Пелиман и Султан
Пише књигу царе господине,
Па ју шаље он граду биеломе;
Слуги свому паши од Травника. —
Ва књиги се ш њиме разговара:
Слуго моја пашо од Травника 5
Шаљи мени до два сина твоја,
Пелимана и Султана млада,
Ки код мене ва двору ноћише
До дви моје кћере обљубише,
Добре моје коње објахаше. 10
Кад је паша књигу разгљедао,
К себи зове до два сина своја
Пелимана и Султана млада;
Купује им до два коња врана,
До два врана како два гаврана. 15
Липо их је мајка свитовала;
Бора вами до два сина моја,
Кад дојдете близу Цариграда,
Тихо јаште а гласно пивајте,
Неби л' вам се царе смиловао. 20
Липо дица мајку послушаше,
Кад су дошли близу Цариграда,
Тихо јашу а гласно пиевају,
Царица их с пенџера гледала,
И својему цару говорила: 25
Поглеј царе до два зета наша.
До два зета, два сива сокола.
Немојмо их царе погубити,
Подајмо им лиепе кћери наше
И наше им подилимо благо. — 30
Нато се је царе смиловао. —
Кад су дошли у дворе цареве,
Султан љуби скуте и колина,
А Пелиман од мање неморе
Тр запива грлом гласовитим: 35
Султанијо царева ми женко!
Да ми се је с тобом нашалити
На прелипих царевих душецин
Небим жалил изгубити главу,
Да ми те је обљубити младу. — 40
То се цару врло на жал дало,
К себи зове до два слуге своје:
Ухватите Пелимана млада,
И ви њега обисите млада,
Ћа у бошку у двора мојему, 45
За наранжу дриво племенито.
Липо слуге цара послушаше,
Ухитише Пелимана млада,
Они њега обисише млада. —
Ал Султани тужни гласи дојду: 50
Зло ти јутро Султана дивојко,
Обисише Пелимана млада,
Ћа у бошку у двору твојему.
За наранжу дриво племенито. —
Кад Султана риечи разумила, 55
Шеће она од бошка вратару:
Божју помоћ! од бошка вратару,
Отварај ми била бошка врата,
Да ја идем заливат рожице,
Јер је моје повенуло цвиће. 60
Јунак бише од бошка вратару,
Јунак бише за братство знадише.
Отвори јој била бошка врата. —
Пелимана млада опазила,
Гди јој виси на наранжи жутој, 65
Липо га је млада оплакала:
Пелимане драга душо моја!
Пелимане румена рожице,
Гди си расла гди си отргана!
Пелимане жарко сунце моје! 70
Гди с' изашло а гди си запало,
Да ме ниси младе огријало? —
Па извади ћемер иза паса
Па га меће себи окол врата. —
Обиси се за наранжу жуту, 75
Крај својега Пелимана младе. —
Али цару тужни гласи дојду:
Зло ти јутро царе господине!
Обиси се Султана дивојка,
Там у бошку у двору твојему, 80
За наранжу дриво племенито
Уз својега Пелимана млада.
Кад то чује царе господине
Он с' удари руком по колину:
Ај прокљета свака мајка била, 85
Која неда драга ни за драга
Већ но даје драго за недраго.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
