Понос
Писац: Милутин Бојић




                     Понос

Три дана с тугом диже се и леже
И скрушен ћути Град празан и чезне,
Докле на Косову све у крви грезне,
И гвозден ланац царство нам притеже.

Три дана куле беху суза пуне,
Са њих залуд очи за гласником гледе,
Вај, под њима цело једно царство труне.
Ужас старце храбри, док невесте седе.

И трећи дан сва нејач у плач груну,
Јаукну пред Дворцем над срушеном славом.
Видело је златну измрвљену круну,
Осетила ланце на свом телу здравом.

Југовића Мајка, скамењена страхом,
Силази низ стубе, а без сузе једне.
И тајац се простре. Као једним дахом
Дише све, а очи за утехом жедне.

Кроз гомилу прође да веру ојача,
У Црноме велу, а без једне речи.
И заћута дрхтај пригушена плача.
...Тако Мајка слабе и безнадне лечи,

Једина сем Моћи што немо корача.

1912



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.