Младост Доситија Обрадовића/21 — разлика између измена

'''ЧЕТВРТИ ЧИН'''

'''ПРВА ПОЈАВА'''

(ШумарШУМАР ходаХОДА поПО собиСОБИ, аА Мара седи и пише)

Већ знам ја ваш разговор... Но што се ДимитрнјаДимитрија тиче, не бих ништа имао противно; ал’ то је све бадава, Димитрија хоће у калуђере.

'''Мара:'''

'''Шумар''' ''(срдито)'':

Боже мој, ове су девојке у стању човека у неприлику довести!... Шта ја знам?... Ради шта хоћеш.... ''(гледа на прозор)'' Ево га баш где долази....

'''ДРУГА ПОЈАВА'''

ДоситијеДОСИТИЈЕ и пређашњи

Добро, синко, кад си дошао. Можда ћеш тнти боље изаћи на крај с овом девојком: ја нисам у стању. ''(пођеПође.)''

Идем мало пред авлију да испразним уши од Мариног разговора. ''(Оде)''

'''ТРЕЋА ПОЈАВА'''

Неће бигибити ни једне; ја ћу добро пазити.

Шта?!... ''(За себе.)'' Онда би и Мара отишла!...

'''Мара'''МАРА ''(за себе)'':

Он је побледео!... ''(На глас.)'' Да, и да иде неком спахији за шумара. Је ли да то не може бити?...

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(ватрено)'':

Како питање, Маро?!... ''(тргнеТргне се.)'' То јест, ако је твоја срећа с тиме скопчана....

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(за себе)'':

Не воли?!... Ја је не волим?!.., Питај ћелију моју; кодикоколико сам ноћи за тобом уздисао!... Питај срце моје за ким бије непрестанце!...

'''Мара'''МАРА ''(за себе)'':

Он је збуњен!... ''(нагласНаглас.)'' Ти ниси ништа одговорио?

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(за себе)'':

Како ме мучи ово девојче!... ''(нагласНаглас.)'' Да пређемо на писмо.... Добро, кад хоћеш а ти пиши оцу....

'''Мара'''МАРА ''(мало срдито)'':

Како је твоја воља. ''(седнеСедне да пише.)''

Дакле, горе у среди: "Слатки„Слатки мој бабо".... Јеси ли добро иаписала да видим....

Не, иене... кад будем са свим готова.. онда ћеш прегледати.

Да Богмебогме, кад ми недаш говорити!... Дакле, мој отац хоће да оде на спахилук, па бих га ја хтела молити да не иде, већ да остане овде.

"Волиш„Волиш"?... Са свим добро!

... „Већ остани овде у нашој малој кућици да живимо срећно"....

Зато, јер од тога писма зависи срећа мога живота...

Немој заборавити... Искрено ми редиреци: да или не... Па сад ево ти....

'''ЧЕТВРТА ПОЈАВА'''

ШумарШУМАР, ИгуманИГУМАН, ВасилијеВАСИЛИЈЕ и пређашњи

Врло добро! Она напредује не мож’ боље бити.

А ти, Маро, јеси ли ти задовољна са учитељем?

Та да, већ то ја и сам знам.... ''(заЗа себе.)'' Ннкад боље!... Они се воле, а и шумар ми је то већ казао.... Сигурно је да се неће покалуђерити.

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(за себе)'':

'''Мара'''МАРА ''(скочи игуману и ухвати га испод руке)'':

Лепо, лепо. Ево ме, дете моје... ''(заЗа себе.)'' Добро дете!... Како је безазлена!... ''(гласноГласно.)'' Хајдемо дакле. ''(Оде.)''

До виђења, господин-учитељу.... Ево вам писмо, да видите, јесам ли га написала без погрешке.... Да или не!... ''(даДа му писмо и оде.)''

'''ПЕТА ПОЈАВА'''

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(за себе)'':

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(за себе)'':

Ово га писмо збуњује!... ''(нагнеНагне се и гледа иза рамена)''.)

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(чита)'':

„Слатки мој Димитрије"!... Нема сумње писмо је на мене! .. „Ја те љубим од свег срца и душе".... је л’ могуће?!.. „Ако и ти меиемене љубиш, а ти немој ићи у калуђере, већ остани овде у нашој малој кућици, да живимо срећно до гроба. Твоја, тебе искрено љубећа Мара".... Она ме љуби.... она ми нуди руку своју!... Мили Боже, како да поднесем толику срећу, толико блаженство!...

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(за себе)'':

Ко ти то каже?... Љубав?... Ха... ха... ха... ЉубанЉубав је лаж. Сваки онај који држи да је љубљен, тај је преварен!

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(ухватн га за гушу)'':

Хоћу, и то одмах, јер ако иене докажеш што снси рекао, нећеш главе изнети!...

