Пастир Светог Јерме

Предговор

Пастир (грч: Ποιμήν) је старохришћанска пророчка књига. Потиче из прве половине 2. века. Писање књиге завршено је најкасније до 140/150. године и то највероватније у Риму.

Стара хришћанска традиција (забележена код Оригена) приписује ову књигу Светом Јерми, једноме од Седамдесеторице Апостола, којега спомиње и Св. Апостол Павле као свога сарадника у Римској Цркви (Рим. 16,14) Нешто касније, етиопски превод назива писца Пастира „пророк Јерма”, јер је писац заиста ранохришћански пророк и визионар. Међутим, Мураторијев фрагменат (из друге половине 2. века) говори да је Јерма био брат римског епископа Пија (140-155. г) и да је своју књигу Пастир написао у време Пијевог епископовања у Риму.

Књига је написана на грчком језику и у њој има прилично латинизама, што, уз остале податке, иде у прилог тврдњи да је написана у Риму, где су, као што је познато, хришћани првих векова говорили грчки. Писана је простим и популарним, али изворним књижевним стилом и њен језик, по својој непосредности и живости, има сродности са новозаветним језиком. Понекад даје утисак наивног дела једног простог али надахнутог човека, који међутим није без културе и познавања психологије човека и људског друштва. Како је с правом запажено, Пастир представља прелазно дело у старој хришћанској литератури, тј. чини прелаз од простијих популарних списа Апостолских ученика (као што је нпр. Дидахи) ка све литерарнијим списима Апологета и каснијих хришћанских писаца.

Због искрене и дубоке побожности њенога писца, због непосредности и живости хришћанске вере и морала у овој књизи, а и због пророчког визионарства у њој о судбини Цркве Божје и спасењу верујућих људи, поједини Оци Цркве убрајали су Јермин Пастир у новозаветни канон Светог Писма, но то мишљење није преовладало. Свакако је о овој књизи најкарактеристичније мишљење Св. Атанасија Великог (из његове 39. Празничне посланице). Пошто је навео канонске књиге Старог и Новог Завета, Отац Правослаља додаје: „Ради веће тачности неопходно је додати још и то да постоје и друге књиге, изван ових, које не спадају у канон, али су од Отаца одређене за читање онима који тек приступају вери и желе да се науче науци побожности”. Међу такве књиге, уз Премудрости Соломонове и Дидахи, Свети Атанасије убраја у Јермин Пастир.

По садржају своме Пастир има три дела: пет Виђења, дванаест Заповести и десет Прича. У виђењима су описани догађаји и откровења везани за личност самог писца и почетак његове мисије пророка и проповедника покајања у Цркви, као и о градњи саме Цркве у свету. Пето виђење („откровење") другачије је од прва четири и представља увод у даље Заповести и Приче, тј. у почетак самог Пастира (како то и стоји у старом латинском преводу). У 12 Заповести дају се верско-морална упутства о вери и врлинама, којима је и посвећено највише простора у књизи. Приче пак јесу пророчка симболичка виђења и поређења. Првих осам Прича говори о пројавама моралних правила у хришћанском животу, док девета Прича и не спада у претходне Заповести и Приче (што и сам писац признаје на њеном почетку), него је једно опширно виђење које показује слику грађења Цркве Божје у свету и уграђивања хришћана у њу кроз покајање и духовно-морално усавршавање. (Сликовит приказ овог грађења Цркве дат је у живопису једне старе хришћанске катакомбе у Напуљу). Ипак, ова визија има сличности и повезаности са претходним Причама и несумњиво је дело истог писца. Десета Прича на крају књиге јесте у ствари епилог целе књиге. Данас у науци скоро да није више спорно да Пастир у целини јесте дело једног и истог ранохришћанског писца.

Тај писац, који се у књизи назива Јерма и говори о себи у првом лицу, био је раније роб, па је затим ослобођен. Био је ожењен и имао децу, али је према њиховим лошим поступцима и гресима био веома снисходљив и попустљив. Тако, жена га је оговарала и клеветала, а деца напустила, чак и властима доставила, вероватно из страха који их је захватио због насталог гоњења хришћана. Ово гоњење хришћана односи се по свој прилици на гоњење за владе Трајана, почетком 2. века, после чега је Јерма и почео да пише своја прва четири Виђења, у којима се (особито у III,1-2) говори о страдању и мучеништву појединих хришћана за Име Христово, док је остале делове књиге написао нешто касније и изгледа у етапама.

Будући раније трговац, богат и ситуиран, а сада одједном поставши сиромашан и уплашен, Јерма се у овом стању присети свога ранијег живота и коначно схвати да је до овог стања доспео због грехова својих и своје породице. Зато сада промени свој живот и искрено се покаје, поставши тако и за друге живи пример и весник спасоносног покајања. Отуда је и скоро цела његова књига испуњена благовешћу о покајању, па је и сам небески Пастир, који му се јавио као Анђео чувар и Анђео откривења, назван у књизи „Анђео покајања”.

Јерма у Пастиру заиста је покајник и сведок спасоносности покајања, и још - неопходности свеопштег покајања за све који су у Цркви, укључујући и црквену јерархију. Кроз покајање и веру он постаје карактеристични ранохришћански оптимиста, који на крају доживљава да види и искрено покајање своје породице, чиме се подвлачи тесна повезаност и солидарност и јединство целокупне хришћанске заједнице. На личном примеру себе, као обичног слабог човека, Јерма сведочи и проповеда човекољубље Божје и спасоносност покајања и новог живота у Цркви Христовој, а то је и порука читаве његове књиге.

Јерма је првенствено етичар, моралиста, учитељ и поборник хришћанског моралног живота. Као такав он, разумљиво, усваја и неке елементе јудејске и јелинске традиције (као нпр. из кумранског „Приручника дисциплине” или из питагорејског учења о врлинама). Но Јерма је и првохришћански харизматик и његов Пастир је својеврсна хришћанска апокалипса (како се и назива пета визија у књизи), која неретко подражава III (односно IV) књигу Јездрину. Наравно, Јерма употребљава и Свето Писмо Старог и Новог Завета, али га скоро никада не наводи дословно, као што је то чест случај међу првохришћанским харизматицима и пророцима (нпр. у Дидахи, код Св. Игњатија Антиохијског и других).

