[Поболе ми се млад Стојан]
Поболе ми се млад Стојан
у суха дола без воду.
Мајка му седи при главу,
сестра Тодора при ноге,
љуба Петкана при срце. 5
Стојан си мајке говори:
— Када ти, мале, ја умрем,
докле ћеш, мале, жалити?
— Жалићу, сине, жалићу
док Црно море пресахне, 10
промену да ти донесем!
Стојан си сестру питује:
— Докле ћеш, сестро, жалити?
— Жалићу, брате, жалићу
дор суха врба олиста! 15
Стојан си љубу питује:
— Докле ћеш, љубо, жалити?
— Жалићу, војно, жалићу
дор да ми слнце одскочи,
те да ми роса опадне, 20
те да отидем у башту,
да росну киту наберем,
те да си лице закитим!
