Историја Русије (П. Миљуков) 1 — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 12:
'''Географска слика Европске Русије'''
</center>
Источна половина Европе, која обухвата целокупну Европску Русију, у поређењу са западном половином показује вишеструке супротности: супротности у спољним контурама, клими, воденим сливовима, не спомињући још многе друге. Облици су јој масивни, а обале слабо разгранате; па и те обале су обале мора међусобно веома удаљених; Москва је на 650 км. од најближега мора, а Перм на више од 1.000 км. Ова мора су или потпуно затворена, као Касписко Море, или су сужена при изласку, као Балтичко и Црно Море; једино отворено море налази се с оне стране поларнога круга, и то је Северно Ледено Море.
Овим већ одавно познатим разликама, чији су одрази на историски развитак Русије очигледни и многобројни, придружују се и разлике које нам је открило геолошко и топографско проучавање те земље. Док остали део Европе показује тектонске неравнине, многобројне и из веома различитих времена, и као последицу тога често веома испресецан рељеф чије уобличавање као да још није завршено, у Европској Русији такви потреси догодили су се само на њеном обиму; они су се рано завршили, те израз „руска зараван" који се често употребљава, доста добро изражава тај не много немиран живот и једноликост рељефа који отуда проистичу.
Земљиште и рељеф. — Ако се узме у обзир релативна старост терена који су узели учешћа у сачињавању рускога земљишта, онда се на најстарије формације наилази на периферији. Финска и Карелија откривају посматрачу можда најстарије стене на земљиној кугли. Друге архајске стене, оне преко којих Дњепар прелази тако тешко на својим добро познатим брзацима или порогима, сачињавају на југозападу другу отпорну масу. Најзад, трећа врста стена сачињава источну падину Урала. У овако ограничену просторију, по дну различите дубине, разастрла су узастопна геолошка мора своје наслаге, мора која су се час ширила у правцу упоредника или се пружала смером подневака, и чији је опстанак био покаткад прекидан дугим периодима издизања дна. Само су у три маха дејствовале бреготворне снаге: првипут у Финској, мало позније на југозападу, и најзад на Уралу, чије је стварање завршено при крају примарног доба. Изложени после тога сталном скресавању услед атмосферских сила, ти рељефи имају данас само скромне висине и најчешће ублажене облике сасвим истрошених планинских ланаца. Једва да су касније неколики онижи набори погдегде пореметили хоризонталност слојева и приморали реке да се сузе између њих, или су преломи ограниченог обима снизили и уздигли по који делић земљишта, као на завијутку Жигули где вијуга средња Волга, или пак изнели на видело локализоване еруптивне масе, као на јужној обали Крима. Коначно издигнута из мора крајем секундарнога доба скоро читавом површином, Русија касније није имала морских поплава осим на крајњем југу. Оне су се јављале наизменично са периодима издизања земље изнад водене површине, све док се Црно Море, када је једном изгубило везу са Касписким Морем није спојило са Средоземним Морем кроз Босфорски Мореуз.
Било би погрешно ако би се, због овако мало бурне историје, поверовало у недостатак разноликости земљишта у Русији. Ако би се прокрстарило просторијама понекад веома великим, и ако би се откриле непомичне стене под наносом који их често покривају, запазило би се да најразличитије формације, погодне за сваковрсну употребу, сачињавају основу те огромне територије: разноврсни гранити, шкриљци понекад уљевити. гипсеви пуни пећина, чврсти кречњаци погодни за зидање, литице од креде, трошне кречне глине, слојеви кристалне соли и угља, руде гвожђа и драгоцених и ретких метала. Ма колико да су те стене истрошене у току времена, оне су ипак довољне да добро објасне посебности рељефа, чије и најмање неравнине изазивају у клими и прорашћу последице које су знане сељаку.