Јерма није био свештеник ни епископ у Цркви, већ надахиути харизматик. Он, међутим, поштује и прихвата црквену јерархију, али има слободу сина Божијег у Цркви и зато опомиње и црквене пастире на покајање. Јерма је више моралиста него богослов и зато његово богословље и није ни довољно јасно ни разрађено. (Његова Христологија ближа је можда јудеохришћанству неголи Апостолу Павлу или Јовану). Он је прост али надахнут харизматик у Цркви, и зато је за њега главно жива вера и простодушна врлина, но оне су тесно повезане са реалношћу Цркве Христове. У том смислу, у Јермином Пастиру имамо сасвим другачији став о харизматичким даровима и дисциплини у Цркви него што је то случај код његових нешто млађих савременика, ригорозних и антицрквених Монтаниста.

Реалност Цркве Божије управо и јесте оно што је главно у целокупном виђењу и учењу Јермином. Он говори о вери и врлинама, о братској солидарности свих људи, он сведочи о покајању и мучеништву, али је окосница његове књиге Пастира иесумњиво план Божанског спасоносног домостроја који је Црква. Црква Христова и као предвечна замисао Божија и као садашња стварност у свету, тј. као живи организам верних људи Божијих у свету, а такође и као есхатолошка заједница светих у Духу Божијем. Живо осећање реалности Цркве Христове у свету и осећање активног присуства Духа Божијега у њој јесте оно што представља потку (потке – попречне нити при ткању, прим. уред.) и основу ове чудне првохришћанске књиге.

Пастир Јермин сведочи такође о једном, од најранијих времена присутном искуству хришћанском, које важи и за прве и за све касније векове живота Цркве у свету, а то је да у Цркви, као простору живог живота и слободе, људска опуштеност и нехат, разлењеност воље и ослабљење моралног подвига, и све друге разне слабости и грешности људске, имају сталну потребу у оживљавајућем и препородитељском дејству благодати Божије у Цркви, јер без Духа Божијег у људима, и без духоносних људи Божијих, нема ни Цркве ни Хришћанства. Отуда је у Јермином Пастиру толико и наглашена потреба покајања, као свагдашњег предуслова поновног оживљавања у члановима Цркве живота у Духу и Истини, живота истински хришћанског, духоносног, богочовечанског.

Ово је и био разлог због чега су Хиландарски оци и препоручили поновно издавање ове првохришћанске књиге за наш народ данас.

До сада су постојала два српска превода: један са грчког (проф. Димитрије Алексијевић: ПАСТИР ЈЕРМИН, у „Гласник Православне Цркве у краљевини Србији”, год. 7 (1906), св. 9-12 и год. 13 (1912), св. 12-19, но без 4 параграфа 9. и целе 10. Приче) и други са руског превода (јером. Дионисије Миливојевић: ПАСТИР Св. ЈЕРМЕ, издање у свескама П. Н. X. Заједнице у Крагујевцу, 1931, бр. 1-4). Оба ова превода показују се данас незадовољавајућим и зато смо приступили новом преводу са грчког оригинала (по тексту најновијег критичког издања R. Јоlу-а, HERMAS: LE PASTEUR. Introduction, texte critique, traduction et notes, „Sources Chretiennes”, No53bis, ed. Cerf, Paris 1968). Ово критичко издање приређено је према једином познатом комплетном рукопису из 14. века (из манастира Григоријата, а сада у Атинској библиотеци), затим по Синајском кодексу из 4. века (садржи текст само до 4. Заповести) и бројним папирусима, од 3. до 6. века, који садрже мање одломке. Грчком тексту до данас недостају последња четири параграфа девете и цела десета Прича (постоје само три краћа фрагмента), па је превод тих делова извршен са старог латинског превода (из 3-4. века). При овом нашем преводу имали смо пред собом француски, руски и досадашња два српска превода.

На крају, неколико наших пропратних примедаба уз иначе прост и разумљив текст ове првохришћанске књиге можда ће бити од користи њеним читаоцима. И у њима, а и овде, желимо још једном да истакнемо целовитост Јерминог првохришћанског верскоморалног лика и етоса, целосност (=цело-мудреност) једног искреног црквеног и духовног хришћанина, за кога, зато, највеће зло јесте двоједушност, тј. сумња, дволичност, расцеп у одиосима према Богу и према људима у свим доменима живота, од чега исцељује свецело благодатно покајање, које се зато у Пастиру препоручује као „велика разумност”. Другим речима, писац Пастира целокупним својим и животом и речју подсећа хришћане свога времена, а и хришћане свих времена, на оно чиме је почело, и увек почиње, истинско Хришћанство: „Покајте се и верујте у Јеванђеље”.

                                             Јеромонах Атанасије

I - ВИЂЕЊА

Виђење прво

[1.] 1. Господар мој продао ме је некој (жени) Роди у Риму. После много година ја је поново препознах и почех је волети као сестру. Након неког времена видех је где се купа у реци Тибру, и пружих јој руку те је изведох из реке. Видећи лепоту њену размишљах у срцу своме, говорећи: Блажен бих био када бих имао такву жену и по лепоти и по нарави. Само то сам пожелео, и ништа друго. После неког времена, када иђах у (место) Куме и прослављах творевине Божије - како су велике и дивне и моћне; ходећи (тако) ја заспах. И узе ме Дух, и узнесе ме неком беспутицом, којом човек не може ходити; место беше стеновито и изровано водама. Прешавши тамошњу реку, дођох на зараван, и клекнувши на колена почех се молити Богу и исповедати грехе своје. Док се ја мољах, небо се отвори, и видех ону жену коју сам пожелео; она ме поздравља с неба, говорећи: Радуј се, Јермо! Погледавши у њу, рекох јој: Госпођо, шта ти радиш овде? А она ми одговори: Узнета сам, да бих твоје грехе изобличила пред Господом. Ја јој рекох: Ти си ми сада прекор? Не, рече она, него послушај речи које ћу ти рећи. Бог који обитава на небесима (Псал. 2,4) и који је из небића саздао (ова) бића (2. Макавеј. 7,28) и умножио (их) и узрастао (1 Мојс. 1,28) ради свете Цркве Своје, гњеви се на тебе што си згрешио према мени. Ја јој одговорих, рекавши: Ја теби згрешио? Где или када ти ја рекох неку срамотну реч? Зар те нисам увек сматрао као богињу? Зар те нисам свагда поштовао као сестру? Зашто ми, жено, лажно пребацујеш те зле и нечисте ствари? Насмејавши се, она ми рече: У срцу се твоме појави зла жеља. Или ти се чини да за човека праведног није зла ствар ако му се у срцу његовом појави зла жеља? То је грех, и то велики грех, додаде (она). Јер праведан човек жели оно што је праведно. Када, дакле, жели оно што је праведно, његова се слава показује на небесима и он у свакој ствари својој има Господа наклоњеног му. А они који желе зло у срцима својим, навлаче на себе смрт и ропство, особито они који су се предали овоме веку и надимају се својим богатством а не држе се будућих добара. Душе ће се њихове кајати, (то јест) оних који немају наде, него су себе и живот свој предали очајању. Но ти, моли се Богу, и исцелиће грехе твоје (5 Мојс. 30,3) и свега дома твог и свих светих (тј. хришћана).

