спречавајући радикалне и брзе реформе. Али треба водити рачуна о погоршању материјалног стања чиновника, све јачој мржњи, коју ови побуђују у маси, најзад везе које спајају те масе са омладином на служби у црвеној армији. Због свега тога могу се предвидети промене, чији приврженици постају све многобројнији. На изглед обе опозиције долазе до закључака потпуно супротних: „десничарска“ опозиција тражи све јасније успостављање животних прилика боље прилагођених Русији, „левичарска“ опозиција тражи да се врати на идеју „перманентне“ револуције Троцкога, и да се опет преузме у целости међународна акција у својој првобитној једноставности. У основи, обе се слажу, тражећи да се „плива уз ток“ да би се опет упутило правцем који је руска револуција од 25 октобра/7 новембра 1917 напустила. Али историја се не враћа у назад, Ма каква била могућа промена, она ће отворити нову еру руске историје. Није улога историчара да каже какав ће јој бити карактер.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Историја_Русије_(П._Миљуков)_16”