Историја Русије (П. Миљуков) 1 — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 33:
Када напустимо лепе и хладовите шуме по којима су растурени летњиковци кијевских грађана, па се упутимо ка југу, убрзо ћемо запазити како се дрвеће проређује, а земљиште постаје уједначеније, равније, изузев вододерина званих овраг и балка што их стварају плаховите кише. Песак је уступио место црници (чернозјом), земљи која постаје лепљива и порозна када је натопи снежница или киша, а прашинаста за време суше, те је тада ветар носи надалеко. И та земља је јамачно у облику прашине нагомилана када су — услед јаких барометарских притисака што су владали на површини све мањега глечера — источни и североисточни ветрови, суви и јаки, разносили надалеко најситније делиће глечерског талога, који је већ био истрошен текућим водама, те тако та земља, која је некада имала изглед степе а данас постала житородна, претставља — као и неплодни песак бора — посредни дар глечера у току ишчезавања.
 
На големој просторији по којој су растурене ове формације, разлике у рељефу могу се уочити тек после марљивога проучавања. Тек у данашње време је утврђено да постоје две велике и широке висоравни: висија у Средњој Русији и висија у области Волге. Висија Средње Русије претставља једноставну и непрекидну висораван, која се простире у дужину 1.400 км. од Валдајске Висоравни на северу до повијараца према Донецу на југу. Висина ту досеже 322 м на северу код Каменика, а 375 на повијарцима код Донеца. Висија у области Волге, која изблиза надвишује десну обалу реке од Нижњег-Новгорода до Царицина и пружа се ка западу до Тамбова, уздиже се до 405 м. на југу, а до 345 м. код Жигулија, па се тако простире од севера ка југу скоро 1.200 км. Између тих двеју пространих висоравни налази се једна угнута равница по којој тече Ока од Рјазања до свога саставка са Волгом, и та равница нижа је за 40 м. од чувених баруштина код Пинска, где Припјат лено вуче воду коју доноси Дњепру. Да би се наишло на веће висине, треба отићи на периферију, где се једна сијенитска висија на полуострву Коли уздиже око 1,200 м.; где се дугачак венац Урала, тако лак за прелаз на многим местима, диже до нај-већенајвеће висине од 1.710 м. на Јаман-тау и често прелази 1.500 м.; где — на крајњем југу — кречњачке висоравни Крима, пошто су се спустиле или уздигле дуж линије прелома, достижу висину од 1.544 м. на Роман Коху. Нигде у Европској Русији нема висија на којима би почивао вечити снег.