[2.] 2. Пошто она изговори ове речи, небеса се затворише, а ја сав бејах устрашен и ожалошћен. У себи пак самоме говорах: Ако ми се и овај грех уписује, како ћу се (онда) моћи спасити? Или како ћу умилостивити Бога за моје учињене грехе? Или којима ћу речима умолити Господа да би ми се смиловао? Док о томе размишљах и расуђивах у срцу своме, видех пред собом седиште велико и бело, начињено од снежних праменова вуне: и дође жена старица у најсветлијој одећи, која имађаше књигу у рукама, и седа сама, и поздрави ме: Јермо, радуј се! И ја, жалостан и плачући, рекох: Госпођо, радуј се! И рече ми: Што си снужден, Јермо? Ти који су дуготрпељив, негневљив, свагда насмејан, зашто си тако снуждена лица и невесео? И ја јој рекох: Због жене веома добре, која ми рече да сам згрешио према њој. А она ми рече: Нека нипошто не буде таква ствар на слузи Божјем. Али ипак, у срце је твоје дошла (жеља) о љој. А слугама Божјим таква жеља доноси грех. Јер је зла и опака намера за дух поштен и већ испробан ако пожели зло дело, особито пак Јерма уздржљиви, који се удаљава од сваке зле жеље и пун је сваке простоте и велике незлобивости.

[3.] 3. Али се Бог гњеви на тебе не због тога, него (жели) да повратиш дом свој који је учинио безакоње према Господу и према вама родитељима својим. Јер ти, волећи много децу, ниси поучавао дом твој, него си га пустио да се страшно исквари, због тога се гњеви Господ на тебе. Али ће бити исцељена сва зла која су се раније десила у дому твоме, јер због њихових грехова и безакоња ти си пропао у животним пословима. Но многомилосрђе Господње помиловало је тебе и дом твој, и Он ће те оснажити и утврдити славом Својом. Ти се једино немој лењити, него ободри и оснажи дом твој. Јер као што ковач, кујући чекићем посао свој, добија (на крају) предмет који жели, тако и свакодневна праведна реч савлађује свако зло. Зато немој престајати да поучаваш децу своју. Јер знам да, ако се покају од свег срца свога, биће уписана у књиге живота са светима. Пошто она изговори ове речи, рече ми (још): Хоћеш ли да ме чујеш да читам? И ја рекох: Хоћу, госпођо. Она ми рече: Буди слушаоц и слушај славе Божје. (Тада) чух велике и чудесне ствари, које не могох запамтити, јер су све те речи страшне, човек их не може издржати. Последње пак речи запамтих, јер нам беху корисне и благе. (А то су): „Гле, Бог сила (Псал. 58,6), који је невидљивом и моћном силом Својом и великом мудрошћу створио свет (Д. Ап. 17,24) и славном вољом [Својом] украсио лепотом творевину Своју, и моћном речју (Својом) утврдио небо и основао земљу на водама (Ис. 42,5; Пс. 135,6), и Својом премудрошћу и промислом створио свету Цркву Своју, коју је и благословио, ево, Он премешта небеса и планине (Пс. 45,3) и брда и мора, и све постаје равно за изабранике Његове, да би им испунио обећање које је дао са великом славом и радошћу, ако буду држали законе Божје које су примили са великом вером”.

[4.] 4. Када пак она заврши читање и устаде са седишта, дођоше четири младића и узеше столицу и отидоше ка истоку. (Жена) ме позва и дотаче се груди мојих, и рече ми: Је ли ти се допало моје читање? И рекох јој: Госпођо, ово на крају свиђа ми се, а оно прво је страшно тешко. А она ми рече, говорећи: Ово последње је за праведнике, а оно прво за незнабошце и отпаднике. Док она са мном говораше, појавише се нека два човека и узевши је под мишице отидоше. у правцу куда и столица, (то јест) ка истоку. Она спокојно отиде, и одлазећи рече ми: Буди јунак, Јермо.

Виђење друго

[5.] 1. Када иђах у (место) Куме, у исто време када и лане, ходајући сетих се прошлогодишњег виђења. И опет ме узе Дух и однесе ме на исто место где и лане. Дошавши на то место, клекох на колена и почех се молити Господу и славити Име Његово (Пс. 85,9,12) што ме је сматрао за достојнога и показао ми раније грехове моје. Потом, када устадох са молитве, видех наспрам мене старицу, коју сам и лане видео, како хода и чита једну књижицу. И рече ми (она): Можеш ли објавити ово изабраницима Божијим? Ја јој рекох: Госпођо, толико да запамтим не могу; него дај ми књижицу да је препишем. Узми је, рече она, и вратићеш ми је. Ја је узех, и отишавши у један крај њиве, преписивах све слово по слово, јер слогове не могох наћи. А када заврших (препис) слова из књижице, изненада ми би књижица узета из руке, а ко је узе, не видех.

[6.] 2. После пак петнаест дана, пошто се постих и много тражих (у молитвама) од Госнода, откри ми се познање оног писања. А беше написано ово: „Семе твоје (тј. деца), Јермо, преступили су пред Богом и похулили су на Господа, и издали су родитеље своје у великом злу (своме), и названи су издајицама родитеља; и издавши (их) нису имали користи, него гресима својим још додадоше разврат и (друге) сплетове зла, и тако се навршише безакоња њихова. Него обзнани ове речи свој деци твојој и супрузи твојој - будућој сестри твојој, јер и она не престаје од језика (свога) којим чини зле ствари; али када чује речи ове престаће (од тога) и добиће милост. Када их упознаш са овим речима, које ми је заповедио Владатељ да ти откријем, тада ће им се опростити сви греси које су раније згрешили, а и свима светима (тј. хришћанима) који су до овога дана сагрешили, (само) ако се из свег срца покају и избаце из срца свога двоједушност (и сумњу). Јер се Владика (свега) заклео славом Својом поводом изабраника Својих: ако од овога одређенога дана буде још грешења, (онда) они неће имати спасења. Јер је покајање проведнима завршено; навршени су дани покајања за све свете, док ће незнабошцима покајаље бити до последњег дана. Рећи ћеш зато старешинама Цркве да путеве своје исправе у правди, да би добили у целини обећања (Божја) са многом славом. Будите постојани ви који творите правду (Јевр. 11,33) и немојте се колебати, да би ваш улазак био са светим Анђелима. Блажени сте ви који претрпите велику невољу која долази, и они који се не одрекну живота свога. Јер се Господ закле Сином Својим, да ће оне који се одрекну Господа свога одбацити од живота њиховог, оне који се сада у дане који долазе имају одрећи; онима пак који су се раније одрекли смиловао им је се због великог милосрђа Свога.

