Младост Доситија Обрадовића/5 — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | Коста Трифковић | Младост Досити…
 
Нема описа измене
 
Ред 10:
<poem>
'''ПЕТА ПОЈАВА'''
''НИКА и ДОСИТИЈЕ''
Ника и Доситије
 
 
'''НикаНИКА''' (''(улазећи)''):
Ево ме, Димитрије, да се с тобом поразговарам... Но ти ме канда не познајеш?
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''(гдеда га)''):
Ја бих рекао да си ти...
'''НикаНИКА:'''
Ника Путин који је с тобом у Чакову заједно у школу ишао.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Зар си ти то, Нико?... Ала си нарастао!
'''НикаНИКА:'''
Је ли?... Хе, човек на занату мора свашта да поднесе. Но и ти си нарастао не само телом већ и духом, баш као што смо се увек од тебе надали. Знаш, увек смо говорили, да ће од тебе бити славан муж.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Мој Нико, какав славан муж, кад сам, ево видиш, постао капамаџија и то у Темишвару, где свега онога нема. што би човека великим учинило!
'''НикаНИКА:'''
То имаш право, и мени се већ овде досадило. Еј, да нам је у Срему бити!
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Па шта је у Срему?
'''НикаНИКА:'''
Тамо, брате, има свега, што само човек пожели!... Калуђера, манастира, пустиња, светих мошти... Једном речи, свега.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
А од куда ти то све знаш?
'''НикаНИКА:'''
Има овде један калпагџиски момак, зове се Тоша, родом је из Срема. Он је одмах овде до нас, а ја сам с њиме више пута о Срему разговарао. Он ме уверавао да у Фрушкој Гори има таквих долина и пештера, да се човек може сакрити у њима, да га нико жив не нађе, и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати. Још ми рече да у Фрушкој Гори има један пустиник коме из далека долазе људи, да им чини чудеса, и нема дана, кад не учини по које чудо.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''са свим(сасвим задобивен)''):
Је л’ могуће?... Пустиник који чини чудеса?!
'''НикаНИКА:'''
Да, на знаш шта још?... Каже ми Тоша да је том пустинику једаред сишао Христос с неба, да га посети. Пајсије, тако се зове пустиник, опере Христу ноге. Христос после оде, а вода, с којом су ноге опрате, остане у леђену. Од некуда дође Пајсијев ученик и тражи воде да пије, а Пајсије му рече да пије из леђена. Овај, видећи да је вода мутна и блатна, неће да је пије, а Пајсије му једнако говори: Море пиј, јер ћеш се кајати. Најпосле ђак затвори очи и приступи леђену да попије воду — али у леђену ни капи воде! Кад му је после Пајсије казао, каква је то вода, мал’ се није убио од жалости.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Ала је то био лудак!... Зашто није послушао пустиника?... Тако је, кад није читао житија светих отаца!
'''НикаНИКА:'''
Е, ал’ ти си читао, ти не би тако учинио.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
О, зашто не могу ја да одем у Срем?
'''НикаНИКА:'''
Слушај ме, Димитрије, морам ти се исповедити, јер имам и ја нешто на срцу.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Кажи, дакле.
'''НикаНИКА:'''
Знаш, као што еамсам ти већ рекао, мени је јако додијало у овом Темишвару, а и занат ми се не мили. Ја, истина, нисам учен као ти, али ја баш и не захтевам да се посветим и да постанем чудотворац; доста ако могу само да по цркви свеће палим и да појем „господи помилуј“. Ја сам, дакле већ одавна промишљао како да се избавим одавде, алнали нисам знао како до данас, кад си ти овамо дошао. Сад ћу моћи моју давнашњу жељу постигнути.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
А шта ће то да буде.
'''НикаНИКА:'''
Зар ме ти не разумеш? — а ти слушај: нас двојица морамо отићи у Срем.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
А наш занат?
'''НикаНИКА:'''
Оставићемо га.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
А мајстор?
'''НикаНИКА:'''
Оставићемо га.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
А мој баба и твоја мати?
'''НикаНИКА:'''
Оставићемо их.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Али они нас неће пустити.
'''НикаНИКА:'''
Зато ћемо побећи!
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Побећи!! - То нећу!... То оам већ једаред учинио са онионим ДенанцемДечанцем, па сам рекао: никада више.
'''НикаНИКА:'''
никада више.
'''Ника:'''
А зашто нећеш?
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Зато, што волим мога баоу, а то би га јако ражалостило.
'''НикаНИКА:'''
Е, па добро. Када нећеш, а ти остани овде па буди капамаџија!... А знаш ли шта ће најпосле бити од тебе? — Ево да ти кажем: кад будеш три године шегрт, онда ћеш постати калфа, за тим после неког времена мајстор. Онда ће ти лепо твој баба дати новаца да отвориш на своју руку радњу, а као мајстор мораш се и оженити...
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Ко? — Ја оженити?!... Никада док сам жив!
'''НикаНИКА:'''
Али тако мора бити; тако сви мајстори раде.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Доста, Нико. Немој ни речи о женидби да спомињеш. Ја хоћу да будем кадуђеркалуђер или монах. А знаш шта вели свети Јеврем: монаху је место пустиња, планина, уједињење и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људима; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да се осуши да му се трбух за леђа прилепи, и тако сув и окорео још не ваља да се поузда у себе, нити да изађе пред женске они које су пуне магнета и кадре најсувљем телу живот дати.
'''НикаНИКА:'''
Дакле, примаш ли мој план?
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
Примам, јер тебе је Богбог послао да ме у моме искушењу чврстишискушењучврстиш и постојана одржиш!
'''НикаНИКА:'''
Онда је све добро; онда смо спашени!... А сад никоме ни речи; првом згодном приликом ето нас у Фрушкој ГорнГори.
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''
И у оним божанственим пустињама и пештерама.
 
ПАДА ЗАВЕСА
</poem>