Поезија
1911
| Поезија Писац: Милутин Бојић |
Очи смо твоје сви пили по реду,
Румена недра загадили гнојем,
И исцепану, рањаву и седу
Прогонисмо те упрљану знојем.
Под ногом твојом векови су клизли,
Век сваки нове тражио ти псалме;
Час раздрљеној тело су ти гризли,
Час китили те крунама од палме.
Не куни данас век проклет и мали:
Деца су наша запојена кугом,
Воде су наше златом затровали,
Гробља су наша преорали плугом.
За собом вуци кроз улице муком
Идола тисућ с којих прах смо стрли
И слушај руљу где урличе хуком
И бездни с новим рипидама хрли.
Храмове тражиш? Пали су олтари.
У веригама туђим мру нам часно
Сва осећања, јер смо им гробари
И срамимо се изрећи их гласно.
О, плачи време лажног усхићења,
О, плачи ропство рођенога сина,
О, плачи видик трулих поколења,
О, плачи живот изгаженог крина.
Плачи
Смрт своју којој нема васкрсења!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|