|
<poem>
'''ТРЕЋА ПОЈАВА'''
ШумарШУМАР и пређашњи
'''ШумарШУМАР''' ''(који је међу тим пажљиво сдушаослушао — громовитим гласом)'':
Сад ћу ти је ја рећи, ниједна веро црна!
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ''' ''(за себе)'':
Ко је то?!
'''СмиљаСМИЉА''' ''(за сзбесебе)'':
Мој отац !... Ох, Боже !
'''ШумарШУМАР''' ''(у једној руци држи пушку, а другом шчепа Василија)'':
Смиљину тајну хоћеш да чујеш?... Е, добро! ''(одвучеОдвуче га до гроба.)'' Видиш ли гроб овај? — Овде лежи Смиљина мајка.... Лепу и младу прогута је ледени гроб, а знаш ли зашто? — Зато што је неверна постала мужу своме и волела другог!.... Док јој је муж знојем чела свога за њу радио и работао, дотле је онај други лепе и примамљиве речи просипао.... Докле је муж њен трудом и радом њојзи срећнију будућност осигуравао, дотле је други онај клеветом и лажом у несрећу бацао — док је у своју замку није уловио!... Па знаш ли шта је после било? — Несрећница у брзо к себи дође и видећи грдну провалију, у коју је онај други сурвао, не мога од стида и срама живот даље сносити и мораде умрети!... На самртном часу молила је опроштење од мужа, а проклињала онога другога!... А знаш ли ко је њен муж и ко је онај други? — Њен муж — то сам ја, а онај други — калуђер је био, ниједна веро црна, као што си ти!...
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Али шта се то мене тиче?!
'''ШумарШУМАР:'''
Та да, ти хоћеш Смиљину тајну да дознаш! Е, па чуј!.... ''(лаганимЛаганим гласом.)'' Смиљина мајка на самрти својој овако је рекла кћерки својој: „Проклета била, кћерко, ако икада калуђера заволиш.... не дао ти Богбог блаженог живота, већ овако тешке смрти, као моја што је!“.... Чујеш ли, калуђеру?... Мајка је кћерку своју проклела, ако калуђера заволи, а мајчина је клетва тешка! Ал’ се неће обистинити док је мене жива! Бог ме послао те сам још за времена дошао.... Од давно ја вребам трагове твоје, Смиљо моја.... Оно весело девојче постаде жалосно и суморно од неког времена. Красан и леп младожења чека на њу, а она ни да чује за њега!... Шта је узрок? — Нисам знао, ал’ сам пратио сваки корак њен. Месец дана већ како долазим на ову чесму без да Смиља о томе штогод зна. Једва једаред уграбих нриликуприлику дознати узрок њене туге!... Ти си, дакле, онај што мојој Смиљи тугу задајеш?!.. Ти зар хоћеш да се мајчина клетва испуни?!.. Ха... ха... ха.... Ниједна веро црна, дошао сам, и никуд даље!... ''(громовитоГромовито.)'' Приправљај душу Богубогу.... твој је последњи час куцнуо!... ''(натегнеНатегне пушку.)''
</poem>
|