Ипак, одлучни догађај у стварању рускога земљишта била је, у почетку најновијега геолошког доба, најезда једне џиновске ледене коре која је долазила са северозапада. На огромној просторији коју је она покрила, видљиво тле састоји се скоро потпуно од нагомиланих распаднутих материја, кречне глине и иловаче у комађу. Овде онде, нарочито на северозападу, блокови гранита — „дивље камење" како их зову сељаци — обележавају геологу пут којим их је лед на себи донео из Финске и Карелије. Дугачки и узани заливи који тако чудно рецкају северну обалу језера Оњега још и данас показују правац којим се кретао лед. Све до мало низводно од Кијева на Дњепру, од Павловска на Дону, и до Нижњег-Новгорода на Волги, наилази се под биљним покривачем на те исте наслаге распаднутих материја, где је материјал, довучен издалека, помешан са остацима искруњене подлоге, и ту наслаге шкриљца, песка, комађе стена и шљунак образују скоро сами корисно земљиште, шумовито или погодно за обрађивање, на коме се појавило прорашће после повлачења леда и на коме човек живи и ради. Скандинавски глечери су даровали ту „руску земљу“ коју ће ујединити московски кнежеви.
Тај дар је, уосталом, веома неједнаке вредности. Не само да црница на југу, која је истина непосредна творевина глечера, надмашује у природном и створеном богатству земљиште чисто глечерско у Средњој и Северној Русији, него и у томе земљишту, колико различитих изгледа упркос заједничког порекла! Има предела где комађе стена изобилује, као у Северној Волинији, где се клеше угаоно камење за куће, док недалеко одатле једва може да се нађе „довољно шљунка да се одагна пас". Корито горње Волге је посејано стењем што га је глечер оставио, оним „самцима" које лађари тако добро знају, док на другоме месту железничка пруга, у недостатку шљунка, лежи на шкриљцу који се троши, те нема довољну чврстину коју захтевају велике брзине возова.
Томе глечеру из прошлости имају Средња и Северозападна Русија да захвале за ону живописност која може да постоји у земљи малих. узвишења. Дугуљасти брежуљци, било усамљени, било у групама, раздвајају удолине или котлине. У овима дремају језера, од којих су једна бистра и пуна рибе, а друга постепено претворена у ритове услед прорашћа које се све више шири. У ређим случајевима поврх ниских коса, за које би се помислило да су вештачки насипи, пружа се пут. На другоме месту брежуљци или дугачки слојеви песка распознају се по загаситом зеленилу борова, које одудара од јасног зеленила ливада. Све то ствара призоре којима не недостаје ни лепота ни разноликост.
Повлачење глечера ишло је поступно. Тим ступњевима повлачења одговарају низови глечерских повијараца, који се понекад пружају веома далеко и који својом релативном топографском важношћу нису били без утицаја на живот и историју Русије. Међу најскорашњијима, а то ће рећи најбоље очуваним, три таква повијарца ограничавају као неке котлине у којима се налази по једно велико и много малих језера: двоструко Псковско и Пејпуско језеро, језеро Илмељ, Бјелое Озеро (Бело Језеро). Међутим, на обалама или на изласку свакога од њих наилазимо на најстарија средишта насељавања Русије: Псков, Велики Новгород, некадање престонице држава које су избегле татарској најезди и дуго биле независне и од саме Москве. Још старија па услед тога и најоштећенија јесте једна широка глечерска коса, дуж чијег се чела нераздвојно пружају пут и железничка пруга од Москве до Бжешћа на Бугу, преко Смоленска и Минска, и која је била међа између Тверске и Московске кнежевине, а мало даље између Литваније и Беле Русије. У читавој тој таласастој земљи коју је глечер својим ишчезавањем откривао, док су се велики политички центри склањали у удолине, сеоско становништво, насељеништво, тражило је осредње узвишице, боље одводњене, са њиховим бујним шумама пуним дивљачи, њиховим погодностима за саобраћај и земљиштем згодним за обрађивање. Тако је напредовало, полазећи од југозапада, насељавање које су вршили Кривићи, земљорадничко словенско племе које је полако претопило у себе скоро читаво финско становништво тога краја. Још и данас се види велика супротност у погледу насељености између глечерских узвишица са многим селима и скоро пустих влажних удолина где блатни ритови и баруштине често отимају земљу од кржљавих шума.