[7.] 3. А ти, Јермо, не буди веше злопамтљив деци твојој нити остави сестру твоју (жену), да би се очистили од ранијих грехова својих. Јер ће бити покарани (и поучени) праведним (васпитним) карањем, ако им ти не будеш (даље) злопамтио. Злопамћење доноси смрт. Ти пак, Јермо, имао си велике личне невоље због преступа дома твога, јер се ниси бринуо о њима, него си (их) пренебрегао и предао си се злим пословима својим. Али те спашава то што ниси одступио од Бога живога, и простота твоја и велико уздржање. То ће те спасти, ако будсш постојан; а спашће и све који то исто раде и који ходе у безазлеиости и простоти. Они ће победити свако зло и остаће за живот вечни. Блажени сви који творе правду (Пс. 105,3); неће пропасти до века. А Максиму ћеш рећи: Ево, долази невоља; ако ти се чини, одреци се поново. Господ је близу оних који се обраћају, као што је написано код Елдада и Модата, који су пророковали народу у пустињи.”

[8.] 4. Би ми откривено, браћо, док спавах, од стране једног прелепог младића, који ми говораше: Старица од које си добио књижицу, ко мислиш да је? Ја рекох: Сибила. Вараш се, рече, није (она). Ко је дакле? рекох ја. Црква, одговори он. Рекох му: А зашто је старица? Зато што је, вели, пре свих створена, зато је старица; и ради ње је свет саздан. После овога видех виђење у моме дому. Дође Старица и запита ме да ли сам већ дао (ону) књигу презвитерима (Цркве). Одговорих да нисам дао. Добро си, вели, учинио, јер имам речи да додам. Када пак завршим све речи, биће кроз тебе објављено свима изабраницима. Написаћеш, дакле, две књижице и послаћеш једну Клименту а једну Грапти. Климент ће (је) послати у спољне градове, јер је то њему поверено. А Грапта ће поучити удовице и сирочад. Ти пак прочитаћеш (је) у овоме граду са презвитерима, предстојницима Цркве.

Виђење треће

[9.] 1. (Виђење) које видех, браћо, овакво је. Пошто сам постио много пута и молио се Господу да ми објави откровење које ми је обећао показати преко оне старице, те исте ноћи јави ми се Старица и рече ми: Пошто си тако јако жељан и ревностан да знаш све, дођи на њиву где вршеш и око петог часа јавићу ти се и показаћу ти оно што треба да видиш. Запитах је, говорећи: Госпођо, на којем месту њиве? Где год хоћеш, рече она. Ја изабрах једно лепо усамљено место. Пре но што јој проговорих, да (јој) кажем место, она ми рече: Доћи ћу тамо где хоћеш. Нађох се дакле, браћо, на њиви и избројах часове и дођох на место где сам јој рекао да дође. И видех сто од слоноваче где стоји, и на столу ланени застор и поврх застора прострт танкоткани ланени убрус. Видевши те ствари како стоје и како никога не беше на (том) месту, запрепастих се и ухвати ме као страх и коса ми се подиже, и подиђе ме као језа, јер бејах сам. Дошавши пак себи и опоменувши се славе Божје и охрабривши се, клекох на колена и исповедих опет Господу грехе своје као и раније. И дође она (старица) са шесторицом младића, које сам и раније видео, и стаде надамном, и слушаше како се молим и исповедам Господу грехе моје. И дотакнувши ме се, рече: Јермо, престани да се стално молиш за грехе своје; моли се и за правду, да би добио неки део од ње за дом твој. И подиже ме за руку и поведе ме ка столу, а младићима рече: Идите и зидајте. И пошто младићи отидоше и ми остадосмо сами, рече ми: Седни овде. Рекох јој: Гослођо, пусти да седну најпре ирезвитери (тј. старешине). Седни, као што ти кажем, рече она. Но пошто ја хтедох да седнем на десну страну, она ми не допусти, него ми руком даде знак да седнем на леву страну. Док ја размншљах и жалостих се што ми не даде да седнем на десну страну, она ми рече: Жалостиш се, Јермо? Место на десној страни припада другима, онима који су већ угодили Богу и пострадали за Име (Његово), а теби још много недостаје да са њима седнеш. Али, као што си био досад у простоти својој, (такав) и остани, и сешћеш са њима, и (сви) они који буду чинили њихова дела и који поднесу оио што су они поднели.

[10.] 2. Рекох: Шта су поднели? Слушај, рече она: ударце, затворе, велике невоље, крстове, звери - ради Имена Божјег. Ради тога је десна страна Светиње њихова и онога који пострада за Име Божје; осталих пак је лева страна. Али и једних и других, и оних који седе с десне стране и оних с леве, исти су дарови и иста обећања, једино што ови седе с десне стране и имају (тиме) неку славу. А ти веома желиш да седнеш са љима с десне стране, но твоји су недостатци многобројни. Али ћеш се очистити од недостатака твојих, а и сви који се не колебају очистиће се од свих грехова до овог дана. Рекавши то она хтеде отићи, а ја, павши пред ноге њене, замолих је Господа ради да ми покаже виђење које је обећала. А она ме узе опет за руку и подиже ме и посади ме за сто с леве стране; а сеђаше и она с десне стране. И подигавши неку светлу палицу, рече ми: Видиш ли велику ствар? Рекох јој: Госпођо, ништа не видим. Вели ми она: Гле, зар не видиш пред собом ведику Куду која се гради (над водом од сјајног четвртастог камења? И (заиста), грађаше се једна Кула у квадрат од стране оних шест младића :који су дошли са њом, док десетине хиљада других људи доношаху камење, неки из дубине (воде), други са земље, и додаваху их шесторици младића; ови из узимаху и уграђиваху. Све оно камење које је вађено из дубине стављаху онако (какво је) у грађевину, јер беше подесно и слагаше се склопом са осталим камењем; и тако се међусобно спајаху да се њихов састав не примећиваше. И изгледаше грађевина оне куле као да је саздана од једног камена. Друго пак камење, које се донашаше са сува, неко одбациваху, неко пак постављаху у грађевину, а неко разбијаху и бацаху далеко од куле. А и многи други каменови лежаху око куле, и не употребљаваху их за грађење, јер беху неки од њих плесњиви, други имаху пукотине, трећи пак беху окрњени, а четврти бели и округли, неподесни за грађење. А видех и друго камење које је бацано далеко од куле и падало на пут, али није остајало на путу него се котрљало с пута на беспутицу; друго пак падаше у ватру и гораше; треће опет падаше близу воде и не могаше се откотрљати у воду, мада је хтело да се откотрља и дође до воде.

