Пета руковет, Из моје домовине (1892–1893)

Шта то миче кроз шибљиче/А што си се, Јано


Шта то миче кроз шибљиче?
Стој, доро, стој, добро,
Стан', стан', стан', девојко, душо моја,
Стој, не бегај!

А што си се, Јано, росом оросила?

Да л' је срна, ја л' кошута?
Стој, доро, стој, добро,
Стан', стан', стан', девојко, душо моја,
Стој, не бегај!

Коња седлаш


„Коња седлаш, куд се спремаш,
Ах, мој Којо, име моје,
Ах, мој Којо, Кокане?“
„Ја се спремам Београду,
Моја Фато, моје злато,
Моја дилбер-госпођо!“

Повела је Јела


Повела је Јела два коња на воду,
Једно братовога, друго војновога.
Братовога коња мутном водом поји,
Војновога коња бистром водом поји.

Мој се драги на пут спрема


Мој се драги на пут спрема
И пева, злато моје, и пева.
А ја, јадна, коња седлам
И плачем, сунце моје, и плачем.

Леле Стано, мори


Леле, Стано, мори, малка Стано! (Иха!)
За Стана се, мори, Будим бије, (Иха!)
Биле, биле, мори, три године,
Будим града, мори, безистена. (Иха!)
Најмели се, мори, клети Турци, (Иха!)
Па разбиле, мори, Будим града безистена! (Иха!)
Заробиле, мори, малка Стана!
Леле Стано, мори, малка Стано!

Ој, за гором


Ој, за гором, за зеленом,
Нешто јасно подврискује,
Баш к'о грло девојачко.
Оде момче да обиђе,
Ал' девојче савезано
Танком жицом ибришима,
Пак се моли младу момку:
„Одреши ме, млад јуначе,
Ја ћу теби сеја бити!“
„Имам сеју и код куће!“
„Одреши ме, млад јуначе,
Ја ћу теби љуба бити!“
Одреши је младо момче,
Одведе је белу двору.

Ој, ђевојко/Вишњичица род родила


Ој, ђевојко, душо моја,
Вишњичица род родила...
Ђе 'но синоћ с тобом стоја',
Остаде ми сабља моја!
Нема вишњу кој да бере.

Ајде, море, момичето


Ајде, море, момичето,
Да играме, да певаме!
„Как' ће, лудо, младо,
Да играме, да певаме?
Јоште нисам кокошките
Нахранила, накрмила!“
Ајде, море момичето,
да играме, да певаме!
Хај, хај, лудо, младо,
да играме, да певаме!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Стојановић Мокрањац, умро 1914, пре 110 година.