Уколико се чело глечера који је ишчезавао повлачило ка северозападу, утолико је откривена наслага блата, шкриљца и стења била изложена води од отопљеног леда, која је трошила, пребирала и преносила те делове на разне даљине према њиховој величини. Тако је разасут, почевши од чела глечера, најпре крупан шљунак, потом ситнији, па напослетку песак. Сваком ступњу повлачења глечера одговара обично појас песка; такав је песак у Пољесју, данас у Пољској; такав је и песак у Рјазањској губернији. Тај песак, мање влажан него шкриљац, но који када се слепи може да задржи воду на својој површини у облику језера или баре, сачињава некорисно и пусто земљиште где још има много шума. Реч бор, која се често јавља у руским називима места, означава у исти мах и тај песак и борове шуме које на њему расту. Још и данас, у кругу тврђаве Кремљ у Москви, црква звана Спас набору (Спаситељ на бору) потсећа на давно доба када је борова шума била на врху тога брежуљка. А још општије узев, има много назива река и села растурених по тој области куда су текле глечерске. реке, као што су Пески, Песочњаја, Песчанка.
Када напустимо лепе и хладовите шуме по којима су растурени летњиковци кијевских грађана, па се упутимо ка југу, убрзо ћемо запазити како се дрвеће проређује, а земљиште постаје уједначеније, равније, изузев вододерина званих овраг и балка што их стварају плаховите кише. Песак је уступио место црници (чернозјом), земљи која постаје лепљива и порозна када је натопи снежница или киша, а прашинаста за време суше, те је тада ветар носи надалеко. И та земља је јамачно у облику прашине нагомилана када су — услед јаких барометарских притисака што су владали на површини све мањега глечера — источни и североисточни ветрови, суви и јаки, разносили надалеко најситније делиће глечерског талога, који је већ био истрошен текућим водама, те тако та земља, која је некада имала изглед степе а данас постала житородна, претставља — као и неплодни песак бора — посредни дар глечера у току ишчезавања.
На големој просторији по којој су растурене ове формације, разлике у рељефу могу се уочити тек после марљивога проучавања. Тек у данашње време је утврђено да постоје две велике и широке висоравни: висија у Средњој Русији и висија у области Волге. Висија Средње Русије претставља једноставну и непрекидну висораван, која се простире у дужину 1.400 км. од Валдајске Висоравни на северу до повијараца према Донецу на југу. Висина ту досеже 322 м на северу код Каменика, а 375 на повијарцима код Донеца. Висија у области Волге, која изблиза надвишује десну обалу реке од Нижњег-Новгорода до Царицина и пружа се ка западу до Тамбова, уздиже се до 405 м. на југу, а до 345 м. код Жигулија, па се тако простире од севера ка југу скоро 1.200 км. Између тих двеју пространих висоравни налази се једна угнута равница по којој тече Ока од Рјазања до свога саставка са Волгом, и та равница нижа је за 40 м. од чувених баруштина код Пинска, где Припјат лено вуче воду коју доноси Дњепру. Да би се наишло на веће висине, треба отићи на периферију, где се једна сијенитска висија на полуострву Коли уздиже око 1,200 м.; где се дугачак венац Урала, тако лак за прелаз на многим местима, диже до нај-веће висине од 1.710 м. на Јаман-тау и често прелази 1.500 м.; где — на крајњем југу — кречњачке висоравни Крима, пошто су се спустиле или уздигле дуж линије прелома, достижу висину од 1.544 м. на Роман Коху. Нигде у Европској Русији нема висија на којима би почивао вечити снег.
| |||