Понуд

Понуд Писац: Јован Пачић

Љубо! да се милујемо,
Љубимо, и радујемо
Лепом, цветном љубве добу;
Час ког нико не достиже,
Сваки дан нас води ближе
Неизбежимому гробу.

Ведро нам док небо плави,
Цвет невене и на глави,
Хајде! да се ми герлимо;
Јер кад весна љубве пројде,
Доба јесен, зима дојде:
Сваку радост изгубимо.

Изгубит чеш ружичицу,
Пресећи ће Парка жицу,
Пасти ћемо у забвење;
Не ползоват живот наши,
Од ћег злога нас тек плаши:
Било б’ крајно заблуждење.

Злобу, завист који возбуди,
Тог за срећом алчу људи,
Њу слађе тај ужива;
Что ненавист виче боље
То ми с’ боље љуб’мо воље:
Као что мудрост изискива.

Извор

• Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 25-26

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Пачић, умро 1849, пре 175 година.