Под сунцем (Алекса Шантић)
Позлаћено небо. Младо сунце грије,
Миришу љиљани и љубице модре;
Моје срце гори и све јаче бије,
Као да би хтјело да на свјетлост продре;
И, кô сморен путник дому гостопримном,
Са птицама лаким да полети с грана
У простор, у сунце, и поздрави химном
Ову благу свјетлост љиљанових дана.
О, да ми је 'вако да у души горе
Дуго зраци среће, радости и зоре,
А да нисам сужањ који сунца иште!
Но ја знадем добро: с првом нотњом сјени
Одбјегнули јади вратиће се мени
Као црне птице на своје ноћиште.