Пијеро и Дзандза
Пијеро и Дзандза
Углавном, испричаћу вам само један дан из живота њихова.
Пијеро се пробудио у четири часа изјутра и спремио се за тренутак. Дзандза (изговори "дз" као у ријечи "дзиндзов"), промешкољи се на кревету и започе:
- Бон ђорно, Пијеро. Какво је вријеме?
- Бон ђорно. Пада киша.
- О, боже, па докле ће?
- До Божића, као и лани.
По живости његових покрета, по тек прогрушаној црној бради и коврџастој бујној коси, не би човјек Пијеру дао више од четрдесет и пет година, а он је љетос навршио шездесет пету годину. То нико није могао вјеровати на први мах. Образи му бјеху округласти и препланули, нос појак, врат жилав, раст осредњи.
- Е, па - па! - рече Пијеро жени, па припаливши свјећицу, коју је увијек у шпагу носио, отиде у другу собу, гдје је на чукљама висило више огртача; изабра танку навоштену кабаницу за кишу, те изађе.
Са пространог ходника, Пијеро стрча низ њеких стотину стуба од каменијех степеница, које су се ломиле три пута на лакат, јер је становао на трећем боју старинског двора изумрлијех племића Косорића (Cossorichio). На сведеном излазу, пошто отвори тешка врата, угаси свјећицу и отиде Кривом улицом, која се тако зове не стога што је једина крива у приморском граду С. (у коме се догађа све :ово што вам причам), него зато што је најкривља од свију, што је налик на латинско S.
Пијеро сврати у кафану Код ленгера, на саставу Криве и Бискупове улице, која се кафана од памтивијека најраније отвара. У њој затече четири човјека за једним столом.
Пијеро сједе одвојено.
Кафански момак, висок, црн као ђаво, Ђакомо Моро (који је иначе рођен заграђанин, а талијански научио као одрастао), донесе поднос, а у другој руци големи ибрик, јер је Пијеро хтио да му се кафа сипље правце из суда са огњишта. Ђакомо насу здјелицу, па се поизмаче, а Пијеро, мијешајући, узе дијела у говору о времену, о лову, о цијенама житка, о скорашњим градским догађајима. Ђакомо се такође плео у разговор.
- Ја, ја, ја! - рећи ће Пијеро, уставши. - Да се иде. Да видим најприје шта се ради у пекарници.
И жустро изиде.
Онда, од оне четворице, њеки риђи бркоња рече гњевно:
- Иди бестрага ти и твоја пекарница и твоја гостионица и твоја брашнара и твоја посластичарница.
- О хо-хо! - удари у смијех њеки ћосасти дебељко... - Шта је то теби јутрос, Антуне! Нијеси му ваљада, и ти што узајмио.
- Има зуб на Пијера - вели један од млађих другова.
- Зашто? - пита најмлађи. Бркоња плану:
- Идите сви с врагом! Шта се претварате! Зар ми, који се грчимо од зоре до мрака, зар нијесмо више гладни него сити? А кад Пијеро хоће да банкрота, кад се почне пренемагати по два-три дана у кревету, онда се, брже боље, слете око њега претури, ађунте, импјегати, авокати, љекари, попови, па, миле-лиле око њега, жале га, тјеше га, тепају му, па држ' око дужитеља. И, два и два четири, Пијеро је спасен.
- Исуса ми, то су ријечи као из јеванђеља! - викну Ђакомо... - У здравље препелица, јаребица и зечева и бонбона Пијеро увијек исплива!
Бркоња, по занату ковач, примаче се дебелом и ћосастом месару и настави:
- Молим те, брате Бортуле, али, рецимо... не дај, боже!... да. ти дођеш на танко, да мораш банкротати, шта мислиш: би ли ти ко помогао? би ли се за тебе господа онако својски заузела?
Бортул поцрвени, а очи да му штркну, и промукао рече:
- Ја знам да не би!
- Ето видиш! - викну ковач и удари песницом што је јаче могао ... - Триста му сакрамената, ти си син овога града, и свак те зна као поштена занатлију, и отац ти се овдје родио и стари су твоји, као и моји, крв пролијевали за републику и господу, па, не дај боже невоље, нико прстом не би мрднуо за тебе.
Сви заграјаше. Ђакомо их надвика:
- Ето вам за примјер Шкалете. Најбољи вам је примјер Шкалета. Сјетите се Шкалете.
Тај несрећни Шкалета паде као уље на ватру, те букну прави пожар јужњачке наглости. Бортул тресну објема песницама и, готово угушен, стаде се дерати:
- Јест, право кажеш. Доста се сјетити Шкалете.
Даље се ништа није могло разумјети од силне граје. Сваки је викао из свега мозга, проглушујући један другога.
