На бадњи дан/31

Коста Трифковић

На бадњи дан

◄   Појава десета

ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА

►

ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА
УДОВИЦА, ВЕЉКО, МАРИЈА и пређашњи.


ВЕЉКО:
Али, мати, ја сам јако сањив!
УДОВИЦА:
Ћути, дете моје!
СВЕТОЗАР:
Дете има право, пустите га да спава.
УДОВИЦА:
Захваљујем, господине. Ја сам извештена о свему, те добро знам, да под овим кровом нема за нас опстанка. Благодарим на досадањој љубави и збогом!
МАРИЈА:
Збогом, господине!
ВЕЉКО:
Драги, господине, не дај им да иду!
СВЕТОЗАР:
Станите, госпо! Још једну реч само!
УДОВИЦА:
Опростите!
СВЕТОЗАР:
Ја сам вас данас истерао из вашега стана и бацио на улицу! Ви не знате куда ћете. Остали сте сироти без помоћи и пријатеља. Но још све то није срамота, јер је ваше име поштено и неукаљано.
УДОВИЦА:
То јесте господине, — и то је понос мој!
СВЕТОЗАР:
Е добро, — ја не само да сам вам сиротињу вашу увећао, већ сам и ваше поштено име у сумњу довео.
УДОВИЦА:
Како то, господине?
СВЕТОЗАР:
Кад је ваша кћи хтела да вас пробуди, ја сам је задржавао, а она отимајући се, викала је упомоћ, тако, даје полиција дотрчала.
УДОВИЦА:
Понда, господине?
СВЕТОЗАР:
Кад кажем полиција, разумем и Њушкала, а то ће вам познато бити, да је то највећи сплеткарош у целој вароши!
УДОВИЦА:
Ја вас још не разумем!
СВЕТОЗАР:
Разумите дакле, да ће сутра пуцати, да је ваша кћи ноћаске код мене у соби била!
УДОВИЦА:
Добро господине, али ту сам и ја била.
СВЕТОЗАР:
То вам неће нико веровати, — онај лопов Њушкало није вас видио!
УДОВИЦА:
На тај начин то, што смо били овде —
СВЕТОЗАР:
Баца сенку на вашу кћер, а то је горе од најгоре сиротиње.
УДОВИЦА (уплашено):
То је страшно, господине!
МАРИЈА (кроз плач):
Господине, томе сте све ви криви. (Плаче.)
ВЕЉКО:
Ти си крив да плаче моја сестра! На твога коња и пајаца, (врати играчке) мени не требају више!
УДОВИЦА:
Право, дете моје! А сад хајдемо! Збогом, господине! (Пођу.)
СВЕТОЗАР:
Али молим вас!
МАРИЈА:
Збогом, господине, ја вам праштам! (Пође.)
СВЕТОЗАР:
Али молим вас!
ВЕЉКО:
Збогом, господине, ја те више не волим! (Пође.)
СВЕТОЗАР:
Гром и пако, ви не ћете ићи одавде!
УДОВИЦА:
Господине, ваљда нас не ћете силом задржати.
СВЕТОЗАР:
Било силом, било ма како, ви одавде не ћете отићи.
МАРИЈА:
Господине!
СВЕТОЗАР:
Госпођице Марија, ви сте једна добра девојка.
МАРИЈА:
Захваљујем на примедби.
СВЕТОЗАР:
А и ја нисам рђав човек!
МАРИЈА:
Ја то нисам рекла!
СВЕТОЗАР:
Ал‘ јел‘те да нисам?
МАРИЈА:
Боже мој, — шта ја знам!
СВЕТОЗАР:
Знате, ви већ, само не ћете да кажете, јер сте мало тврдоглави. Него чујте, ова се ствар не сме овако свршити. Ваше име, моје име, обоје је у опаснооти. Хајд‘ да ми то отклонимо!
МАРИЈА:
Ако је само могуће, ја сам за цело готова.
СВЕТОЗАР:
Могуће је, али само једним начином.
МАРИЈА:
И то?
СВЕТОЗАР:
Ви морате бити моја жена!
МАРИЈА:
Господине, то је врло неумесна шала!
СВЕТОЗАР:
Ја се никад не шалим. Сад реците: хоћете ли, не ћете ли?
МАРИЈА:
Али господине!
СВЕТОЗАР:
Без али, — хоћете ли, нећете ли?
МАРИЈА (падне му на груди):
Ви сте човек од срца!
УДОВИЦА:
Али шта је то?
СВЕТОЗАР:
Ништа мати! Бадњи дан ми је донео једну малу женицу!

ЗАВЕСА ПАДА