Песма роба у подне
Песма роба у подне
Пева у подне тамни роб
са тихом сетом:
- Све ме сваког дана даска више сече,
и све ми је мање одмора,
и све ми сваког дана кости страшније звече;
видим да ћу са овом чежњом за светом,
и за зраком, и за мајком,
пасти у Црно, кад дође Смена.
Сада је подне. У топлом зраку лете
велике жене и мале мидинете
на ручак; и смеју се потом,
и живе чудним, слободним животом,
а ја сам блед, кукаван роб.
Сада се свуда гасе кандила,
и звоне последњи амини...
Девојке поклапају писаће стројеве
на којима су куцале сатима,
и полазе;
младићи их чекају пред вратима,
и о будућности безбрижно снове снују,
јер мисле да ће се скоро узети.
Само купљени ковачи кују, кују, кују
ланце... ланце...
за нас, за живе бројеве
од једног до двеста,
који морамо сутра нестати,
да другима правимо места...
Са тихом сетом
пева у подне тамни роб.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|