Историја Русије (П. Миљуков) 16 — разлика између измена

'''Русија под совјетским режимом'''

</center>

Последњи период руске историје почиње 25 октобра/7 новембра 1917, али није још завршен. Његове последице нису познате и не могу да се предвиде. Према томе је немогуће дати непристрасан историски опис. Али ова би књига била непотпуна, када би прећутала социјални покушај, који већ петнаест година ради на томе да, не само Русију, већ и цео свет, упути новим правцем. Ограничићемо се, ипак, на излагање најзначајнијих чињеница, бирајући у колико је могуће оне, које нико не може да. оспори.

 

Последњи период који почиње 1928 године, претставља период социјалистичке „реконструкције“. Према комунистичкој док-трини, влада Совјета наставља са својим првобитним радом и ко-ристећи се резултатима периода Неп, ставља себи у задатак да одмах преобрази Русију у „социјалистичку“ државу. Најкарак-теристичнији догађај овог периода је „петогодишњи план“, ЧИЈИ је циљ стварање државне индустрије, која би била у стању да „стигне и да превазиђе“ производњу западне Европе и Америке, као и „колективизација“ агрикултуре. По извесним знаиима би се рекло да се овај период сада ближи крају.

 

'''Олигархијска организација комунистичке странке.''' — У моменту када бољшевици долазе на власт, њихов политички и економски програм није довршен, а и њихов број је веома мали. Комунистичка странка има свега око 50. 000 чланова, од којих неколико хиљада старих револуционара (подполшчика, који су навикли на незаконите и „подземне“ акције) и 35. 000 нових присталица, који су им пришли тек 1917 у току борбе против провизорне владе. Ма да се касније тај број удесеторостручио, т. ј. достигао пола милиона, владајућа елита (веркхушка) састављена је од свега 15.000 људи од којих једна стотина у централним организацијама у Москви, и 225 у централним организацијама осталих покрајина, воде главну реч. Режим је, према томе, у суштини олигархиски, а то признаје и Лењин 1920: „Странком управља“, каже он, „централни одбор од 19 чланова, које бира конгрес, док свакодневно пословање у Москви мора да се повери још мањим групама, Оргбиро-у, или биро-у за организацију и Политбиро-у, или биро-у за политику, а за које централни одбор на свечаној седници бира по пет чланова. Према томе ово је најизразитија олигархија“. Лењин кратко и јасно излаже улогу ових централних органа странке у државној управи: „У нашој републици ниједно се важно питање из области политике или организације не решава преко државних установа, ако за то не да налог централни одбор странке.

 

Јула и августа, 1921, објављени су многи декрети, који одређују ове опште измене. То је „Нова Економска Политика“ или Неп. Лењин и странка се теше да је то узмицање да би се боље скочило. Па ипак, „отступање“ не наилази на добар пријем код многих комуниста, тако да Лењин, који ће ускоро озбиљно да се разболи, много губи од свог ауторитета. И Неп неће дуго да потраје.

 

'''С. С. С. Р. и устав од 6 јула, 1923. '''— Совјетска влада улази у други период постојања новог федералног устава и новог назива С. С. С. Р. (Савез Совјетских Социјалистичких Република) одакле су искључене речи „руски“ и „федеративних“, које су биле у старом називу. Уговором, који је потписан 30 децембра, 1922, четири главне и „независне“ републике, Руски Федеративни Совјетски Савез, Бела Русија, Украјина и Транскавказ, т. ј. Азербеђан, Ђурђијанска и Јерменска, груписане су у федеративне земље, образују прави С. С. С. Р. Крајем 1924, две „независне“ републике, Узбекистан и Туркменистан, улазе у Савез, који тада има 15 „аутономних територија“ — то је име, које се даје народностима, које су најмање по броју, а најниже по цивилизацији — и 15 „аутономних република“. Од ових 30 „територија“ или „република“, 23 припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.

 

 

Пописи од 1926 дају, о територији и становништву седам савезних република, следеће резултате:

 

{| class="prettytable"

| 21,355.520

| 146,963,641<ref name="ftn9">^{1 јануара, 1931, по последњој статистици, укупан број становништва је 161.000.000.}</ref>

|}

 