Али утолише одједном, па сви посједаше и поручише ракије. И један започе сад сасвијем мирно:
- А шта би Дзандза радила да се Пијеру штогод деси!?
Бартул уздахну:
- Она је баш красна жена... И, чујте, људи, тако ми крви Исусове пресвете, да се, рецимо Пијеру што деси, да Дзандза остане на улици, мени би то тако жао било, као кад би се мојој Манди то догодило.
И сва петорица ударише у бескрајне хвале Дзандзи Пијеровој. Сви се надметаху ко ће је већма величати.
А не оста ни на томе, него Ђакомо заврши:
- Што се тиче доброте срца, ако ћемо право, Пијеру нема пара на далеко. Друга је ствар што он нема памети, то је за њега најгоре, али што се тиче душевности, ту му скидам капу.
- Евала ти, момче, за ту ријеч, - викну ћосо... - Памети Пијеро нема, колико ни кокош, али је поштена душа.
- Да то није, не би га сиротиња благосиљала, - дода Ђакомо. - Најпослије, ако је кога закачио, сиромаха није, него каква бакоњу. А шта је нама до њих...
Читаоци виде е је потребно да се у њеколико допуне и разјасне ти разговори.
Антонио де Цоколо, отац Пијеров, изданак старог племићког дома задарског, као и многи други гладни властелићи, за вријеме француског освојења Далмације, дочепа се државне службе. Он постаде децимар у С., наиме онај што купи "порез у природи". То је била добра служба. Али кад ћесаровци пресвојише Приморје, отпустише из службе све те чиновнике па и Цокола. Несрећник се бјеше скоро оженио и имао сина, те је животарио којекако. Кад је Пијеру била шеста година, умрије му мати, а затим напријечац и отац. Пијеро се приби код сиромашне материне родбине, гдје је растао без школе, без надзора, без топлине. Кад се Пијеро дохвати мало снаге, постаде трговачко слушче. Најзад се скраси код неког Фигаринија, посластичара, коме угоди, те узе за жену јединицу му Дзандзу, а послије смрти тастове наслиједи радњу и њешто готовине.
Радња је Пијеру ишла прилично. Жена је мијесила слаткише, а он и слуга Лоренцино продаваху. Пијеро није био потрошљив, ни кафански човјек, страсти није имао, осим лова.
Само у једној ствари Пијеро је био неумјерен, у силнијем насновама. Оне су се ројиле у његовој глави, те је вјечито смишљао подузећа која ће га брзо обогатити. У свашто се мијешао, за сваки је посао разбирао. Најприје је хтио да постане удионичар угљаног рудника, који отскора бјеше обретен у сјеверној Далмацији, али, видјевши да свак зазире од те новотарије, трже се. Послије је намишљао да организује пловидбу малијех пароброда између С. и Трста, али у томе не успје. Затијем је наумљао да организује друштво за сушење сардина, али ни за то не нађе одзива...
Дзандза, одана свом душом и у свему покорна, није му се противила, али није се ни заносила његовијем сновима. Али најпослије и она приволи, нека се лати чега хоће.
Пијеро се, што'но реку приморци "пуста од краја". Први му је посао био да закупи градско позориште за годину дана. У томе изгуби готово сву оставину покојног таста. Затијем подиже фабрику резанаца, и у томе послу изгуби готово све, што Дзандза бјеше зарадила и уштедјела. Послије упропасти и себе и другове њеке у парном млину. Послије отвори велику модерну пивницу, која је прилично напредовала за њеколико година, па одједном закржља и пријеђе у друге руке, у којима опет процвјета под старијем именом: Нова пивница.
Након тијех несрећнијех покушаја дође на несрећнију мисао да држи више радња у један мах, и ту је тек пропадао и петљао.
Пијеро бјеше мио господи као веома љубазан и предусретљив човјек. Само има ли Пијеро новаца, не треба се господи бринути гдје ће наћи зајам без враћања. Осим тога од силнога његова лова, мало се што износило на његову трпезу (Дзандза није марила за дивљач, а Пијеро, као и сви прави ловци, још мање), нето се разносило по господским кујнама.