А ти ме пусти... ''(приступиПриступи прозору.)'' Ево их где иду.... Још који тренутак, па ће бити и доказа....

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(радосно еесе тргне)'':

Не вичи тако!... ''(пакосноПакосно.)'' Хоћеш доказа?... Ходи ближе... Гледни кроз овај прозор.... Шта видиш доле у башти?...

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(тргне се)'':

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(пакосним смешењем)'':

Јест, твој добротвор!... Али то није сан, то је јава!... Видиш како седе једно поред другога на клупи... како му је главу па прси наслоииданаслонила.... како је с усхићењем гледа....

О, престани, не парај ми срце!... Ћути... онеми!... Дај да бежимо с овог пакленог места... Али не, не могу... Ноге ми се чисто укопале... Поглед ми је као закован.... Не могу да га од туда свратим, ма знао ослепити!... ''(непомичноНепомично стоји и гледа на пољенапоље.)''

'''Висилије'''ВИСИЛИЈЕ ''(после мале паузе са претворном љубазношћу)'':

...Димитрије сине, дођи к себи... Та шта звераш онамо? — Зар не видиш да тамо више никога нема?... Дођи к себи.... Прибери се! ''(одвучеОдвуче га од прозора.)''

Он?!.. Он, кога сам држао за мога добротвора... он је њен љубазник?!... А она? — Она њега љуби, а меие вара!.. Мене,који сам је љубио из свег срца мога? ''(плачеПлаче.)''

'''Василије'''ВАСИЛИЈЕ ''(за себе)'':

Игра је добивеиа: он је мој!... ''(гласноГласно.)'' Исплачи се, друже, то је још све.

Мало час бејах блажен... бејах срећан!.. За њу бих дао будућност, живот мој... А сада? — Сад сам гори од просјака!... Сву моју срећу разрушили су они, које сам највећма на свету љубио!... ''(покријеПокрије лице.)''

Одећа црна?... Да, то је лек срцу моме.... то је вечатовечито с Богомбогом, које ми ваља рећи.... Хајдмо, хајдмо одмах.... Овде су паклене муке!... Срце хоће да ми пукне!... ''(наслониНаслони се на Василија.)'' Плачем као мало дете!

'''Мара'''МАРА ''(с врата)'':

'''Доситије'''ДОСИТИЈЕ ''(хладно)'':

Димитрије!.... Не говори.... немој ме убити!...

С БогомЗбогом, Маро.... На твоје писмо, то је мој одговор.

'''Шумар'''ШУМАР ''(улази)'':

'''Мара'''МАРА ''(притрчи му и загрли га''):

Бабо, ја сам врло несрећна!...

(ПАДА ЗАВЕСА)</ref>

''(ДОСИТИЈЕ је у калуђерском оделу — Долази полагано)''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

На мети смо; одмах ћеш све знати... Допусти само да видим јесмоли сами. ''(погдедаПогдеда у наоколо.)''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' ''(не слушајући на питање — као за себе)'':....

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Све ћеш одмах знати.... Седи овде поред мене ''(седнуСедну.)'',... Василије брате, ти добро знаш, нити је нужно да ти кажем да те љубим као свог рођеног брата.... А како не бих? — Ти си ми свагдар искрен пријатељ био; увек бранио и извињивао док су ме други кудили и осуђивали. Од првог дана, кад сам у овај манасгир ступио, па све до данашњега дана, увек си добар и благ био са мном, па си тако и задобио моју чисту и искрену љубав и пријатељство.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

О томе сам уверен био. Слушај дакле. Док сам ја још ђаком, надувен високоумном и трулом намером да се посветим, тумарао по манастирској околини, тражећи пештеропештере и пустиње, долазио сам више пута и на ово место, да се уморен од препеке и угрејане фантазије, поред ове хладне чесмице одморим и напијем хлађане воде. Тако сам једаред лешкао овде на меканој трави, у мислима блудећи по ливиским пустињама, кад ал’ зачујем умиљат глас, љубак и пријатан — глас анђела небескога... Одмах за тим зашушти грање око мене и укаже се дивне лепоте надземно створење, са погледом пуним чара и осмехом рајске врлине. Учини ми се да анђео с неба стоји преда мном. Љупко ме погледа, невино и без свакога страха, да ми се душа у мени затрептала. Поглед ми је висио на очима дивотнога тога створења. Нит’ сам дисао, нит’ што чуо, нити сам у стању био словца прословити....

