Песников уздах

Песников уздах  (1896)  Писац: Драгутин Илић

Лети време, шуми време,
Као ветри с мора,
Кад полете и застреме
Преко мрачних гора.
Лети време, дан за даном,
Године се нижу,
И векови, седи старци,
У гробове стижу.
Изнад гробља заривена
Ниче бујна трава,
А под травом закривена
Седа Прошлост спава.
Спава Прошлост уморена,
Заспали јунаци,
Леже копља поломљена,
Пушке и барјаци.
А Дунаво валовито
Бујно се разлева;
Гора ћути, дола ћути,
Нико не попева.
Само тамо, изнад гроба,
Црни Гавран гаче;
За чиме ли тужи тако?
Што ли горко плаче?

Не, то није Гавран више гроба стара,
Као слутња црна што се туда вије,
То се песник тужни на гробу одмара,
То његова струна у самоћи бије.

Струна бије, песму вије
Од векова старих,
Из очију суза лије,
Ал’ ко за њу мари?
Они што је утираху,
Иструнуше давно.....
А унуци? Где су они,
Покољење славно?
Славних Срба синци где су?
Где је светла нада?
Зар витештво не милује
Србадија млада?
Чује л’ она, како шуме
Таласи Вардара?
Чује л’, како јадикује
Прилепкиња стара?
Где су? Где су, питаш вране!
Ах, не зледи рана!
Нема сунца, где се вије
Облачина тамна!
Таман облак горких јада
Сунашце закрива,
Братац брата коље сада,
Братску крв пролива.
На Авали, гори мрачној,
Као стена бледа,
Спустила се тужна вила
И кроз сузе гледа.
Гледа децу Србинову,
Гледа љуте ноже,
Гледа срце раскидано, —
О, велики Боже!
Самохрана руке пружа,
Над децом их шири,
Али ко ће ветар бујни,
Буру да умири?
Ветар урла и завија,
Бура грмље чупа,
У раздору крвавоме
Срце нам се купа.

Срце нам се купа у крвавој пени,
Па док братска бура нада нама узвија,
Тужно Гавран гракће: „Отаџбино, мајко,
Ко ће ране твоје одсад за завија?
Ах, утишај децу, срца нам умири,
Та доста је бура у дому нам вила!
Гле, око нас леже поломљене гране,
Бура нам је хучна снагу саломила!”

Изнад гроба прадедова
Тако Гавран гаче —
Није Гавран, песник то је,
Он за браћом плаче.
Плаче песник, у самоћи,
Горке сузе рони.
Са Вардара уздах бони,
Разлеже се, звони.
Разлеже се као звоно
Што се не одмара:
„Давор браћо разбраћен,
Давор слого стара!”
А Дунаво плаво ћути,
Ћути нојца тија,
Над Авалом месец бледи
Тужно се узвија.
Струна бије, песме вије
Од векова старих,
Из очију суза лије,
Ал’ ко за њу мари?
Око гроба прадедова
Никог нема више,
Само песник песму пева
И тешко уздише.

Карловци, 25. јан. 1896.

Извор

• 1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 6, стр. 161–163.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.