Отворите главни мени
Песмама
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


ПЕСМАМА


Што ме пустисте сама,
Песме, другови верни?
Куда летнусте крилих
Шарених и бисерних?
Та кад вас дома није
Себе се плашим сâм —
Пред мутним оком севне
Пакао, океан.

Нас је пренела жеља
Мајчину двору белу —
Љубљасмо недра бела,
Молисмо ноћцу целу.
Ох, пођи с нама, мајко,
Утехе оцу дај —
Ублажи нежном руком
Сузе и уздисај.

Па шта вам рече, лепа?
Какве вам даде даре?
Донесте л' сетном оцу
Мелем на ране старе?
Да л' ће га скоро примит'
На недро, олтар свет —
Ил' ће остављен свенут'
Ко згажен, спржен цвет?

Стиште нас грудма врелим,
Шапат јој беше тих,
Топал и нежан, бабо,
А звучан као стих,
„Идите, ид'те, чеда,
„А мајка кам' да сме
„Замрчит" грозно место
„У књизи судбине".




НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Жубори и Вихори, стр. 89

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 10-11. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.