Историја Русије (П. Миљуков) 16 — разлика између измена

На тим основама замишљен је устав. Он почиње „Прогласом права угњетаваног, радничког народа“ где је објављено „укидање приватног поседа, ратификовање закона о радничкој контроли, првом кораку ка потпуном преносу фабрика, рудника и железница у руке радничке и сељачке, совјетске републике; поништења зајмова, које је закључила царистичка Русија; пренос банака у народне руке; обавезна служба рада за све; разоружање буржоазије и образовање „црвене социјалистичке војске сељака и радника“; укидање тајних уговора, братска љубав између војника и сељака садање војске која се бори и жеља да се ма по коју цену склопи мир, који неће значити уступање, ни анексију; ослобађање колонија; пренос целокупне власти на совјете.

 

 

Међутим, немирне и несређене године првог периода овог режима не дозвољавају да се текст овога устава сачува неизмењен. Долази до упрошћавања владиног система. Службени извештај о делатности странке признаје „да су ванредне прилике 1919, 1920, а добрим делом и 1921 имале великог утицаја, да су се без престанка објављивале „мобилизације за превоз трупа, намирница...“, да је „читава странка била слична добро дисциплинованој војсци у ратно време...“ Зато су ускоро сви противници комунистичког режима, па и неки чланови странке, почели да захтевају да се као најмањи програм бар поштује устав од 10 јула.

Да би се изишло из ћорсокака у којем се налазе преговори, решава се да се сазову стручњаци на конференцију у Хаг (15 јуна— 26 јула, 1922). Две странке су ту још непомирљивије него у Ђенови. Литвинов, који је заменио Чичерина, вођу совјетске делегације, не пристаје на преговоре о руским дуговима, ни о компензацијама страним држављанима, чија су предузећа прешла у државне руке, док се год новој Русији не одобре кредити. Конференција је закључена без икаквог резултата.

 

 

На међународној конференцији у Лозани (4 децембра, 1922—5 фебруара, 1923 и 23 априла—27 јула, 1923), на коју су Совјети позвани да „пошаљу претставнике који ће да учествују у дискусији о мореузима“, Чичерин без икаквог успеха брани турско гледиште, које се у извесној мери слаже са гледиштем Русије. Ма да је споразум о мореузима неповољан по њихову земљу, Совјети га потписују.

На свом првом заседању одлучује нова британска влада, којој је на челу г. Макдоналд, да као и Немачка 1922, правно призна Совјете. Ово признавање је обављено 1 фебруара, 1924, али садржи извесне резерве у погледу старих руских обавеза, као и пропаганде против интереса Велике Британије. 9 фебруара, Чичерин не прима к знању ова ограничења, а комунистичка интернационала наставља са постављањем захтева да се Ирској, Египту и Индији да независност.

 

 

 

Француско-совјетска конференција, заказана за 10 јануар, 1925, одложена је на неодређено време, јер комунистичка пропаганда по фабрикама, у војсци, морнарици и по француским колонијама омета редовно стање, као и због тога што је немогућ споразум по питању признавања дугова и компензација власницима француских предузећа у Русији. Септембра 1925, Красин, совјетски амбасадор, поставља Кајо-у предлоге, које овај одбија као недовољне. Децембра месеца долази сам Чичерин да предложи Аристиду Бријану да се преговори наставе на широј основи. Тако се 26 фебруара 1926 отвара, под претседништвом Раковског, совјетског амбасадора и де Мозија, министра за јавне радове, конференција, која овог пута детаљно испитује проблем дугова и кредита. 14 априла совјетска делегација предлаже да се предратни дугови исплате у 62 годишње отплате од 40 милиона златних франака, али тек пошто буду одобрени претходни зајмови у новцу и у натури. Тај је предлог оцењен као неприхватљив и преговори се прекидају већ 10 јула. 30 јула, 1927 Раковски тражи да се преговори наставе и 21 септембра, пошто је претходно отишао да тражи инструкције из Москве, даје нове предлоге: исплата 62 годишње суме од по 60 милиона златних франака, признавање Француске за нацију, која је највише фаворизована, али све то уз отварање зајма у висини од 120 милиона долара, расподељеног на 6 година. Дискусије се настављају нарочито о начину гарантовања исплата годишњих сума робом и руским петролеумом, који ће да се увози у Француску. Опозивање Раковскога, коме француска штампа замера на неким изјавама датим приликом пута у Москву, а којег комунистичка странка осуђује да је узео учешћа у опозицији против Стаљина, поново прекида преговоре.

 

 

Једине међу великим силама, Сједињене државе, непријатељски гледају на успостављање односа. Оне су последње пристале да учествују са савезницима 1918—1919, и прве су од тога одустале. 10 августа 1920, Сједињене Државе су нотом државног секретара Колбија, изјавиле да одустају од сваког корака, који би се односио на „виталне интересе Русије“, догод она не добије „владу, која ће да буде призната у цивилизованом свету“ и док не буде достојна „да је слушају“. 31 маја 1921 су нотом секретара Хјужа осудиле Јапан због „дуге окупације стратешких центара у источном Сибиру“ и изјавиле да „Америка никада неће признати легитимност захтева“, који произилазе из ове окупације. На конференцији у Вашингтону нотом од 19 септембра, 1921, изјавиле су да сматрају „недопуштеним да се доносе решења, која иду на штету легитимних руских интереса“. Од 1923 оне не сметају својим поданицима да ступају у приватне трговачке везе, које су све важније, са С. С. С. Р., али и даље службено не признају совјетску владу.