Перовић Батрић

Хвала богу, чуда великога,
што процвиље у село Бањане:
ал' је змија ал' бијела вила,
ал' је орај поломио крила,
али соко тиће погубио?
Нит' је змија нит' бијела вила,
нит' је орај поломио крила,
нити соко пилад погубио,
но је Цуца Перовић Батрићу
у рукама Ћоровић Османа.
На вјеру га Осман преварио,
а па вјеру и на побратимство;
у бијелу кулу Османову
веље му је муке ударио,
веље муке у невјерне руке.
Батрићу су муке додијале,
па Османа богом братимљаше:
„Богом брате, Ћоровић Османе,
посјеци ме сабљом ћемерлијом
али убиј пушком из кубурах —
умори ме смрћу ка јунака,
немој мене мукама мучити!
Ако ли ме изгубити нећеш,
мећи мене, Туре, на откупе:
имам на дом седам милих братах,
даће за ме седам џефердарах
и седморо токах са раменах,
седам снахах седам пријевјесах;
даће Перо, остарели бабо,
даће добра испод себе ђога,
и са прсих токе убојите,
и са себе зелену доламу,
и педесет коњах и говеди,
и сувише стадо свеколико;
узајмиће блага у Латина:
за ме ће ти тешки откуп доћи.“
Али Турчин бога не познаје,
но Батрића мучи побратима,
и муке му више ударио,
на муке му живот извадио.
То се чуло у Заљути тврдој.
Кад глас чуо Перо за Батрића,
скубе браду, вади очи црне,
кано, брате, за милијем сином.
Но му вели Перовић Радуле:
„Немој тако, остарели бабо;
иако је Батрић погинуо,
на дом ти је доста остануло,
остало ти јошт седам синовах:
ако буде старога талиха,
Турци ће ни платити Батрића!“
Но му тако говорио Перо:
„Муч, ђевојко, а не мио сине,
а сви седам да сте погинули,
да је сабља Батрић остануо,
свијех би ве Батрић осветио!“
Радула је укорио љуто,
те Радуле скупи чету малу
од Заљути, села крвавога,
те четује по планини с њоме.
По планини траја љето драго,
и сијече по Бањанах Турке,
док за брата тридест посјекао;
ма све чека Ћоровић Османа,
неће ли га дочекат Радуле;
дочекат га не мога никако.
Дружини се досадило било,
Радулу је друштво говорило:
„Арамбашо, Перовић Радуле,
раздријесмо на ноге опанке,
отркасмо сјајне џефердаре, —
ти си брата осветио дивно,
за њега си тридест изгубио —
вријеме је дома да идемо.“
Но Радуле њима говораше:
„Хајте, браћо, дома да идемо,
но ми оста Ћоровић Османе,
који ми је брата изгубио:
та ми рана пребољети неће
док не виђу очи Османове!“
У ријечи коју говораше
даде му се нешто погледати
од Велимња уз равне Бањане:
али јаше Турчин на халата!
Тек га виђе, позна га Радуле,
па овако ријеч бесједио:
„Благо мени, браћо Црногорци,
ено крвник Ћоровић Османе,
који ми је очи извадио,
него хајте да му запанемо!“
Па скочише те му западоше.
Дивно Раде укрио дружину,
по два друга око друма пута
западоше у лист и у траву,
укрише се ка и јаребице,
а Радуле на друм насред пута.
Док ево ти Ћоровић Османа
на халата коња од мејдана.
Радуле га напуштио близу,
сину јунак из траве зелене,
за узду му коња дохватио,
другом руком за токе Турчина;
паде Турчин низ коња халата,
дивно позна Перовић Радула,
па Радула богом братимљаше:
„Немој моју добру посјећ главу,
но ти мене врзи на откупе:
имам на дом милих девет братах,
девет братах, девет Ћоровићах,
лаће за ме девет џефердарах,
деветоро токах са раменах,
и још девет коњах под седлима;
девет снахах девет пријевјесах;
и стотину коњах и говеди,
и сувише овце свеколике,
и у злату хиљаду дукатах.“
А вели му Перовић Радуле:
„А не лудуј, Ћоровић Османе:
да је мене Батрић на откупе,
вадио бих у Латине благо
те бих брата откупио мога;
нема блага да откупиш главу!“
Ножем врже, посјече му главу,
и посјече кера Османова, —
двије пасје зијевају главе!
Радуле се тада осмјехнуо,
па дружини био бесједио:
„Ајте, браћо, дома да идемо!“
Отолен се чета подигнула,
отидоше пут Заљути тврде,
пјевајући и пушке мећући.
А кад дошли у Заљути малој,
Перо му је бабо бесједио:
„Благо мени, мој сине Радуле!
Кад си мене осветио Батра,
ка да си га са собом довео.“