Пијеро Музувијер3/17
| ←Шена шеснеста | Пијеро Музувијер Писац: Непознати аутор Шена седамнаеста |
Шена осамнеста→ |
СИМО: Госпо, добро ти јутро! бринуо сам се гдје те није било досле.
ДЕША: Симо, драго ми је да те видим здрава тако, а цијенила сам да те ћу наћ у кући, како си јучер траваљан [мучен] отишб од мене.
СИМО: Gramarze [велика хвала] Паску барбијеру који ме у по уре оздравио.
ДЕША: Њему иде све од руке. А јесу двије уре да сам дошла у град; нег сам се била чинила однијет у Павле, моје сестре, за прије виђет од велике жеље Перу, твоју ћер а моју унуку.
СИМО: Дану јеси ли се, госпо, на Перу арајдала?
ДЕША: Небого! Симо, да је видиш, арајдо би се колико је галанта и лијепа дјевојчица изишла! умије ударат, кантат, балат [играт], и све што се крепости може наћи — све су у њој. Ма да ти речем мало, веће је приспјела за удадбе; зато, Симо, тријеба је веће да јом иштемо на прешу вјереника.
СИМО: Ја ћу тебе слушати; чини све што је теби драго, ма ти ту није што би било за ње.
ДЕША: Од младијех који су у Плаци изнаћемо најбољега.
СИМО: Знам ти ја у прстима свијех тезијех од Плаце! јес први Влахуша Попијеваловић, ма је рођен од виле [подле] и абјете [ниске] чељади, и вас је свој живот абито [становао] у вили и с виланијем ио и пио, и у њему није ти чивилтати [уљудности] колико у товару; ма није се чудит, ер је добро речено да свака тица свому јату лети. Јес и Бено Вентатур који се напро вјерит и чини кастјеле у тикви, и забила му је госпођа мајка у главу да је од прве куће и да је у њему први партит; а ја му знам стретијех [блиских] родјака који и данас жељезим манижају.
ДЕША: Јаох мени, Симо! одкуд ти доходе та феца од чељади на памет?! не би им ни Мандалијену дала.
СИМО: Ово су, нека знаш, зети од Плаце. Слушај напријед! јес и Иво Жеђа, њека свиња без анима, а толико је злочес човјек и гулоз [лаком] прождрлац, да би нам брзо сву прћију у добре бокуне и капљицу спенџо; ма није се чудит да је таки, чему кила по баштини иде. Јес Стијепо Синигла, који четири ријечи не умије спутно ријети, и друго у њему није него зубе цјерит, а у њему је quinta essenza [језгра] од супербије [охолости]; промисли ко је и што је: не дења се [достоји се] никому клобука скинут ни јавит се, а гладан је како чагаљ. Јес Франо Жутуга, који хоће жену, а није од њега смјешнијега чурлина, који друго не чини по Плаци него сам собом зморфије [крива уста]. In somma [дакле] мушно ћемо наћи што би било за наше Пере на припозит, докле младости не подрасту.
ДЕША: Небого! Симо, све ми си њекијех рђа и хала наспоменуо! а манка галантијех младића којијех можемо имати, како Михоча, сина вриједнога и часнога Пијера Музувијера, који је сина алево [одгојио] толико изврсно, да се њим може управ дичити и помпу чинити.
СИМО: Veramente [доиста], госпо, имаш разлог — од њега се не стављах! он је креан младић; кад ме инконтра [сусретне], поклони ми се вазда додно пета. Ма ну ми реци, госпо, што нијеси Перу с тобом довела?
ДЕША: Хтјела сам, ма је не даду до сутра довечер, ер хоће да у њих дођемо на вечеру.
СИМО: Доста јој јес дала фастидија [досаде] и овега лјета; ма нека до сутра стоји. А ја ћу отит сад до Плаце за наћи Михоча и ш њим in persona [самим] тратат [расправљати] за вјерит нашу Перу; а ти, госпо, пођи дома и почини.
ДЕША: Гдје је Мандалијена, да ме узведу уз скале?
СИМО: Мандалијена, Мандалијена! ходи доли, госпа те зове.
Референце уреди
