Поздрав домовини
Здраво мрачна брда и високе горе
И потоци хитри и долине благе!
Здраво свијетло сунце успламтјеле зоре,
Здраво свијете мили, домовине драге!
У минуле часе очаја и бола
Поливô сам сузом слику драгу твоју,
И у ноћи тамне плакао сам дуго
И на крше твоје донô душу своју.
Тад кô тешки ехо зујаху ми ријечи,
Што кроз крше твоје орошене струје.
Ја слушах тада гдје потмуло јечи
Акорд тешког бола. Тад наново снује
И враћа се душа у предјеле своје,
Да на гробљу своме укочена стане,
Гдје оргуље бијесне успламтјеле стоје,
Те да око моје на њих сузу кане.
Али сад те видим, гдје кô рајски цвијетак,
Ил' кандило неба поносно ми сијаш,
И осјећам шапат што ваздух шумори,
Ког на груд'ма својим кô дјетенце нијаш.
Протекли су часи очаја и јада;
Мисô моја нови сада свијет грли;
Сад весељем пламти душа моја млада,
Јера мајци својој у загрљај хрли.
Здраво свијетла брда и долине моје!
Здраво плаво небо и звјездицо мила!
Здраво сунце сјајно и ти рујна зоро!
– О, би ли и мене у те зраке скрила!
Сарајево
