Викизворник

Младост Доситија Обрадовића/22 — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | Коста Трифковић | Младост Досити…
 
Нема описа измене
 
Ред 10:
<poem>
'''ДРУГА ПОЈАВА'''
''СМИЉА и ВАСИЛИЈЕ''
Омиља и Василије
Василије''ВАСИЛИЈЕ (спазивши Смиљу, повуче се натраг и сакрије се за стену).)''▼
 
 
'''ОмиљаСМИЉА''' ''(лагано долази, у једној руци носи венац, а у другој крчаг — пева)'':▼
▲Василије (спазивши Смиљу, повуче се натраг и сакрије се за стену).
▲'''Омиља''' ''(лагано долази, у једној руци носи венац, а у другој крчаг — пева)'':
 
„Све што мене окружава,
Ред 21:
Нит’ се с другом дружи.
 
Одзив меннмени из горнце,
С плачем одговара,
ЗеФирЗефир ми се међу лишћем,
На жадостжалост, претвара;
 
И потоци с хдадном водом,
Сви са миомсамном уздишу,
ПродивајтеПроливајте, очи моје,
Горких суза кишу.“
 
''(Наслони се на чесму и сањајући говори)''.... „Проливајте очи моје горких суза кишу“.... Ал’ моје очи друго ништа и не раде од како њега нема! Туга ми је срце обузела, хоће, јадно, од жалости да пукне!... Где си, пријатељу, брате мој?!... Твоја Смиља чека на тебе.... већ од давно чека.... пуни месец дана!... Ах, како су дугачки дани без тебе; управо толико траје сваки, колико и туга моја преко дана!... Јеси ли се расрдио на мене ? — Не, не, ниси; ти си тако добар!... Јеси ли заборавио на мене? — Не, не; ти се сећаш Смиље твоје.... О, па кад си добар и сећаш се Смиље твоје, где си онда?!... Колико имам да ти приповедам само!... Онај цветак, што смо га заједно садили, већ је велики порастао; мале оне ласте, што смо их заједно хлебом хранили, већ полако излећу из гнезда. И цветак и ласге питају за тебе.... Ја им кажем сваки дан да ћеш доћи; ал’ они тако снуждено гледе у мене као да ми не верују.... Ти неблагодарни цвете, ви гадне птице, зашто не верујете мојим речима?!.. Идите од мене, нећу да знан за вас.... ви сте тако немилостиви!... Идем веселијем другу моме.... ''(приближиПриближи се чесми.)'' Бистра водо, шта имаш да кажеш сестри твојој?... ''(погледаПогледа се у воду и одмах покрије лице.)'' Страшно!... Зар су моји образи тако побледели?!.. Зар су моје очи тако потавнеле?!.. Иди, водо! НехвалаНе хвала ти на бистроћи, у теби сам тужно лице огледала!... Ах, шта ћу да радим; где да нађем утехе?!.... ''(окренеОкрене се гробу, приближи му се и метне на њ венац.)'' Мајко, добра моја мајко, чујеш ли ти твоју Смиљу?... Овде је она, јадна, уцвељена, остављена и заборављена!... Ах, како је хладна плоча ова, ледена као смрт!.... Падајте топле сузе на овај леден камен, угрејте мајке моје леђенн гроб!... ''(прислониПрислони се на камен.)''
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ''' ''(покаже се — за себе)'':
Сирото девојче!
'''ОмиљаСМИЉА''' ''(не види Василија)'':
Осећам да ми је лакше.... Мајка је утешила сироче своје.... ''(гледаГледа у небо.)'' Сунце је већ загоруза гору близу.... треба да се журим.... ''(узмеУзме крчаг што је поред ње стајао и пође чесми, у томе сиазиспази Василија и тргне се натраг.)'' Ха, калуђер?!.. У помоћ!.... у помоћ!..-.
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Не плаши се, добро дете моје!
'''ОмиљаСМИЉА:''':
Бежи, бежи од мене!.... Црн си као врана, страшан као ноћна совуљага!... Бежи, бежи од мене!...
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Немој ме се бојати, дете моје; ја ти доносим добре гласове од њега....
'''ОмиљаСМИЉА''' ''(приближи му се — љупко)'':
Од њега?!.... од кога?!... О, говори....
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Од Димитрија, дете моје. Он ме је послао овамо.
'''ОмиљаСМИЉА''' ''(не верује)'':
Вараш ме, црни калуђеру!
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Не варам те, дете моје; истину ти говорим.
'''ОмиљаСМИЉА:'''
А ти говори. Реци брзо.... где је он.... зашто не долази.... Је ли заборавио на мене ?... О, говори брзо. Свака реч од њега, лек је болесној души мојој!
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Он је у манастиру.... Предигао се већ....
'''СмиљаСМИЉА:'''
Био је, дакле, болестан?
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Пун месец дана. Сад је оздравио; али још не толико да може довде доћи. То га је и побудило да је мени вашу тајну поверио и послао ме к теби, да те питам за твоју тајну, јер сутра хоће да га покалуђере....
'''СмиљаСМИЉА:'''
Не.... ни пошто!.... Не дај га, оче.... лепо те молим....
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Ја сам му говорио, но он тврдо остаде при својој намери. Твоја би га тајна још могла спасти, зато ми је кажи, док је још за времена...
'''СмиљаСМИЉА''' ''(окрепеокрене се љутито)'':
Иди, лажо!.... Ти ме вараш!...
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Девојко, ти си заборавила на моју црну одећу!
'''СмиљаСМИЉА:'''
Знам ја да си ти калуђер, па ти опет кажем да ме вараш!
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Ти, дакле, нећеш да се исноведишисповедиш?
'''СмиљаСМИЉА:'''
Ти ме вараш... немам вере у теби!
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Е, добро, кад нећеш, ја идем, а Димитрија нека покалуђере.
'''СмиљаСМИЉА''' ''(молећи)'':
Не, не.... немојте га покалуђерити!... Он није за вас, он је бољи него ви.... он није ваш, он је мој.... мени га је Богбог поклонио....
''(покажеПокаже се отац Смиљин.)''
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Тајну реци, тајну.
'''СмиљаСМИЉА''' ''(клекиеклекне пред њим)'':
Молим ти се на коленима, немојте га покалуђеритнпокалуђерити....
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Тајну твоју хоћу!
'''СмиљаСМИЉА:'''
Молим ти се, немојте га покалуђерити....
'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''
Тајну, велим ти последњи пут....
</poem>
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Младост_Доситија_Обрадовића/22”