Па дуго, мирно...

Па дуго, мирно... Писац: Христина Ристић

На брегу оном, крај реке плаве,
Стајасмо ја и он,
Где стари багрен гледаше на нас —
Зимском већ миру склон;
Те тужно грање скреташе голо
Над двоје младих ту —
А свело лишће, к’о застор жути,
Скриваше стазу сву.

Па дуго, мирно пут даљних краја
Гледасмо ја и он,
Газећи суво лишће, тајисмо
Срдаца јаук бо̂н...
Сам олуј плачним гласом јадаше
Носећи собом све...
Кад збогом, једна другој, рекоше
Поносне душе две.

Београд

Јунија

Извор

1895. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 10, број 18, стр. 279.