И тако је тај човјек петљао око себе неприлике и вјечито се копрцао међу њима, а кад би се већ толико сплео да нема изласка, онда би, као оно праведни Јов, пожелио да га нестане! За дан, за два, три, према величини катастрофе која се примиче, Пијеро се не разговара ни с ким, него само гриска угашену виргинију. То су свакоме били знаци да се примакло какво крупно плаћање. Дзандза само грца у себи и избјегава свако питање. Затијем, једнога јутра, Пијеро не устаје у четири часа, као обично, нето лежи, не миче се, не говори, само жмури, или гледа у таваницу. Дзандза, вративши се из цркве, донесе му кафу и виргинију, без ријечи остави то поред њега и отиде. У подне, опет сврати к њему, опет без ријечи изнесе недодирнуту кафу и донесе му здјелу јухе. Онда руча сама и свјетује се са својом старом слушкињом. Опет отиде за послом и пред вече доведе старога дон-Мартина, свога исповједника. Пијеро једва одговори на попов поздрав, али то старца не буни, него засједне и завргне обичан разговор са Дзандзом баш као да је дошао у обичне походе. Њих двоје навијају, наводе, док се њекако разговор не закачи за ствар која им је једнако на уму, као и Пијеру. Али то мора бити, тобож, случајно. Онда Пијеро плане:
- Ма све је узалуд! Нема ту помоћи, те нема! Плаћати се мора, или ћу на тамбур! Камбијала (мјеница) је прекосјутра! Свршено је са мном!
- О-хо-хо! - вели поп тобож у шали... - Одмах крупне ријечи. Одмах очајање... Де, де, најприје да чујемо како стоји ствар.
Пијеро сједне и мрзовољно исприча све, искрено и јасно, па опет хукне и легне, и не би му већ ни клијештама извукао ријеч.
Поп и Дзандза отиду у другу собу, гдје се договарају шта ће и како ће. Обично подијеле улоге. Поп трчи к претуру и адвокатима, а Дзандза к осталијем пријатељима који могу бити од помоћи. Ако је повјерилац мјештанин, онда га ненадно опколи чета господе и навали на њега молбама и свакојаким разлозима. Он се с почетка упорно брани од силног јуриша, али како заточници Цоколови довлаче све јаче и јаче батерије, тако и он, мало помало, малаксава, попусти и пристаје на кратак одгађај, али они хоће дугачак, поњекад предлажу компромис који је у опреци са свијем уобичајеним трговинским правилима. Поњекад је ствар сувише заплетена, те сав збор "претура, ађунта, импјегата, авоката, љекара и попова" (како онај рече код "Ленгера") отиде у Криву улицу, у стари двор Косорића, на трећи бој, гдје Пијеро лежи и гладује. Разумије се да цио град говори о томе. Бивало је да тај збор једнога дана три пута иде од дужитеља к дужнику и обратно. Најпослије, та борба, као и свака, примакне се крају. С једне стране много се тражило да би се половина добила, с друге стране мало се попуштало да би се што више очувало и, обично, пребије се наполак.
Ако је повјерилац у другоме мјесту, онда се ради жицом, те је често бивало да такога дана нико други не може употријебити телеграф...
Кад се нагодба сврши Пијеро урани и отиде у лов. Тако сјутра, тако прекосјутра, тако онолико дана колико је лежао.
Тако је с Пијером бивало готово сваке године за пошљедњих петнаест година брачног живота...
Пекарница је била на крају Бискупове улице, која се тако прозвала зато што је ту њекакав бискуп пао мртав од капље. На мјесту несреће, у зиду издубљена је пањега, а у њој је кип не знам кога свеца, заштитника од пријеке смрти. Слутећи по излињалости свечеве прилике, то је морало давно бити, али је мјесто и данас "убетно". Ко год страхује од капље, тај мимогретке прилаже по који новчић у кутију. Ко се пак, ма како, замјери томе свецу, тога, па и не био угојен, неће мимоићи капља. То се бар повиједа, и у то вјерују сви грађани и заграђани, па и Пијеро. Али он, једном, уочи својих "критичних дана", пролазећи туда као обично, сјети се двоструке моћи свечеве, те исплази језик и показа, му песнице. На несрећу, било је свједока, и ко зна како би то прошло да светац и земљаци не узеше на ум душевно стање Пијерово...
А сад хајдемо за њим.
Пијеро стиже у четири и по часа у пекарницу, у којој су биле двије издубине. Три момка работаху око велике, њеки старкеља око мале. Она тројица турала су, превртала и извлачила и слагала сомуне и "штруце" (векне) бијела и мрка хљеба. Старчић је пекао посластице. Пијеро посматраше, запиткиваше, издаваше наредбе. Одједном, окрете се једноме од пекара, њеком снажном младићу у сељачкој загорској ношњи.
- Је ли, харамбашо? - запита га Пијеро намрштено. - Ти си јуче узео постоле код Ловрића и рекао си да ћу ја платити. Је ли истина?
- Јест, - прошапта момак и обори главу.
- Па како си смио, оца ти лупешког, кад знаш да си узео плату за цио новембар унапријед, и данас је тек четрнаести. Знаш ли ти да би те сад могао отправити у шљепић, а?