[11.] 3. Показавши ми ово, (старица) хтеде да оде. Рекох јој: Госпођо, каква ми је корист што сам видео ово, а не знам шта значе те ствари? Одговоривши ми, она рече: Вешт си човек, хотећи (тако) да сазнаш оно што се односи на Кулу. Да, госпођо, рекох ја, да бих браћи (својој) јавио и они били радоснији и, чувши ово, познали Бога у великој слави. А она рече: Многи ће (то) чути, али чувши, неки од њих ће се обрадовати, а неки ће плакати; али и они, ако послушају и покају се, и они ће се обрадовати. Чуј, дакле, приче о Кули, јер ћу ти све открити. И немој (ми више задавати труда око откровења, пошто су ова откровења готова, јер су испуњена. Али ти нећеш престати тражити откровење, јер си без стида. Кула дакле, коју видиш да се гради, то сам ја - Црква, која сам ти се јавила и сада и раније. Што, дакле, будеш хтео ти питај у вези куле, и откриће ти се, да се (и ти) радујеш са светима. Ја јој рекох: Госпођо, пошто си ме већ једном признала за достојног да ми све откријеш, откриј ми (већ сада). А она ми рече: Оно што је могуће да ти се открије, откриће се. Само нека је срце твоје (усмерено) ка Господу и немој сумњати о ономе што видиш. Ја је запитах: Зашто је кула саграђена на води, госпођо? Рекох ти и раније, рече она, да си вешт у Писмима и испитујеш пажљиво; испитујући дакле наћи ћеш истину. А зашто је кула саграђена на води, (ево) чуј: Јер је живот наш водом спасен и биће спасен. А утемељена је кула речју сведржитељског и славиог Имена (Божјег), а држи је невидљива Сила Госиодња.

[12.] 4. Одговарајући, рекох јој: Госпођо, ведика је и чудесна та етвар. А шест мдадића који зидају, ко су они, госпођо? Она рече: То су свети Анђели Божји који су први саздани, којима је Господ предао сву творевину Своју, да (је) развијају и изграђују и господаре свом тварју. Кроз њих ће се завршити грађење куле. А други, који доносе камење, ко су? И они су Анђели Божји, али они шесторица су изнад њих. Завршиће се, дакле, грађење куле и сви заједно веселиће се око куле и славиће Бога, јер се грађење куле завршило. Запитах је (опет), говорећи: Госпођо, хтео сам да знам о изласку камења и о значењу њиховом, какво је. Одговоривши, рече ми: Не зато што си ти достојнији од свих да ти се открије, јер су други испред тебе и бољи од тебе којима би требало открити ова виђења, него да се прослави Име Божје теби су откривена и откриће се, због оних двоједушних који се двоуме у срцима својим да ли ће (све) ово бити или неће. Кажи им да је све ово истинито и ништа није ван истине, него је све јако и сигурно и темељно.

[13.] 5. Слушај сада о камењу које улази у грађевину. Оно четвртасто и бело камење, које се складно уклапа спојевима својим, то су апостоли и епископи и учитељи и ђакони, који су ходили (и живели) по чистоти Божијој и епископовали и учили и служили чисто и честито изабраницима Божијим. Неки су (од њих) већ упокојени, а неки су још живи. Они су међусобно свагда имали сагласност и међу собом су имали мир и међусобно су се слушали, зато су у изграђивању куле њихови спојеви подударни. А они који су вађени из дубине и стављани у грађевину и подударни су спојевима својим са другим камењем које је већ узидано, ко су они? То су они који су пострадали ради Имена Божјег. И за оно друго камење што се доноси са сува, госпођо, желим да знам ко су? (Она) рече: Оне који улазе у грађевину и не бивају тесани, њих је Господ испробао да су ходили (и живели) у правости Господњој и извршили су заповести Његове. А они који су вођени и полагани у грађевину, ко су они? То су нови у вери и верници. Они су од Анђела поучавани да добро чине, јер се у њима не нађе лукавства. А они које одбациваху и бацаху, ко су? То су они који су сагрешили и хоће да се покају, те зато не бише одбачени далеко ван куле, јер ће бити погодни за грађевину ако се покају. Они, дакле, који хоће да се кају, ако се покају, биће јаки у вери, (само) ако се покају док се кула гради. Ако се пак заврши грађење (куле), неће више имати места, него ће бити избачени; једино што ће имати то је да леже покрај куле.

[14.] 6. Желиш ли знати о оном (камењу) које се разбија и баца далеко од куле? То су синови безакоња, јер они лицемерно повероваше и сво лукавство не одступи од њих; зато немају спасења, јер су непогодни за грађевину због зала својих, те зато бише разбијени и одбачени далеко због гњева Господњег, јер Га разгневише. Други пак каменови, скоје си видео да многи леже и не улазе у грађевину, они од њих који су плесњиви, то су они који су познали истину али нису у њој остали, нити су се присајединили светима, зато су неупотребљиви. А они што имају пукотине, ко су (они)? То су они који у срцима (својим) имају (нешто) једни против других и немају мира међу собом, него само пред лицем (других) имају мир, а када се удаље једни од других њихова лукавства остају у срцима; то су дакле те пукотине што их оно камење има. А они који су окрњени, то су они који су поверовали и имају већи део у правди, али имају (у себи) неке делове безакоња, због тога су крњи и нису целосни. А они бели и округли и непогодни за грађевину, ко су они, госпођо? Одговоривши, она ми рече: Докле ћеш бити луд и неразуман, да све питаш а ништа не схваташ? То су они који имају веру, али имају и богатство овога века, па кад дође невоља они се због богатства свога и због послова (својих) одрекну Господа свога. И одговарајући јој, ја рекох: Госпођо, када ће они бити погодни за грађевину? Када се, рече она, ускрати богатство њихово које им заводи душу, тада ће бити погодни Богу. Јер као што обал камен, ако не буде отесан и не одбаци нешто од себе, не може постати четвртаст, тако и богати у овом веку, ако им се не ускрати богатство њихово, не могу бити угодни Господу. По себи самоме најпре познај: када си био богат, био си непогодан, а сада си погодан и користан за живот. Будите угодни Богу; јер си и ти сам био - од тог истог камења.

