Погибија Ратка Павловића
На хиљаде девете стотине,
четрдесет и треће године,
двадес’ шестог априла месеца,
друго јутро, кад је зора била,
сив је соко разавио крила, 5
са Власине, високе планине,
па се спушта низ кршне планине.
Лети соко од брега до брега,
да душмани не опазе њега;
црну књигу носио под крила, 10
да видимо за кога је била:
на њој црна прекрштена трака,
за смрт јавља некога јунана!
Докле ли ће соко продужти,
чије ли ће дворе потражити, 15
чију ли ће мајку уцвелити,
чију л' сестру у црно завити?
За кога ће одјекнут, планине,
за кога је процвилет’ дружине?
Зашто народ тол’ке сузе лије, 20
као да му Ратка више није?
Лети соко, а погнуо главу,
здраво пређе ломну Црну Траву,
па прелеће Биначку Мораву,
Кукавицу, па и Јабланицу. 25
Нико није опазио птицу,
крила лака носе соко птицу
про Пасјаче право за Топлицу;
па је соко прешо Растовицу,
где цветаше смиље и босиље, 30
а то село бијаше Бериље.
Писаће га историја нова,
из њег’ ниче цвијет витезова.
Ту се соко окрену у кругу,
тражи дворе погинулом другу. 35
И зачу се ријеч соколова:
„Да л’ су ово двори витезова?
Да л’ ту живи Павловић Петрана,
дична мајка Ћићка партизана,
команданта моравских одреда?" 40
Но се соко по Бериљу вије,
ал’ дворови Ратковијех, није;
Двори су му пусти, по’арани,
по'арани, огњем попаљени,
стара мајна негде на планини. 45
Па се соко на Пасјачу врати,
баш увече када сунце зађе,
ту Петрану Павловића нађе,
и кроз плач јој соко проговара:
„Не кун’, мајко, соко птицу сиву, 50
носим црну књигу жалостиву!"
„Тог јунака ја сам дична мајна,
дај да читам црни лист табака!
Ја сам тога ђака школовала,
ја сам њега за Шпанију слала, 55
да се бори противу фашиста,
за народна права комуниста."
Кад је мајка књигу прихватила,
соно виђе да јој није мила:
„Стара мајко, немој да је читаш, 60
већ да мене за твог сина питаш.
Ја сам био, очима видио,
кад је херој живот изгубио,
с фашистима у часе крваве,
код Власине, близу Црне Траве, 65
у атаоу селу Стразимирца,
баш на српско-бугарској граници.
Борба поче после пола дана,
разлеже се поклич партизана.
И ко свака борба што је била, 70
на нашу се страну завршила.
Ту тридесет паде душманина,
што мртвијех, а што рањенијех.
Од нас, мајко, нико не погину,
ал’ губитак дасмо душманииу! 75
И ми бисмо радосни и срећни,
ал’ погину јунак понајвећи:
баш увече када сунце зађе,
зрно нађе Ратка Павловића
храброг Ратка, твог јединца сина, 80
команданта Власинских планина.
А командант био на Пасјачу,
издајице још од њега плачу.
А плакаће док су у животу,
јер створише бруку и срамоту; 85
к’о некада у доба прастара
изда Вуче свог цара Лазара.
Он издаде, држава пропаде,
Турчин Србу господар постаде.
Милош паде и још многи с њиме, 90
историја записа им име.
И од сваке поменуте главе,
Вук се куне, а они се славе.
Па ни данас друге бити неће:
историја издајице клеће, 95
издајице, петоколонаше,
што помажу тлачитеље наше,
и помажу Немце на све стране,
и прогоне наше партизане.
Твој син, мајко, у борбу је пао 100
и свој живот за слободу дао,
против мрског немачког фашизма,
тог вечитог српског душманина,
свуд летећи и тукући звери,
што нам кољу синове и кћери. 105
Паде, херој, паде Ратко млади,
за слободу отаџбине ради.
Мила мајко, ти не жали њега,
кад он беше јунак изнад свега.
Он је пао светећи остале, 110
за слободу и за идеале,
да свак има подјенако хлеба
и остало што за живот треба,
да свак има подједнака права,
идеални закон дозвољава. 115
Када не би било таквих борби
из прошлости нашијех хајдука,
ту би била још дахијска рука.
Зато, мајко, немој да га жалиш,
већ да небо и судбину хвалиш 120
што је тебе таквог сина дала,
да сви кажу: слава му и хвала!
Па зато се таквом смрћу дичи
јер то само родитељу личи.
А другови идеала тога 125
осветиће команданта свога,
осветиће сваком другом главу,
што падоше у борбу крвану."
Кад је мајка ријеч разумела,
јуначко је срце скаменила, 130
и од ока сузе не пустила,
већ соколу птици говорила:
„Шта ми раде партизани синци,
мога сина поносни војници,
и све редом активне дружине 135
и са села месне десетине?
Ја сам знала, ја сам се надалн
а судбино, не било ти хвала!
Ја судбину нећу моју клети,
ал‘ ћу клети ко га не освети." 140
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