- Знам, валај, и право би било, - вели Загорац и ниже се преклони. Пијеро спопаде лопату.
- А знаш ли ти да ћу ти сад испребијати ребра, па онда те отјерати тамо горе, у твоје Загорје, у твоје лупешко гнијездо, одакле си и дошао.
Загорац клече и ослони се на руке па се стаде дерати:
- Удри, ћаћа мој!... Удри, посветила ти се!... Удри, валај, изломи сву лопату о моја леђа, само се ти не срди и не копни због мене, јадан ти сам!
- Носи те ђаво, стрвино једна! - викну Пијеро и баци лопату...
- Аја, ћаћа мој! - наставља грјешник и удари челом о под... - Не мичем ти се одавде, докле ми не опростиш... Ја, ко вељу, обосио сам, па узех обућу од Ловрића, а ко вељу, мајчица наша, шјор Пијеро неће замјерити...
Пијеро се примаче с леђа старчићу, који је пекао посластице, куцну га по рамену а другом руком узе један загорео рошчић.
Радник се срдито окрете и унесе господару своје мајмунско, пакосно лице, - лице збрчкано, са сиједом француском брадицом.
- Коза вуоле! - искези се он, а очи му сјактиле као у звијерца.
Пијеро гледаше Талијанца са презрењем, па, претећи рошчићем, поче му читати "свијех седам сакрамената". Али онај њега посматраше нетренимице за њеколико, па слегну раменима и окрете му леђа.
Кад Пијеро отиде, онда стаде церекање оне тројице. Загорац; подиже руке и поигра. Један од другова рече кроза смијех:
- Ти баш мукте дође до обуће. Сви умијемо с њим, али нико као ти.
- Овај стари магарац ље не умије, - рече други: показујући! палцем Талијана... - Овај неће боживати овдје...
Пијеро изиде из града кроз приморска врата. Велики пристан био је пун бродова једрењака. На другоме крају, гдје се обала свија у мањи и поузданији пристан, димљаху три парна брода. Море је било њешто мало мутно и ситни вали пјенушаху, а од њих је допирала потмула тутњава. Небо је било тмасто и свуда једнако, али не натуштено, а и то бјеше обиљежје да би киша збиља могла трајати до Божића. Он је подуже посматрао све то, па се упути десно, крају обале, у своје велико складиште брашна.
У брашнари бијаху два момка за; мјерење, а у клијети, одмах с лица, сједјео је писар Тони X., човјек од преко педесет година, голијатскога стаса и облика, руде браде до појаса, који је имао за собом предугачку историју. Младост је провео у Америци. Вратио се у завичај без паре и памети. Мувао се њеко вријеме докон зарађујући највише на картама, па, њекако успје да се свиди богатој и лијепој дјевојци, која и преко воље родитеља и на чудо свачије пође за. њега. Пијеро им је кумовао. Након три године раскошна живота, Тони остаде опет "чист", са придом од двоје дјеце, те се приби уз кума, који му је плаћао педесет фор. мјесечно, осим онога што су га кумчад стајала.
Тога јутра њих двојица имали су посла око пола часа, па онда, као обично, ударише у присне разговоре.
- Шта ћеш данас за ручак, куме? - пита Тони.
- Не знам ни сам.
- Питам те зато, знаш, јер сам видио гдје пронесоше дивнијех локарада. Болан, све као иза шаке дебеле. Давно их нијесам таких видио.
- Локарада, - рече Пијеро пријатно изненађен, јер је био гаман на ту врсту рибе. - Па, знаш, шта ћемо! Иди ти и купи килограм два... Додуше, требало би питати куварицу. Хајдемо заједно до гостионице.
Два кума пођоше обалом истијем путем куда је Пијеро дошао, само што од врата приморских наставише право к маломе пристаништу, гдје сврћу парне лађе. Узгред разговараху о налози страних једрењака, што бјеше необично у то доба године. Говорили су о трговини бродарској, о особинама талијанских и грчких мрнара, о свему што је с тијем у свези, само не о пословима који су њима пречи. Тони, велики домишљан и зналац небројених маснијех прича и мрнарских доживљаја, развесели кума.
У томе стигоше пред гостиону Ка путнику. У трпезарији, покућар тек бјеше помео под и почео брисати столове и столице. Кумови сједоше и Пијеро нареди да дође куварица. Након њеколико уђе средовјечна, дебела жена, широка лица и расплашћена носа, у острвљанској ношњи.
- Добро утро, Муарија! - викну Тони.
- Добро утро, шјори пуарони! - одздрави Муарија, развукавши усне готово до ушију, те јој синуше пљоснати, бијели зуби.
Пијера спопаде смијех, те се и њему прохтје да говори чакавски. И он започе:
- А ча тјемо за, обид?