[15.] 7. А друго камење које си видео да се баца далеко од куле и пада на пут и са пута се котрља на беспутице, то су они који су поверовали, али због своје двоједушности напуштају истинити пут свој; сматрајући да могу наћи бољи пут, они обмањују себе и муче се ходећи по беспућима. Они пак који падају у ватру и горе, то су они који су коначно одступили од Бога живога, и њима више не долази на срце (мисао) да се покају због жеља разврата њиховог и зала која су починили. А за оне друге, који падају близу воде и не могу се скотрљати у воду, хоћеш ли да знаш ко су? То су они који су чули реч (Божју) и хтели су да се крсте у Име Господње, после пак, када им дође на памет чистота истине (која се од њих тражи), покају се и одлазе опет натраг за злим жељама својим. (Овим она) заврши објашњавање о Кули. Обезобразивши се, ја је још запитах да ли све оно камење одбачено и непогодно за грађење куле, да ли за њих има покајања и имају ли места у овој кули? Има покајања (за њих), рече она, али се у ову кулу они не могу уклопити. Они ће припасти другом много мањем месту и то када се намуче и испуне дане (испаштања) грехова својих. Биће пак премештени зато што су узели удела у речи праведној. А десиће им се да буду премештени из својих мука онда када им дођу на срце њихова зла дела која су учинили. Ако им пак не дође на срце њихово да се нокају, неће се спасти, због тврдокорности срца свога.

[16.] 8. Када ја престадох да питам о свему овоме, она ми рече: Хоћеш ли да видиш друго (нешто)? Будући сав жељан да видим, ја се обрадовах што ћу видети. Погледавши у мене, она се насмеши и рече ми: Видиш ли седам жена око куле? Видим, рекох, госпођо. Ову кулу, (рече она), држе оне по наређењу Господњем. Слушај сада њихове делатности. Прва од њих, која држи рукама (друге), зове се Вера; њоме се спасавају изабраници Божији. А друга, опасана и јуначна, зове се Уздржање (тј. врлина скромности и владања собом); она је кћи Вере. Ко иде за њом, биће блажен у животу своме, јер ће избећи сва зла дела, верујући да, ако избегне сваку злу жељу, наследиће живот вечни. А оне друге, госпођо, које су? То су кћери једна друге, и зову се: једна Простота, друга Разборитост, трећа Безазленост, четврта Честитост, пета Љубав. Кад, дакде, будеш извршио сва дела љихове мајке, (тада) можеш живети. Хтео сам да знам, госпођо, рекох ја, какву моћ има свака од њих. (Она ми) рече: Слушај моћи које оне имају. Њихове моћи држе се једна за другу и следују једна другој, као што су и рођене. Из Вере се рађа Уздржање, из Уздржања Простота, из Простоте Безазленост, из Безазлености Честитост, из Честитости Разборитост, из Разборитости Љубав. Њихова дела су чиста и честита и божанска. Онај ко њима послужи и узмогне овладати делима њиховим, имаће насеље у Кули са светима Божијим. А запитах је и за времена: да ли је већ свршетак (света). А она повика великим гласом, говорећи: Неразумни човече, зар не видиш да се кула још изграђује? Када се заврши са изграђивањем куле, биће свршетак. Али ће (кула) бити брзо изграђена. Ништа ме више немој питати. Овај потсетник је довољан теби и светима (тј. хришћанима) и (уз то) обновљење ваших духова. Али ово није откривено само теби, него да (све) то објавиш свима, после три дана. Јер треба најпре ти да схватиш. А заповедам прво теби, Јермо, речи ове, које ти имам рећи, да их све кажеш у уши светима, да би чувши их и извршивши (их), очистили се од зала својих, а и ти са њима.

[17.] 9. Слушајте ме, децо! Ја вас одгајих у великој простоти и безазлености и честоти ради милости Господње, који је на вас излио правду (Своју) да се оправдате и осветите од свакога зла и од сваког неваљалства, а ви нећете да престанете од лукавства свога. Сада пак послушајте ме и имајте мир међу собом (2 Сол. 5,13) и посећујте једни друге и помажите једни другима (Д. Ап. 20,35), и немојте само (за себе) да узимате творевине Божје у изобиљу, него дајите и онима који оскудевају. Јер једни (од вас), због многих јела, навлаче болест телу своме и штете телу своме, док се код (других), који немају јела, штети тело њихово зато што немају довољно хране, те се упропашћује тело њихово. Ова, дакле, неумереност штетна Је вама који имате а не дајете онима који оскудевају. Гледајте на суд (Божји) који долази. Ви дакле, који имате више, потражите оне који гладују (и дајте им), док се Кула не доврши, јер после завршетка Куле хтећете да чините добро, али нећете имати места. Пазите зато ви који се надимате богатством својим, да не уздахну они који оскудевају и уздах њихов узиђе пред Госнода и ви будите са (свим) својим имањем затворени изван врата Куле. А сада говорим вама, предводницима (тј. старешинама) и првостолницима Цркве: не будите слични тровачима. Јер, тровачи носе своје отрове у кутијама, а ви отров и јед свој носите у срцу. Зарђали сте и нећете да очистите срца своја и да саберете разум свој на једно место, у чистом срцу, да бисте добили милост од Великог Цара (Пс. 46,3). Гледајте дакле, децо, да вас ваши раздори не лише живота вашег. Како желите да васпитавате изабранике Господње, сами не имајући васпитање? Васпитавајте зато једни друге и имајте мир међу собом (2 Сол. 5,13), да бих и ја, ставши ведра (дица) пред Оца, дала одговор Господу вашем за све вас.

