Па дуго, мирно...
| Па дуго, мирно... Писац: Христина Ристић |
На брегу оном, крај реке плаве,
Стајасмо ја и он,
Где стари багрен гледаше на нас —
Зимском већ миру склон;
Те тужно грање скреташе голо
Над двоје младих ту —
А свело лишће, к’о застор жути,
Скриваше стазу сву.
Па дуго, мирно пут даљних краја
Гледасмо ја и он,
Газећи суво лишће, тајисмо
Срдаца јаук бо̂н...
Сам олуј плачним гласом јадаше
Носећи собом све...
Кад збогом, једна другој, рекоше
Поносне душе две.
Београд
- Јунија
Извор
уреди1895. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 10, број 18, стр. 279.