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' ''(жалосиожалосно)'':

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Обична?! — Не, није обична! Надвишена је она над свима другима!... Слушај само. Девојче кад ме је опазило, не уплаши се ни најмање, већ ми најумиљатијим гласом, што сам икада у моме веку чуо, назове добар дан и за тим чесми приступи. Онда сам тек опазио крчаг у њеној руци и полако к себи дошао, јер сам видео да је то просто девојче што по воду долази и да није небеско створење или, управо да рекнем, да није анђео Божјибожји, кога би Богбог послао да ме у мојој самоћи посети. Јер, морам ти се исповедити, ја сам тврдо уверен био да ће Богбог, мене ради, ма када чинити чудеса, те зато у онај пар нисам ни најмање посумњао да је давно пожељени час куцнуо.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' ''(озбиљно)'':

Сад сам паметнији. Добар отац игуман, твоје књиге и ово девојче разведрили су и рашчистили мисли моје.... Но слушај даље. Док је девојче крчаг свој наливало, догоди се у мени највећа промена. Ражљутио сам се био што ме је девојче за неколико тренутака обмануло, да сам је могао држатндржати за анђела небеског и, место да сам њеном учтивом поздраву учтиво одговорио, скочио сам као помаман и оштрим је гласом запитао: ко је она и шта овде тражи?.... Тако је суров сваки онај, који се осети погођен у својој лудој сујети.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

... Смиља је све то благим и мирним гласом рекла, а ипак је у њеним речима преговора било који ми се одмах срца коснуо тако, да сам са свим посрамљен остао пред њом. Одмах у први мах хтео сам извинити моје сурово понашање, но проклета гордост и надувено високоумије моје не дадоше ми нагону срца мога следовати и ја без с Богомзбогом остај окренем се и срдито одем у манастир.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

Напротив!... Тога вечера и целе те ноћи једнако ми је Смиља лебдела пред очима. Њен љупки глас једнако је звучио у мојим ушима и никако да заборавшзаборавим њене речи: „Дошла сам да набереж смиља и оплетем венац мојој мајци што под овим каменом лежи“.... Сирото девојче, тако млада и већ без матере, која би је љубила и неговала, која би је слабу и невину руководила и бранила!... А кад бих помислио на моје сурово понашање, стидео бих се самога себе и не бих у стању био сам себи опростити!... Сутра, тек сам се пробудио, одмах се одважим и тога дана до чесмице отићи. Једва сам дочекао да ближе вечеру буде, и још сунце није засело било, а ја се већ, не знам ни сам како, нађох код чесмице. Нисам дуго чекао, а девојче опет дође са крчагом у једној а венцем од смиља у другој руци. И опет ми назва добар дан, и ја сам је тога дана због мог пређашњег понашања за опроштење молио. Од тога дана долазио сам сваки дан у исто доба на ову чесмицу, а исто тако и Смиља никад није изостала. Од дана на дан све смо се боље и боље унознавалиупознавали. Наше је пријатељство све веће и веће бивало. Ја сам јој помагао смиља брати и венце плести. Неких пута опет читао бих јој по гдешто из житија светих отаца, но она, колико је радо примала цвеће из моје руке, толико није марила за све што бих јој читао. Слушала би ме стрпељиво, п’онда би ме прекинула с речма: „Све то не увесељава срце моје толико, као кад чујем како птице певају, како лишће шушти, како поток жубори, као кад видим леп цветак, као кад осетим топлоту сунца, па опет иослепосле тихи ветрић или хладећу хладовину. Зашто ми читаш те страшне приповетке, зашто да зебем и стрепим, кад је овај свет тако леп, тако пун благослова Божјегбожјег, да човек увек треба да се радује и весели?!“... Тако ми говораше она, а ја бих онда бацио књигу, па бих с њоме слушао певање нтицаптица, шапутање лишћа и жубор потока, а Смиља би ми све то растумачила: ово да је весео разговор, оно смех и шала; оно опет песма у славу Божјубожју.... Тако сам трајао месец дана, пун среће и блаженства....

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

Заљубљен?! — Ја не знам.... Више пута сам се питао какво је то чуство што га имам наспрам тога девојчета, но јасног одговора никад си нисам дао, а можда нисаинисам смео да дам!... Био саи срећан и задовољан, то је све што знам. Зашто сам био, то нити сам хтео нити хоћу и сада да знам!... Већ слушај ме даље. Док сам тако срећне дане трајао, укаже се на ведром небу блаженства мога црн облак, и од тога дана остави ме срећа моја. Мој добри игуман — лака му црна земљица била! — предвиђајући да ће услед калуђерских сплетака, у Шишатовац на епитимију отправљен бити, хтео је још за времена моју давнашњу жељу да испуни, и тако ми даде једног дана на знање да ће ме велике недеље у Карловце повести, да ме на Велики Четвртакчетвртак архиепископ Павле Ненадовић за ђакона рукоположи. Ова вест, која је пре врхунац мојих давнашњих жеља била, сада на ту помисао, да ће ме мој чин од Смиље са свим раставити, уплаши ме тако јако да сам у први мах хтео добром игуману о врат пасти и молити га, да моје рукоположење на дуже времена одгоди. Но, с једне стране бојећи се да тиме моју тајну не издам, а с друге стране стидећи се од самог себе да се у мојим жељама и тежњама непостојан покажем, учиним се да ме је та вест врло обрадовала и захвалим добром игуману на његовом очинском заузимању. Тога и идућих дана нисам смео ову вест Смиљи да саопштим, јер знајући да ће се за цело обистинити, одлагао сам горки час нашег растанка. Но час тај све се више и више приближавао и дође најпосле и велика недеља. Ах, добри друже, ово што ћу ти сада казати, не да се речима описати.... ''(снуждиСнужди се.)''