- А, по богу, ча ви хотјете, как ви заповидите.
- Има локарад на пешкарији, - вели Тони.
- А локарде тје бит скупе. Пијеро заврши "нашки":
- Хајде, узми спртву, па иди с кумом. Живо. Ја ћу с Ловром за месо и остало.
Кад писар пође пред куварицом, Пијеро му довикну:
- Чујеш, куме. Избери двије-три добре локарде и пошаљи их куми.
Онај тобож хтједе одрећи, али Пијеро махну руком.
Онда господар викну покућару, који се бављаше својим послом у противном углу:
- Еј, ти смрдљивче, гдје је она друга наказа?
- Спава, шјор, - одговори покућар.
- А има ли путника у собама?
- Чини ми се има тројица.
- Иди зови собарицу.
Покућар отрча.
Пијеро извади биљежницу и писаше докле се не појави њека танка, блиједа и буљоока женска, у плаву струку и хаљини.
- Шта има ново, Фани? - запита је Пијеро талијански.
На први поглед могло се познати да је Фани Њемица, али кад поче кресати у Дантеову језику, онда тек потврди своје поријекло. Како тако, исприча господару које су собе заузете, шта је који гост дужан, одакле је који, и остале ситнице. Најпослије он јој даде знак да одлази.
Како је Пашко покућар стојао иза "Фанике" и преко њеног рамена вирио на господара, он се снеби кад она отиде.
Пијеро га погледа.
Био је тај Пашко човјек од тридесет и њеколико година, омален, сувоњав, црномањаст. Далматинска кошуља са запонцима и разрезанијем грудима, као да је била од црне свиле, тако је била прљава.
Пијеро баш то гледаше, те викну:
- А што си такав, животињо једна! Јесам ти стотину пута рекао да те не трпим такога.
- Немам друге кошуље, блажене ми Госпе.
- А што лажеш, Госпа ти очи извадила. Није ли ти прекјуче Дзандза дала моју кошуљу. Баш прекјуче. Мислиш да сам заборавио, па као велиш: "Измамићу му другу".
- Јесте, господару,. али сам је дао у прање.
- У прање си дао чисту кошуљу а ову... Одлази! Вуци ми се с очију! Зовни онога другог гада. Пробуди га, ако спава. А ти, ако ми се вратиш у тој кошуљи и неумивен, надаваћу ти ногу више него што имаш година.
Пијеро узе ходати по дугачкој а узаној трпезарији. Киша поче пљуштати. Ходао је дуже од пола часа, док уђе одњекуда омален грбоња, ћошкасте главе, крива носа, - права наказа.
Пијеро му се дубоко поклони и започе:
- Нека опрости ваша племенитост што сам је узнемирио! Заиста то није лијепо од мене, али видите... видиш, други пут, ја ћу сам доћи да те пробудим, - излићу ти вједро воде на ту главурду, гаде човјечји!
- Немојте тако, господару! - вели грбоња повлачећи злобно очима... - Сједили су гости ноћас до поноћи, а ја нијесам од гвожђа!
- А, не, не, ти си од злата, ти си златан... Доста је ћакула, него деде рачун!
- Изволите, - рече грбоња и извади из шпага предвостручен лист хартије, испуњен стубовима ријечи и бројева. Пијеро поче срачунавати. Грбоња извади из припасаног тобоца прегршт ситна сребрна и мједена новца, који наслага у ступчиће. Затијем извади из лиснице њеколико банкнота, које поређа. Онда се измаче, прекрсти руке на грудима, зажмури једнијем оком, а другим нанишани на господара.
Пијеро је дуго срачунавао. Два-три пута одмахну главом и хтједе нешто рећи. Кад Пијеро поче бројати новац, дође Пашко, чист као каћун, умивен и улицкан. Носио је велику спртву и торбу преко рамена. Грбоња. блену од чуда видјевши Пашка гиздава, па га спопаде силан смијех.
Пијеро се трже, али, видјевши шта је, осмијехну се и он па изиде.
Сваког боговјетног јутра, у то доба, на томе путу, од гостионице до месарнице, обузимаху га исте мисли, наиме: ако му је сумњива корист од брашнаре и пекарнице, од гостионице му је сасвијем извјесна штета. Краду га Муарија, Фаника, Грбоња и Пашко. - О томе сумње није! Контролисати их тешко је, ухватити их у крупнијој крађи још је теже, замијенити их другима, каква вајда? Пијеро је био од старих далматинских господара, којима се чинило да немају право власти над млађима, ако их не могу проклињати "својим хљебом." А и далматинске слуге, у оно вријеме, радије су служиле за храну ма и за незнатну плату. Дакле Пијеру само за његову мобу требаше читава гостионица. У кући су он, Дзандза и слушкиња Луца, то је троје; у пекарници су четири човјека, то је седморо; у гостионици су куварица, собарица, наплаћивач, покућар и подрумар, то је дванаесторо; у посластичарници је момак, то је тринаест грла! А камо кум и његова породица, а камо остали паразити, камо Дзандзини штићеници!...
