Младост Доситија Обрадовића/11 — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 11:
'''ДРУГИ ЧИН'''
'''I
''Соба у манастиру опову - у тој је соби и манастирска књижница''
'''ПРВА ПОЈАВА'''
''ИГУМАН, АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ, ДИОНИСИЈЕ ХРВАЋАНИН, ЈАНИЂИЈЕ ПАРАКЛИСАРА и ВАСИЛИЈЕ ОСЕЧАНИН''
''(Сви
'''
Јеси чуо, оче Антоније велики, чаша ти је пред тобом једнако празна, баш као да је мрзиш видети пуну пред собом!
'''
Знаш, оче игумане, вас дан ми је грло суво; рекао бих да патим од суве болести.
'''
Не веруј му, оче!
'''
Е, ето видиш оца Дионисија, како је оштар на језику и хоће човека да обеди!
'''
И ја велим, оче игумане, ругала се тигањица лонцу.
'''
Опет враг ово двоје наводи на свађу, те не знају ништа паметније.
'''
Хајде, оче Јанићије, ти си параклисара, реци ти што паметније.
'''
Да, да, реци ти што паметније.
'''
Ја ћу и рећи!... Не знам како баш; али на сваки начин нешто паметно! Е.... куцнимо се братијо.... да
'''
Живео игуман! ''(
'''
Но, није ли то паметније?
'''
Паметно; али смо то толико пута већ чули од тебе, да бих рекао е ти ништа друго и не знаш!
'''
Што знам, знам; што не знам, не знам, па то је доста од мене. А шта ти знаш?
'''
Ја?... Ја знам чизме шити, знам фарбу мешати, знам кувати, знам егзерцирати, а знам и нешто мало читати и писати.
'''
А од куд ти то све знаш?
'''
Е, док сам био још млад, било је свашта од мене!
'''
Па дед приповеди како си доспео међу калуђере?
'''
Хоћеш да чујеш, оче игумане?... Е, да ти кажем: ја сам из Ирига, као што знаш. Мој отац, био је официр, да ме у школу; али ја ти баш нисам много марио за књигу, више сам волео птице хватати и јабуке красти где сам само могао. Мој учитељ, поштен човек, увидео је да ја немам велику наклоност за науку и тако ти он мене, пошто ме је неколико пута фиргајзом добро ишарао, отера из школе.... Онда ме мој отац даде на чизмарски занат. Него није ни ту боље ишло. Посла и батина доста, а хлеба мало! Чорбе сам само о Ускрсу и Божићу добио, а печења само онда када сам се шпајза дочепао. Ту сам дотерао до наглавака; целу чизму сашити нисам био у стању. Не знам, или се моме газди додијало тући ме, или му се додијало што му мачке толике шунке и кобасице поједоше, тек доста да ме је после двогодишњег мог шегртовања срећно отерао!... Онда се ја одважим да постанем уметник, те одем у Варадин и ступим у службу код неког мазала што на стаклу иконе мала. Е, ту сам ти,
'''
Па јеси ли аванџирао штогод?
'''
Јесам да; ваљда сам луд био да после и друге учим егзерцирати! Доста кад сам ја научио!... Него је рђава кујина код војника, ни налик на кујину у двору!... ''(
'''
Па шта је после било с тобом?
'''
Е, после, кад сам ислужио, нисам управо био ни за што!... Где год сам се нудио нису хтели да ме приме, јер рекоше да ме не могу ни на што употребити. Ја опет нисам хтео да чувам свиње и тако се покалуђерим.
'''
Срамота наша што смо те примили! ''(
'''
О, мој Антоније, ти си доста претурио преко главе; али зато сада ништа не радиш!
'''
Ево долазе два странца у манастир.
'''
Како изгледају!
'''
Два млада момчића. Један се једнако осврће и звера; мора да никада није био у манастиру.
'''
Зовни дер их, оче Василије. Љубопитљив сам ко су и шта су!
'''
</poem>
|