Поноћни звуци

Петар Кочић

Поноћни звуци

Поноћни звуци Писац: Петар Кочић

У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.

Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?

То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.

Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.

Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.

Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.

Напомене

Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.