[18.] 10. Кад она престаде разговарати са мном, дођоше шесторица младића који су зидали и однесоше је ка кули, а други четворица узеше сто и однесоше и њега ка кули. Лица њихова не видех, јер беху окренути. Када она одлажаше, ја је питах да ми открије о ова три обличја у којима ми се јавила. Одговоривши, рече ми: О томе треба да питаш другога да ти се открије. Јер, браћо, она ми се, у првом прошлогодишњем јављању, јавила врло стара и седећи на столици. При другом јављању, у лицу беше млађа, али је по кожи и по коси била старица, и говорила ми је стојећи; а била је ведрија него раније. А у трећем виђењу беше сва млађа и лепотом најлепша, једино је имала косу старице, и била је потпуно ведра и седела је на престолу. Због тога сам био врло тужан, да бих дознао то откровење. И (тада) видех Старицу у ноћном виђењу, која ми говораше: Свако питање потребује смиреноумље. Зато, пости се и добићеш од Господа што тражиш. Ја постих један дан, и те ноћи јави ми се младић и рече ми: Што ти тражиш одмах откровења у молитви? Пази да не би како, тражећи много, нашкодио телу своме. Довољна су ти ова откровења. Зар би ти могао видети јача откровења од ових која си видео? Одговоривши му, ја рекох: Господине, ја тражим само за она три обличја Старице да (ми) се да потпуно откровење. Одговоривши ми, он рече: Докле ћете бити неразумни? Али двоумљења ваша чине вас неразумнима и зато што немате срце своје (уздигнуто) ка Господу. Одговарајући му, ја опет рекох: Али од тебе, господине, сазнаћемо то тачније.

[19.] 11. Слушај, рече он, о тим обличјима о којима питаш. Зашто ти се (она) јавила у првом виђењу (као) старица и седећи на столици? Зато што је дух ваш стар и већ увенуо и без снаге, због ваших слабости и двоједушности. Јер као што старци, немајући више наде да ће се подмладити, не очекују ништа друго већ само своје уснуће (тј. смрт), тако и ви, раслабивши се од животних послова, предадосте се чамотињи, а не пренесте бриге своје на Господа (1 Петр. 5,7), него се разум ваш повреди и оветшасте (тј. остаристе) у жалостима вашим. А зашто је седела на столици, хтео бих да знам, господине, (рекох ја)? Зато што сваки болестан седи на столици због болести своје, да би се суздржавала болест његова. (Ето, сад) имаш слику првог виђења.

[20.] 12. У другом пак виђењу видео си је где стоји, и лицем млађу и ведрију него раније, а по кожи и коси старију. Слушај и ову причу, рече он. Као када неки старац, који је већ за себе изгубио наду, због болести своје и сиромаштва, ништа друго не очекује него (само) последњи дан живота свога, па затим му изненада буде остављено (од неког) наслеђе, и чувши то он устане и од радости добије снагу те више не лежи него стоји, и обнавља се дух његов који већ беше изнуреи од ранијих његових послова, и не седи више него се јуначи, - тако и ви, чувши откровења која вам Господ откри, да се Он смиловао на вас и обновио духове ваше, и ви одбацисте слабости ваше и дође вам снага и ојачасте вером, те се и Господ, видећи ваше оснажење, обрадова. Зато вам је Он и објавио грађење Куле; а и друго ће вам показати, ако од свег срца будете имали мир међу собом (1 Сол. 5,13).

[21.] 13. А у трећем виђењу видео си је младу и лепу и ведру и лепог изгледа свога. (То је) као што неко ожалошћен, ако му дође нека добра вест, одмах заборави раније жалости и не очекује ништа друго него само вест коју је чуо, и даље се оснажује на добро, и дух се његов обнавља због радости коју је добио, тако и ви добисте обновљеље духова ваших видећи (сва) ова добра. А што си је видео да седи на (пре)столу, а (то је) чврст положај, јер (пре)сто има четири ноге и стоји чврсто, (то је зато) јер се и свет држи са четири стихије. Који се, дакле, покају биће сасвим млади и учвршћени, (то јест) они који су се из свег срца покајали. (Ето, сада) имаш потпуно откровење, немој више ништа да тражиш у вези откровења; ако ли пак нешто затреба, откриће ти се.

Виђење четврто

[22.] 1.Виђење које видех, браћо, двадесет дана после бившег (ми) ранијег виђења, у виду невоље која долази. Идох у њиву путем Кампањским. Од јавног пута има до њиве око десет стадија, и место је лако за путовање. Идући (тако) сам, мољах се Господу да ми доврши откровења и виђења, која ми је показао преко свете Цркве Своје, да ме оснажи и да да покајање саблажњеним слугама Својим, да би се прославило Његово велико и славно Име (Пс. 85,9,12), јер ме је сматрао за достојнога да ми покаже чудесне ствари Своје. Док ја прослављах и благодарих Њему, одговори ми као звук гласа (неког): Јермо, немој сумњати. И ја стадох у себи размишљати и говорити: Шта имам да сумњам ја који сам тако утврђен од Господа и видео (тако) славне ствари? И кренух, браћо, мало напред, и гле, видех прашину (где се диже) као у небо, и стадох говорити у себи: можда долази стока и диже прашину? А беше (то удаљено) тако од мене око једну стадију. Пошто прашина постајаше све већа и већа, помислих да је то нешто божанско. Сунце (тада) мадо засија, и гле, видех звер веома велику као неки кит, и из уста њених излажаху огњени скакавци. А звер беше дужином око сто стопа, а главу имађаше као (велики) ћуп. И ја почех плакати и молити Господа да ме избави од звери; и сетих се речи коју чух: Јермо, не сумњај. Наоружавши се, браћо, вером у Бога и сетивши се каквим великим стварима ме је Он научио, осмелих се. И дадох се према звери. Звер пак иђаше тако режући, да би могла сама срушити (цео) град. Ја дођох близу ње, и та грдосија од кита испружи се по земљи и само што језик исплази, а уопште се не помаче док ја не прођох. А имађаше звер на глави четири боје: црну, затим ватрену и крваву, онда златну, па белу.

