Викизворник

Гавран — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
New page: Гавран (Едгар Алан По) Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни, над књигама које древну нау...
 
Нема описа измене
Ред 1:
:::::::'''Гавран '''
::::::(Едгар Алан По)
 
Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."
 
::Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
::над књигама које древну науку у себе скрише,
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
::бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
::и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
::"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели,::само њето немаи ништа више."
 
::Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
::сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
::Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
::за Ленором бол да блажим. Име које подарише
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
::њој анђели, дивна драга којој име подарише
посетилац неки позни, закуца што може тише
на::анђели, вратање и ништанема више."
 
::И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
::неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
::да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и::на тихопрагу јесе закуцаомоме стеко, куцнуокуцнувши што може тише,
::посетилац неки позни, закуца што може тише
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само::на мракврата и ништа више."
 
::Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
::"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
::бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
::и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
::да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
::само томрак и ништа више.
 
::И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
::слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
::и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
::"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
::"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар ::само, то и ништа више!.
 
::Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И отворих капке тада, кад улете изненада
::И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
::"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
::мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
::мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете,::ветар стадесамо, ништа више.!
 
::И отворих капке тада, кад улете изненада
Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
::лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
::господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
::нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
::поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
::слете, стаде, ништа више.
Рече Гавран: "Никад више."
 
::Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
::због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
::"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
::што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
и не видех таква створа црних крила што се свише,
::кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с'::Рече тим именомГавран: "Никад више."
 
::Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
::мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
::ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
::и не видех таква створа црних крила што се свише,
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
::звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран::с' тим именом "Никад више."
 
::Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
::реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
::Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
::а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
::одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни::Рече припевГавран: "Никад више."
 
::Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
::"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
::ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
::док све мисли које сазда у један се припев слише,
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
::тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли,::тужни гракћућприпев: "Никад више."
 
::Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
::наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
::и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
и у мисли занесена, мени клону глава снена
::у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
::шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
прилећ неће никад више!
::мисли, гракћућ: "Никад више."
 
::Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
::тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
::и у мисли занесена, мени клону глава снена
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
::са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
::прилећ неће никад више!
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."
 
::А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
::кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
::"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
::да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
::пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
уз Ленору којој име серафими подарише?"
::Рече Гавран: "Никад више."
 
::"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
::заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
::дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
::уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
::уз Ленору којој име серафими подарише?"
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
::Рече Гавран: "Никад више."
 
::"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
::у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
::С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
::самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
::изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти::Рече нећеГавран: - никад"Никад више!."
 
::И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
::крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
::очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
::светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
::душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
::спасти неће - никад више!
 
[[cs:Havran (překlad Vrchlický)]]
[[de:Der Rabe]]
[[en:The Raven (Poe)]]
[[es:El cuervo]]
[[fi:Korppi]]
[[fr:Le Corbeau (traduit par Charles Baudelaire)]]
[[fr:Le Corbeau (traduit par Stéphane Mallarmé)]]
[[he:העורב]]
[[la:Corvus]]
[[pl:Kruk]]
[[pt:O Corvo - Tradução de Machado de Assis]]
[[pt:O Corvo - Tradução de Fernando Pessoa]]
[[ro:Corbul]]
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Гавран”