Плен
| Плен Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Плен
Далеко су села, далеко механе,
Далеко пастири бело стадо хране;
Далеко, далеко! Бог би знао где су!
Облаци их крију, вихори потресу.
Гором вихор бесни, долом облак плива,
С усијаног чела хладни зној пролива,
Каткад громом рикне, сене муњом плахом,
Ил' грмљавом грмне - са громким уздахом.
Стрепи, стрепи, јадан свете, од менека,
Освета те моја са висине чека!
Тужитељи вредни пред Бога су стали,
Покори су твоји Богу додијали;
Разгневљено небо у пламену гори,
Чујем громку трубу, чујем где се ори.
Ал' шта рекох, тужан, да ти небо прети?
Сам ћеш у свом јаду - греху изумрети!...
Висока је гора, с звездама се грли.
Човечији звуци ту су изумрли,
У њој славуј песме није запевао.
Ја на њојзи стојим!... Ко ме ј' амо звао?
Несу ово пути за у небо плаво;
Да у пак'о воде, високи су здраво!
Растрвљено, пусто стење и врлети,
Отворена пропаст прогутат' те прети.
Као црном жалост увијена ризом,
Вечан хладак влада над мрачним амбизом;
А из тамних груди нешто проговара,
Тако тужно, болно, срце ти се ара.
Је ли ово клетва умирућих груди?
Ил' се у дубини дух умрли буди?...
Овдена се легу орловићи само,
Откуда их после на небу гледамо,
Где са врелим зраком слабо крило снаже,
Ил' у низу, где 'но мрку крвцу траже.
Отлен матор ор'о на грабеж излеће,
Те на мирне јањце оштре канџе меће;
Ил' на бојном пољу народа далеци'
Слатке хране бира у крвавој реци;
Па доклен се бритки јатаган крвави,
Орао се сури на бојишту бави.
Само писка слабих орловића стоји.
Нема ко ће да их врелом крвцом поји;
Већ одавна дома не враћа се стари,
Ил' не има хране, ил' за њих не мари,
Ил' га јоште рана тишти усијана?
Орлићи му пиште већ три бела дана!
По далеком свету старина тумара,
На бојишту негде с гаврани се кара...
Ал' каква се јека са долине чује,
Какав но се оку витез уакзује?
Плахе кида муње, громове разбија,
Из очију тамних жив му огањ сија.
Откуда ли иде, са којих ли страна,
Без панџира сјајна и без буздована,
Без опреме сваке за бој понесене,
У студену гору, у пустошне стене?...
Хај, њему је гора домовина мила!
Све оружје - пуста, убојита крила,
Громови имуње - познаници стари,
А студено стење - вечити другари!
Крвави су кљуни до мрких очију,
Крвава се крила кроз облаке вију.
То је витез славан, јунаци га знају,
Али му се живи никад не подају;
Бој га жесток често на свом челу гледа,
С погибијм вељом лети успореда!
Из долине, рањен, кроз облаке рони,
Силена га љубав по вихору гони;
Цвили, пишти љуто небеским хатаром,
До Бога просеца са јуначким паром;
- Не даде му рана доћи, усијана,
Орлићи му пиште већ три бела дана!
Можда глад их мори, можда љута жеђи?
Можда ћеду скоро свакомзлу подлећи?
Целу скупља снагу, па унапред коси,
Широко га крило по вихору носи;
Мислиш сад ће вихор попустити мало,
Толико се снаге на њег' захуктало.
Ал' и вихор душу бегајућу стеже,
Са јуначким дахом плаховито дува,
Дршће хладна стена, ломи грана сува -
А орао цвили, гора се разлеже!...
Спустило се крило, слабо, малаксано,
Распаде се срце, муком растрзано.
Ено, пада веће!... О, немоћи клете!...
Тако близу среће!.. Тако близу мете!...
Утиша се бура, вихор не вихори,
Само бајна дуга у долини гори;
А на хладној стени рањен ор'о спава -
Широка му крила сломљена, крвава!
Где је она снага, што вихором тресе,
Да у мрачну пропаст крвав плен унесе?
Убојито срце, што у сунце тежи?...
Све са моћни крили пребијено лежи!...
Поред њега рука, крвљу помазана.
Чија ј' ово рука, из кога ли стана?
Обележја нема десница витешка,
Ни прстена златна, ни синџира тешка;
Само један белег силенога творца:
Што још комад љута притискује мача,
Тако јако, као у бој да корача -
По томе бих рек'о да је Црногорца!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|