Пијеро је брзо био готов на месарници, и тако исто на тргу, те отправи Пашка, а он отиде у посластичарницу, која се налазила у средини Криве улице. Било је већ седам часова кад уђе у тај дућан од три-четири корака дужине и толико ширине, са "шљепићем" у позадини. Полице бјеху пуне скленица и сандучића, тезга бјеше такође препуна, излог је био прави узор архитектонске штедње и укуса. Све је то било као што је таст оставио. Мадона на средини горњег реда полица, пред којом вазда гораше кандиоце, имала је најмање два столећа. У томе се закутку Пијеро упутио к животу, у њему се заволио са Дзандзом, у њему је проживио десет година мирна живота, те кад је год ногом ту ступио осјећао је да му душу снажи мир.
Тек пошто он сједе, изиде из тамног собичка мала, бијела прилика, која прошапта:
- Буон ђорно, Пијеро.
- Буон ђорно, Лоренцино, - прихвати Пијеро, не окрећући главе.
- Како си спавао, Пијеро? - пита Лоренцино.
- Добро. Хвала.
- Хвала Исусу и пречистој дјеви Марији, - дода Лоренцино па ућута и прекрсти руке.
У оној полутами, човјек би узео Лоренцина за каквог доминиканца. Бјеше то старчић од шездесет година, ситан, слабе грађе, обријанијех бркова, са бијелом капом, бијелим капутом, пршњаком и панталама. Тако се носио и љети и зими. Служио је још код покојног Фигаринија, дакле био је друг Пијеров.
Пијеро већ. ријечи није проговорио но запали другу виргинију и отиде опет Код ленгера на кафу.
Дзандза устаде око шест, спреми се доста брзо, клече крај одра и изговори јутрењи "поздрав светој Госпођи", повуче за конопац који је висио низа стијену и који учини да затандарика њеко промукло звонце, и, најпослије, отвори капак од најближег прозора, те стаде према стаклу, између блиједог видјела зимње кишовите зоре и двају пламичака флорентинске лампаде.
У ономе оквиру, онако озарена, бјеше Дзандза елегантна појава, која напомињаше какву калуђерицу из властеоског рода. Била је повисока и суха. Први је утисак био да имаш пред собом отмјену госпођу, онаку какве замишљаш да су женске од старе господске лозе, те је поглед тражио шта је још у складу са стасом. А са тијем бјеху у складу руке танке и бијеле дугачких прстију, бујна црна коса, сплетена у вијенац, мраморасто чело, дивне црне очи и дјетиња уста. Те љепоте зачињаваху ружноћу дугачких утонулијех образа и грбаста носа. Кад су њекад образи јој била пунији и свежији, Дзандза је заиста била лијепа.
Чувши кораке пред вратима, Дзандза сједе и налакти се.
Слушкиња Луца, крупна и угојена баба, унесе на подносу силесију ствари, које опрезно положи на сто.
- Бон ђорно, парона, - назва стара, па одмах окрете српски: "Како сте спавали?"
- Бон ђорно, Луце. Па није лоше. Само сам сањала чудне ствари.
На подносу бјеше: чаша млијека, двије празне чаше, ибричић кафе, здјелица компота, купица скорупа, путијерић шећера у праху, два јаја, слог "листића" за умакање, ожице, мала и велика.
Дзандза се заложи компотом и стаде сркутати воду. Луца разби јаје, те пажљиво одвоји жуманце у једну чашу, а бјеланце у другу. Дзандза изасу сав шећер поврх жуманаца. Луца разби и друго јаје и учини све као и прије, па узе чашу и дршком велике ожице стаде мутити шећер и жуманца.
Тек тада слушкиња запита:
- Дакле сте опет њешто страшно сањали?
- Слушај само. Као љето је, а ја и Пијеро сједимо у њекаквој градини, пуној зеленила и цвијећа и птичијег цвркутања. Ограђени смо високим, лиснатијем дрвима, а, као чини ми се, да у градини има још доста столова и доста свијета, али ми не видимо и не чујемо никога...
- Па то је лијеп сан. Барем је почетак лијеп.
