Викизворник

Младост Доситија Обрадовића/8 — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | Коста Трифковић | Младост Досити…
 
Нема описа измене
 
Ред 10:
<poem>
'''ОСМА ПОЈАВА'''
''Пређашњи и гости који се виде у другој соби''
 
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Ви ме, драга децо и браћо, тако срдачно нуткате на говор, да ћу вам тешко моћи одолети!... Дакле, шта ти оно запита Маленица?
'''МаленицаМАЛЕНИЦА:'''
Ја вас запитах, преосвештени господине: шта ваља да мислимо о калуђерекомкалуђерском чину?
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Е, да ти кажем. Срби веле калуђер, други опет калађур, а управо реч је грчка, изговара се калогерос и значи добар старац. Монах, или по грчки монахос, значи самац. По самом имену види се да је то човек који се одрекао света; који ни за што друго нити мисли нити се стара већ како да спасе душу своју. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живом да је на теготу. Трудом својих руку ваља да се храни; а хране му само толико ваља, колико да је једва жив, јербо је њему потреба, за осушити све човеческе страсти, осушити са свим тело своје. Одрекао се не само света, и шта је год у свету, него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена у гори, живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре и да бежи од ње, док је год жив...
'''ДоситзјеДОСИТИЈЕ''' (''(за себе, одушевљено)''):
Да, да, жене ваља да се чува као ватре живе!... Тако су радили и они прави Божјибожји угодници, први монаси по египатским и ливиским пустињама.
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Тако су и живели први монаси. Али, умноживши се јако и почевши сваки о својој глави живети, увидело се временом да никаква добра и асне од тога нема, те их тако стерају у манастире, да живе скупа, подложни игуману или архимандриту. А народ шта је чинио? — Видео је у њима и манастнрима некакву задужбину те им носио благо и шаком и капом; зидао им манастпре све то више; давао им њиве и ливаде, а најпосле и сама своја села, па и сама себе, работајући им и марвом својом и рукама својима. Тако од сиромашних самаца постадоше богати беспосличари, који у благу и изобиљу почеше свакојако живети!... Па, хоћете ли веровати, да при свему томе, игуман једнога од најимућнијих манастира ономад ми пише и моли ме да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда нема за што купити соли?! Још ми јавља да зида качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце на пољу!...
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''(за себе)''):
Је л’ могуће?... Не, не; добри епископ претерује ствар у ревности својој за пређашњим примерним калуђерима!
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Немојте мислити, децо и браћо моја, да се шалим; истину говорим и ако с тешким срцем!... (''ватрено(Ватрено.)'') Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави читави, ни слепи ни хроми ни сакати, имајући прекрасних добара с којима би читаве породице могле изобилно живети и дечицу своју хранити, — а калуђери без прошње не могу живети!... Па од кога просе? — Од родитеља, обремењених породицом својом; од удовице, која се стара како ће кћери своје удомити!... А ко проси? — Монах, самац, који се света одрекао и који нема ни за што друго да се брине до за свој трбух!... Човек, Србин, себе толико понижава, да се просјаком прави!...
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''(за себе, ватрено)''):
То би гадно, подло било!... Али то није истина, то не може бити истина!
'''ЕпископЕПИСКОП''' (''(благо)''):
Па сада реците по души не би лн боље било да калуђера нема? Не би боље било обратити манастире у школе, шпитаље и заводе за сироту децу?... Ви ћете рећи: шта би народ без калуђера, ако нестане калуђера, нестаће вере и закона, па ко би се за нас богу молио?... Е, моја браћо, тешко оном, ко хоће да се за њега други богу моли,
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''(за себе)''): ▼
калуђера, ако нестане калуђера, нестаће вере и закона, па ко би се за нас Богу молио?... Е, моја браћо, тешко оном, ко хоће да се за њега други Богу моли,
Све ми се чини, да између говора епископова и мога бабе има иешонешо што је налик једно другоме. Онда ми је жао доброга епископа, јер је и он истим трагом мога бабе заблудео!▼
▲'''Доситије''' (''за себе''):
'''МАЛЕНИЦА:'''
▲Све ми се чини, да између говора епископова и мога бабе има иешо што је налик једно другоме. Онда ми је жао доброга епископа, јер је и он истим трагом мога бабе заблудео!
'''Маленица:'''
По вашим речима, преосвештени господине, ваљало би данас истребити све калуђере?
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Они су се сами и без мојих речи истребили.
'''МаленицаМАЛЕНИЦА:'''
А како то?!.. Ја вас не разумем!
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Па да ме разумеш, одговори ми пана ово питање: може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекарства никад није научио, нити зна шта је?
'''МаленицаМАЛЕНИЦА:'''
Никако!
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Па шта би ти, као судија, са таквим човеком учинио?
'''МаленицаМАЛЕНИЦА:'''
Ја бих му забранио да се назива оним што није.
'''ЕпископЕПИСКОП:'''
Ето видиш; тако и калуђер који само камилавку носи ицрнеи црне хаљине и зове се само да је калуђер, и који се само устима одрекао света а делом више тражи него мирски људи, није монах, није добар старац!... Па сада, као што си ономе лекару изрекао пресуду, изреци је и калуђеру!... (''(Смеју се.)'')
'''ДоситијеДОСИТИЈЕ''' (''(љутито затвори врата)''):
Не, нећу више да слушам овакав разговор, који ни искре истине нема!... Све су то само подли нападаји, који на то смерају да калуђере пред светом оцрне!... (''замисли(Замисли се.)'') Па ипак, чини ми се да епископ од срца говори и да народ свој љуби. А како је лепо казао да би од манастира могло живети толико породица; да би се од њих могле школе подизати, јер би калуђери могли и без манастира живети, пошто су они и позвани да живе по пустињама и пештарама!... Та и онако вели да нису више прави калуђери него само име носе!... (''хода(Хода горе доле.)'') Шта да верујем?... Коме да дам за право?... Не, не, Димитрије, немој да посрнеш; ово је само искушење за тебе! Треба да си постојан и да се не даш лако на странпутицу одмамити... (''ватрено(Ватрено.)'') И бићу постојан, па ма шта рекли, епископ и мој баба! Епископ је као мој баба, ни један од њих није духом тако далеко проникао као ја... Како су људске ствари примамљиве! У мало што ме нису задобили; али ја се још добро сећам оног пустиника у Срему, оних красних пустиња и пештера... Он нека буде мој учитељ; њему ћу да се поверим; он ће ме разумети, а епископ нека... (''сетно(Сетно.)'') Али ипак, само да није казао да би од манастира могло живети толико сиротних породица, и да би се од њих могле подићи школе!... (''(Замисли се и седне у један ћошак.)'')
</poem>
 
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Младост_Доситија_Обрадовића/8”