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Не, не; сада ти морам све исповедити.... Пре месец дана, дан пре мога одласка дођем на ову чесмицу. Смиља је већ чекала на мене. Морала је познати тугу на моме лицу, јер ме одмах запита што сам снужден тако. Онда јој ја све исповедим.... ''(малаМала пауза.)''. Смиља ме је мирно слушала, рекао би човек да је приправна била, но лице јој све блеђим и блеђим постаде, очи јој се замутише, док јој најпосле из њих не потекоше два потока горких суза. Ах, шта бих ја дао, да сам те сузе уставити могао!...

'''ВаоилијеВАСИЛИЈЕ''' ''(брише сузе)'':
Хајде говори само даље.

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Смиља ме ухвати за руку и тужним ми гласом рече: „Димитрије, једини друже мој, једини пријатељу мој, зар хоћеш да ме саму на свету оставиш?!... Зар ти је милија црна она хаљина, него сирото девојче без мајчине бриге, остављена на белом свету, коме си ти друг, пријатељ, братац био?!... Коме ћу ја тајне моје да исповедим, коме ћу јаде да кажем, с киме радосг да делим?!... Погледај како лишће жалосно шушти, како поток тужно жубори, како су птице од туге за мном несрећницом ућутале?!... Смилуј се на мене, немој ме остављати, а Богбог ће те за то наградити!“.... А кад јој ја одговорих да ја баш зато и идем у калуђере, да Богабога хвалим и славим, онда је она махала главом говорећи ми: „Бог не захтева да мене сироту оставиш, он који је тако неизмерно добар и који је отац свију сирочади".... Тако ме је, сиротица, одговарала и преклињала, но ја остадох непоколебим. Видећи Смиља, да ме није у стању одвратити рече ми најпосле: „Е добро, кад те моје речи нису у стању одвратити, а оно ће те тајна моја, јер не сумњам да је Богбог тебе изабрао да решиш судбу моју. Сутра у ово доба нађи се овде, а дотле се промисли и поврати сестри твојој, јер колико сам сигурна да ме сутра нећеш оставити, толико бих волела да то учиниш, пре него што тајну моју дознаш. Али немој да не дођеш, лрепре него се не покалуђериш, јер после је доцкан и нећеш никад више дознати тајну моју“. Ово рекавши, изтргне руку своју из моје руке и, узевши крчаг свој, брзо отиде.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' ''(снуждеиоснуждено)'':

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

Али лреко сутрапрекосутра и идућих дана?

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Преко сутраПрекосутра сам био у ЕарловцимаКарловцима рукоположен за ђакона!

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Нисам. — Оног вечера, кад смо се растали, рече ми игуман да ћемо дан пре него што смо уговорили били, дакле, одмах сутра дан у Карловце ићи, и ја не имадох времена састати се са Смиљом, а нисам опет ни смео па ни хтео игуману се поверити. Од то доба ево већ прође месец дана. Мој нов чин, међу тиммеђутим и отпутовање доброг игумана у Шишатовац и његова смрт не дадоше ми времена да се са Смиљом састанем. Но она ми је увек пред очима лебдела; помисао на њену тајну једнако ме је мучила, а не могавши већ дуже издржати, одважио сам се да ти се исповедим.... Сада пак, кад си све чуо, сад ми буди у помоћи, помози тајну Смиљину дознати, јер ми лежи као грех на души.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

'''ДоситијеДОСИТИЈЕ:'''

Ја сам већ мислио на то. Који час мора Смиља овде бити. Ја ћу се овде у близини сакрити, а ти је дочекај.... Реци јој да се нисам покалуђерио, већ да сам ово месец дана болестан био. - Бог ће ову лаж из добре намере опростити! — ЕажиКажи јој да сам се сада већ предигао тако, да до цркве могу отићи и да сутра хоће да ме покалуђере, но да се ја сећам њених речи и да сам због тога тебе послао, да теби тајну њену исповеди нрепре него мене покалуђере.... ''(чујеЧује се певање.)'' Ево јсје иде већ.... брзо одавде, а ти немој на моје речи да заборавиш.

'''ВасилијеВАСИЛИЈЕ:'''

Друже, пријатељу, не одричи ми ове услуге! ''(одеОде.)''