- Слушај даље, - вели Дзандза једући... Сједимо ти ми тако и весело ћеретамо, кад ли ми се одједном видје њека голема кућа, дугачка, ваљда, као цио град са двадесет, ваљда, бојева, са милијун прозора, који су сви били растворени, али, за чудо, није свијетлост кроза њих продирала, него је цијела кућа била испуњена мраком. Та се зграда само мени привиђе, Јер јој Пијеро бијаше окренут леђима. И баш кад ја хтједох да му кажем какво се чудо појавило иза њега, промоли се на једном прозору најгорњег боја покојни отац и махну ми главом.
- О, блажена Госпо, буди нам у помоћи! - рече Луца, јежећи се.
- Је ли да није добро? - запита Дзандза уплашена.
- Може бити да није ни зло, - одврати стара ухвативши се за подбрадак... - Молим вас, шта је даље било?
- Пијеро се окрену, али у исти мах нестаде покојног оца, а одонуд долети к нама њекаква птица и паде на наш сто, и стаде похлепно кљуцати мрве испред нас. Ми се згледасмо па свратисмо очи на птицу, која се ни мало није бојала, него је жељно кљуцала мрве. И онда, одједном свега нестаде.
- Ну! Хвала богу! - одахну стара.
- Шта мислиш, Луце?
- Није рђаво, - рече стара одлучно. - Платите мису за душе од пургаторија једну, а другу за покојног оца посебно. То он од вас тражи. Иште човјек молитава.
Дзандза разрогачи очи. За њеколико тренутака гледала је нетренимице у празнину, па нагло устаде и пљесне рукама, вичући:
- О, боже! О, Исусе! О, Маријо!
- Шта је сад!? - рече Луца.
- Како, шта је! Чудо једно! О, боже, опрости ми моју грјешну заборав.
- Ама, шта је!?
- Је ли данас четрнаести новембар, Луце?
- Јесте ... чини ми се.
- Видиш, данас је оцу судњи дан. На данашњи је дан умро. Мени то ни на крај памети. Видиш да ти имаш право, да је то опомена у сну. О, боже!... Дај плед. Најприје ми дај вунени рубац. Ено већ звони на Свисветијем.
И Луца бјеше поражена тијем откровењем. Од силног узбуђења не рече ништа, него преметну госпођи преко врата рубац, укрсти јој га на грудима и свеза на крстима. Затијем је огрну пледом, али Дзандза стаде пред огледало и покри њим главу. Тако је сасвијем наличила на калуђерицу. Онда навуче рукавице, узе штит за кишу и упути се готово нечујно, као утвора.
- Збогом.
Четрдесет је пунијех година откад се Дзандза удала, откад станује у кући Косорића, а откад је служи вјерна Луца, и за све то дуго вријеме, све је, углавном, бивало као што сте чули и видјели. Увијек, осим "критичнијех дана", Пијеро је устајао у четири и с њом пробаратао њеколико ријечи, увијек је она устајала у шест и на онај начин доручковала и, понајвише с Луцом тумачила снове; увијек је ишла на рану мису у "Свисвете".
Дзандза стиже прије почетка службе и клече на обично своје мјесто, које је њу увијек чекало, па ма и била налога. Та црквица Свијех светијех, једна од најстаријех и најмање угледнијех између шеснаест које има град С., бјеше у Папуџиској улици, одмах другој послије Криве. У то доба бјеше у њој око петнаест душа, понајвише женских. Дзандза остаде два пута дуже него обично, јер је, по савјету Луцину, преслушала још двије мисе преко редовне, једну за све душе у пургаторијуму, другу за покој оца шјор-Паола...
Из цркве отиде у посластичарницу, гдје Лоренцину исприча сан, па с њим прегледа рачун минулог дана. Одатле у гостионицу да прегледа собе, па сиђе у кујну да нареди Муарији шта ће јој послати за ручак и шта ће дати коме сиромашном дјетету, које се буде јавило с њеном цедуљом. Из гостионице сврати куму Тонију, то толико да распита за његове. Из брашнаре отиде у пекарницу, те се позабави са старијем Талијанцем, који је с њом био врло љубазан. Одатле отиде да обиђе три-четири сиротињске глоте, а на крају тога бјеше већ и подне.
А у подне тачно ручавало се у Пијеровој кући. Јело из гостионице донашао је покућар и стара Луца. Дзандза стиже њеколико минута прије мужа, а он, као сваког дана, нађе јуху на столу.
Локарде су биле изврсне, те је Пијеро био добре воље. Он је јео нагло, облапорно, као вук; напротив, она је "шмедлала" као мачка. Пијеро јој исприча поњешто од својих јутарних послова и учини њеке примедбе о млађима. И Дзандза повиједи њему укратко све што је радила до подне, а онда муж отиде да спава.
