Плетикоса Павле
Фалио се Плетикоса Павле
Усред рата измеђ комората[1]:
„Имам сеју од седам година,
„Ђердан носи од седам стотина!"
Ту се нађе један од јунака, 5
Па говори Плетикоси Павлу:
„Не фали се, Плетикоса Павле!
„Седам има, како је ја љубим.
„Уз’о сам јој седам кавадова,
„Сви су седам од зелене свиле, 10
„И седморо новајли папуче,
„Све седморе сребром потковане.“
То се Павлу на ино не може,
Већ се вину преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба. 15
Колико га сеја угледала,
Толико је пред њег ишетала,
Па се маша, да коња превати.
Ал беседи Плетикоса Павле:
„Уклони се, моја мила сејо, 20
„Коњиц каљав, да те не покаља,
„Братац љутит, да те не покара.
„Данас сам те удомио, сејо
„Отварај ми шарене сандуке,
„Да ја видим имаш ли дарова.“ — 25
„Ја сам моје кључе погубила,
„Не могу ти сандук’ отворити."
Расрди се Плетикоса Павле,
Па удара лаким буздованом.
Све сандуке редом отворио, 30
Па оп нађе седам кавадова
И свих седам од зелене свиле.
„Од куд, сејо, седам кавадова,
„И свих седам од зелене свиле?“
„Учила сам седам девојака, 35
„Учила сам ситан везак вести;
„Узеше ми седам кавадова."
Па он нађе новајли папуче,
Све седморе сребром потковане.
„Одкуд, сејо, седморе папуче, 40
„Све седморе сребром потковане?"
„Учила сам седам девојака,
„Учила сам танку пређу прести;
„Купише ми седморе папуче.“
Расрди се Плетикоса Павле, 45
Те заману својим буздованом;
Како ју је лако ударио,
Са црном је земљом саставио.
Ударио, па се покајао,
Те он оде међу Латинине, 50
Да би ли се изодио греха.
