Поп и парохијани

Буде једне године силна суша, за то састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу, а у толико је пута залуд молио за кишу. Поп се нашао мудар и рече им: "Знадите, браћо, да су ми јучер поручили озгор с неба да се с вама договорим, у који ћете дан да вам пошље и колико кише. Сад ми одговорите." Рече главар од села: "Ето сјутра у понеђелник." Одговори поп: "Сјутра не, за што сам најмио мобу, да ми окопавају фрментин." "А оно у уторник" рече главар, а други одговори: "А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши?" "А ми хајдемо у сриједу" рече главар, а трећи одговори: "Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја?" "А ми елајмо у четвртак" рече главар, а четврти одговори: "Како у четвртак? да ли ја та дан не женим сина?" "Ајдемо дакле у петак" рече главар, а пети опет скочи: "Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна." "А ви, браћо, ајдемо у суботу;" "Богме ја не ћу" одговори шеста, "догнаће ми један ортак два вола, ако се погодисмо, пак ваља ми их обидовати." Тадар рече поп: "А ви, моји људи, ове друге неђеље, договорите се, пак ми одговорите." А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до данас.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 283–284.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.