Дзандза отиде у посластичарницу и одмах уђе у освијетљен собичак да мијеси. Лоренцино јој узе огртач и предаде јој бијелу опрегачу са преметачима и грудњаком. Затијем стаде доносити све што је требало, врелу и хладну воду, шећер, зачинке, бајаме, јаја и остало. Све је то било спремно и наредно, те је работа ишла као часовник. Дзанзи чак није требало ни да му каже шта хоће, само би мрднула главом, или свратила поглед, не прекидајући разговор. То бјеше најпријатније доба и Дзандзи и Лоренцину, који је обожавао своју господарку, који је њу гледао расти, који је био заљубљен у њу као дјевојку, која му је тежак ударац задала изабравши Пијера! Од тога, при томе слабом створу, остаде њежна сјета, њеки магловити понос самопријегора, без имало жучи, љубав пречишћена братским осјећањем. Дзандзи је ласкало и осјећала се угодно поред њега. То је знао сав град и око тога је често бивало шале и досјетака.
Око три часа сврати Пијеро, то толико да запали, ваљада десету виргинију, па отиде опет да обилази остале радње.
И Дзандза бјеше већ готова. Сустала, сједе да се одмори и да попије каву с млијеком, па натрпавши шпагове слаткиша, отиде у походе у одличније куће...
А кад сутон паде, кад се фењери запалише, онда у посластичарници започе посијело, као обично у то доба дана. У оној тјескоби сјеђаху са Пијером златар из сусједства, њеки Барчић; богати папуџија Рончић; пропали племић Бандини; судски писар Грацианић и бачвар Шперић - сви страсни ловци, а, осим бачвара, махом средовјечни. По стародревном и општесвјетском обичају свију ловаца, и они су причали невјеровне догађаје и доживљаје, премда је сваки знао да му остали не вјерују. Али у томе послу ловачког лагања, сви су према Пијеру били шепртље...
У граду је такође све било као обично у то доба дана. Нова пивара (коју је, ако се сјећате, Пијеро основао) бјеше пуна одлична свијета, наиме, чиновника, официра, богатијех трговаца, племића и посједника. Кафана Код ленгера била је пуна људи из средњега сталежа, задуженијех посједника, нижих чиновника, мањих трговаца, имућнијих занатлија, подофицира, жандара, финанцијских стражара. Ту су опет били јутрашњи наши познаници, ћосасти месар, бркати ковач, сичијави столар и лијепи обућар. Они су сад играли "бришкуле". На десетак других кафана у граду и заграђу и на обали, не бјеху без људске мјешавине, - без тежака, мрнара, војника и људи којима се не зна заната. По крчмама орила се пјесма и богопсовка, као обично јесењих вечера, кад је родна година. У читаоницама српско-хрватској и талијанској бјеше такође доста људи, који су бистрили малу далматинску и велику свјетску политику. По кућама жене су готовиле вечеру. По улицама бјеше слушкињица, које су "диваниле" са младићима. Близу стоне цркве, у старинском пространом двору Баракића, талијанска музика држала је пробе. На противној страни града, под бедемима, у магазину браће Пушића, српско-хрватска музика имала је такође пробе. Ту је одјек њешто слабији него крај стоне цркве, али је ипак силан, те се различити гласови металнијех справа и тутњава бубњева укрштаваху дуж старога, збијенога, каменога града С. У пристаништу мрнари су звиждали, дизали мостине, распремали по крововима бродова, грдили се наши са талијанскима, талијански са грчкима, грчки са нашима...
Еле, у граду С. била је граја паклена.
Али то су све ситнице према ономе што ће сад настати. Молим вас, само слушајте! Ено на стоној цркви избија пет часова. То исто чује се на још четири звоника, на разнијем тачкама града и заграђа. Одмах, након пошљедњег откуцаја, на стоној цркви заљуља се једно звоно, па друго звоно, па треће звоно, па четврто звоно. Матица свијех петнаест богомоља, као што јој и доликује, прва шаље пошљедњи вечерњи поздрав блаженој Госпи. Кћери њене, остале цркве и црквице почекну малко, па одједном све узавру, надмећу се која ће бити ревнија, што, наравно, зависи од броја звона. А свега звона у С. има четрдесет и пет.
Вечерња звоњава затече Пијера на сијелу, међу ловцима, а Дзандзу у походима код г-ђе ађунтовице. Пијеро се баш у томе маху најслађе смијао, а Дзандза и ађунтовица клекоше и поздравише блажену Госпу, пошљедњи пут тога дана.
Ако у то доба стигне парна лађа и донесе каквог туђинца из далеке даљине, па кад он чује сву ту звоњаву, звижњаву, свирку, тутњаву, вику и дреку, помислиће да је стигао у њеку голему лудачку насеобину, а не у богоугодни приморски град. С.