Покој (Алекса Шантић)
Преда мном туче воденица стара.
Вече. Над водом здрела трска руди,
И пољем шуште пуна жита јара.
По стазама се мак црвени жари.
Под селом доли ено радних људи,
Косе им трепте. Са широких њива
Полазе дому, раздрљених груди.
Јабука сунца сврх гребена зâри.
Све виши сутон у долини бива,
Разлијева се и шуми... Погдјеко
Мимо ме прође крај сребрних ива.
С пристранка стреми дрвен торањ стари.
Падају снови кô прамење меко,
Лијепе птице ноћишту се клоне
И преко грања одлазе далеко.
Једна, свијетла и љепша од свије',
Ево ми слети с врха брезе оне,
И докле стара воденица бије,
Уз пјесме, што ме на молитву гоне,
Златно гнијездо у мом срцу вије...