Од половине 1925, чим је влада опазила да ће жетва да задовољи, она мења тактику према сељацима. Као почетак решава се да на село пошаље 3.000 пропагатора (2.000 младих комуниста и 1.000 младих инструктора), да тамо учврсте њен утицај. Затим Стаљин избацује нову паролу: пошто је Неп постигао свој циљ, па је период „опорављања“ завршен, потребно је да се настави дело, које је „отступањем“ прекинуто и поново се заложити за успостављање т. ј. изграђивање социјализма. Без обзира на личне нетрпељивости, ова парола доводи до поделе између већег дела странке, груписаног око Стаљина и опозиције. Противници износе час ово час оно — Лењиново мишљење, чијих 20 дела свакако могу да даду довољно доказа у прилог једне и друге тезе. Стаљинове присталице тврде да Лењин није одуговлачио са увођењем социјализма у Русију и да га је једино брига да избегне дезорганизацију земље натерала да привремено покушај одложи, а не да га се дефинитивно одрекне. Они, даље, тврде да није потребно да се, као до сада, подноси упоредно постојање двају „економских сектора“, „социјалистичког сектора“ (радници, индустрија) и „приватног сектора“ (приватна трговина, пољопривреда), већ да је потребно да се први повећа на штету другога. Троцки и његови присталице се, тако исто, позивају на Лењина и тврде, напротив, да Русија није зрела за социјализам и да ће у социјализам моћи да буде уведена тек онда, када социјална револуција буде триумфовала у свим индустријализованим земљама. Они тврде да се од руских земљорадника не могу да створе социјалисти, да уместо укидања „приватног сектора“ треба тај сектор искористити тешким порезама у корист „социјалистичког сектора“, да је немогуће да се, према Стаљиновој жељи, створи „социјализам у једној јединој земљи“, да се, према томе, не треба окретати ка националној реконструкцији Русије, већ да треба, као и раније, потпомагати међународни пролетаријат.

 

 

Међутим, чим је Стаљин уклонио „лење“ шефове опозиције, залаже се да њиховим многобројним присталицама левичарима докаже, да је и он сам створио крајње левичарски програм. Најбољи начин, којим он разоружава присталице Троцког, најбољи доказ да је он присталица левице јесте отварање нових изгледа у победу револуције, подизање заноса, враћања вере у „механизам“ странке, а нарочито примена петогодишњег плана, која логично произлази из његове идеје о претапању приватног сектора у социјалистички и његово спровођење међу млађом генерацијом, која је напола заборавила почетке револуције.

Најзанимљивије је да овај план неће да остваре главни претставници „старе гарде“, коју је Стаљин растерао и сместио по нижим положајима, већ људи нове генерације од 30 до 40 година, које претставља Троцки. Тако ће бити задовољена амбиција оних који су међу њима најспособнији, као што су Молотов, Андрејев, Кагановић, Кујбишев, Рудзутак, Орџоникидзеи Микојан, који улазе у централни одбор или у комисију за контролу, а у којима Стаљин добија јаке и верне савезнике.

 

Трећи период историје Совјета обележен је новим социјалним покушајем, који је чисто Стаљиново дело. Како је много смелији од Лењиновог покушаја, нема са њим готово ничег заједничког, као што ни Лењиново дело није имало много заједничког са марксизмом од 1917 године. Тај покушај, такозвани „стаљинизам“ значи уверење да се социјализам може да спроведе у једној јединој земљи. У унутрашњој политици је тај правац обележен борбом против сељака а затим „социјализацијом“ и „колективизацијом“ приватних предузећа; у спољњој политици се осећа извесно слабљење делатности Треће Интернационале, јер С. С. С. Р. осећа све више потребу за иностраном помоћи, а мора и да развије спољњу трговину.

 

'''Отказ енглеско-совјетског трговинског уговора.''' — Насупрот француско-совјетским односима, енглеско-совјетски односи се, 1932, озбиљно погоршавају. 27 јануара, прекинути су енглеско-совјетски преговори о признавању дугова, јер као услов зато С. С. С. Р. поново тражи дугорочне зајмове. Кабинет коалиције смањује суму владине гарантије, која је осигурана енглеским продаваоцима, као и рок зајмова одобрених совјетској трговини, који су за време лабуристичке владе, прешли првобитне границе, утврђене на 1,600.000 енглеских фунти на 12 месеци. Јавно мнење утврђује да енглески увоз из Русије 4 до 5 пута прелази енглески извоз у С. С. С. Р., да бољшевици искоришћавају енглеске зајмове да плате своје поруџбине у Немачкој и у Америци, да сем тога ометају својим ниским ценама унутрашњу енглеску трговину. Јавно мнење нарочито критикује увоз совјетског дрвета, које је производ присилног рада кулака, протераних на север Русије, што, уосталом, објашњава његову ниску цену; оно, даље, тражи отказивање уговора од 1930. С једне стране, да би свој поступак довела у склад са решењем царске конференције у Отави, Енглеска неће да се С. С. С. Р. више користи одредбом напривилегованијег народа. 17 октобра, она отказује уговор од 1930, али даје понуду за настављање преговора у циљу склапања новог уговора на другим основама.

 

'''Вера.''' — 13 члан Устава од 10 јула, 1918, који прокламује да се „у циљу гарантовања праве слободне свести радника, Црква дели од Државе, а Школа од Цркве“ и да је „слобода верске и противерске пропаганде призната свим грађанима“, сасвим одговара жељама, које су руски либерали одавно формулисали. У ствари, Совјети према цркви не могу да остану неутрални, пошто члан 13 комунистичког програма објављује да „странка мора да допринесе да се народне масе ослободе верских предрасуда“. Борба против вере за њих претставља део борбе против класе или против буржоазије. Они предузимају све што је потребно да се и судски омета верски култ, укидају све верске школе и дозвољавају верску наставу, искључиво приватног карактера, одређену за младиће и девојке који су навршили 18 година.