[23.] 2. После пак, пошто прођох звер и пређох око 30 стопа, сусрете ме девојка украшена као да излажаше из невестине собе, сва у беломе и белој обући, прекривена до чела, а покривач њен беше као круна, док коса њена беше бела. Из ранијих виђења ја познадох да је то Црква, и постадох ведрији. Она ме поздрави, говорећи: Радуј се, човече! Ја јој отпоздравих: Госпођо, радуј се! Одговоривши ми, (она) рече: Није те ништа сусрело? Рекох јој: Толико велика звер, госпођо, да би могла народе уништити; али силом Господњом и Његовим многомилосрђем избегох је. Добро си (је) избегао, рече она, јер си бригу своју пренео на Бога и срце си своје отворио ирема Господу, верујући да се ни једним другим не можеш спасти осим великим и славним Именом (Д. Ап. 4,12). Зато је Господ послао Анђела Свога који је над зверима, чије је име Тегри, и он затвори уста звери да ти не нашкоди (Данил. 6,23; Јевр. 11,33). Велику си невољу избегао благодарећи вери твојој и зато што, видећи тако велику звер, ниси посумњао. Иди, дакле и објасни изабраницима Господњим велика дела Његова, и реци им да је ова звер слика велике будуће невоље (тј. гоњења). Ако се пак припремите и покајете се из свег срца вашег пред Господом, моћи ћете избећи (ту) невољу, (само) ако овам срце буде чисто и непорочно и ако остале дане живота свога будете служили Господару непорочно. Пренесите бриге своје на Господа (Пс. 54,23) и Он ће их разрешити. Верујте Господу, ви двоједушни, да Он све може: (да може) и одвратити гњев Свој од вас, и послати казне вама који сумњате. Тешко онима који чују речи ове и не послушају их; боље би им било да се нису родили (Мат. 26,24).

[24.] 3. Ја је запитах за четири боје које имађаше звер на глави. Она ми одговори и рече: Опет си радознао за такве ствари. Да, госпођо, рекох ја: објасни ми шта су те (боје). Слушај, рече она: Црна (боја) - то је овај свет у коме боравите; ватрена пак и крвава (боја значи) - да овај свет треба крвљу и огњем да пропадне; а златни део - то сте ви који сте избегли од овога света (2 Петр. 2,20). Јер као што се злато испробава огњем (1 Петр. 1,7; Јова 23,10) и постаје употребљиво, тако се испробавате и ви који живите међу њима. Који, дакле, останете и будете од њихове стране искушани ватром, очистићете се. Као што злато збацује рђу своју, тако ћете и ви одбацити сваку жалост и тескобу и очистити се, и бићете погодни за изграђивање Куле. А бели део - то је век (будући) који долази, у којем ће се настанити изабраници Божији, јер ће чисти и непорочни бити они који су од Бога изабрани за живот вечни. Зато ти немој престајати говорити у уши светима (тј. хришћанима). (Ето), имате слику велике невоље која долази. Ако пак ви усхтеднете, ништа бити неће. Сећајте се онога што је пре написано. Рекавши то, она отиде, и ја не видех на коју страну отиде, јер настаде облак, а ја се вратих натраг уплашен, мислећи да звер долази.

Виђење пето

[25.] 1. Пошто сам се помолио у дому мојем и сео на кревет, уђе неки Човек славног изгледа, у обличју Пастира, заогрнут белом козјом кожом и имајући торбу на раменима и штап у рукама. И он ме поздрави, а ја њега отпоздравих. И седе одмах крај мене и рече ми: Послан сам од Најславнијег Анђела да боравим са тобом у остале дане живота твога. Ја сматрах да је дошао да ме куша, па му рекох: А ко си ти? Јер ја, рекох (му), знам коме сам предан. Он ми рече: Не познајеш ме? Не, рекох ја. Ја сам, вели, Пастир коме си ти предан. Док још говараше, измени се изглед његов, и познадох га да је то онај коме сам предан, и збуних се одмах и обузе ме страх и сав се пресекох од жалости што сам му тако рђаво и неразумно одговорио. А он одговоривши, рече ми: Немој се збуњивати, него се снажи у заповестима мојим које ти имам заповедити. Јер сам, вели, опослан да ти опет покажем све оно што си раније видео, оне главне ствари које су вам од користи. Зато ти пре свега запиши Заповести моје и Приче; остало пак, како ти покажем, тако ћеш и записати. Зато ти заповедам, рече он, да прво запишеш Заповести и Приче, да би их непосредно читао и могао их сачувати. Ја дакле записах Заповести и Приче, као што ми је заповедио. Зато, чувши их, ако (их) сачувате и у њима ходите и творите их чистим срцем, добићете од Господа оно што вам је обећао. А ако, чувши (ово), не покајете се, него још увећате грехе своје, добићете од Господа оно што је супротно томе. Да све ово овако запишем, то ми заповеда Пастир, Анђео покајања.

II - ЗАПОВЕСТИ

Заповест прва

[26.] Пре свега веруј да је један Бог (Марк. 12,29), који је све саздао и уредио (Еф. 3,9), и створио све из небића у биће (2 Макавеј. 7,28), и који све садржи а Сам је једини необухватљив. Веруј, дакле, у Њега и бој Га се, и бојећи (Га) се, уздржавај се (Књ. Пропов. 12,13). То држи, и одбацићеш од себе свако зло и обућићеш се у сваку врлину правде и жив ћеш бити Богу, ако сачуваш ову заповест.

Заповест друга

[27.] Рече ми (даље): Имај простоту и буди безазлен, и бићеш као мала деца која не знају за зло које упропашћује живот људски. Прво, немој никога оговарати, нити радо слушај онога који оговара (Јаков 4,11), иначе ћеш и ти који слушаш бити крив за грех оговарача, ако поверујеш оговарању које чујеш, јер поверовавши, и сам ћеш бити против брата свога, па ћеш тако бити крив за грех оговарача. Оговарање је зло, немирни зао дух који никада не мирује, него увек живи у раздорима (Јак. 3,6,8). Зато, бежи од њега и свагда ћеш имати правичности са свима. Обуци се у честитост, у којој нема ни једне зле замке, него је све глатко и ведро. Ради оно што је добро, и (плодове) од трудова твојих које ти даје Бог ти дај просто свима који оскудевају, не двоумећи се коме ћеш дати, а коме нећеш дати. Даји свима, јер Бог хоће да се од Његових дарова даје свакоме. Они пак који примају, даће одговор Богу зашто су примили и ради чега: они који примају у невољи неће бити суђени, док они који лицемерно примају биће суђени. Онај, дакле, који даје невин је, јер као што је добио од Господа да чини службу (другима), просто ју је и извришо, никакве разлике не правећи коме ће дати а коме неће. Зато је та служба, просто обављена, постала славна код Господа. Отуда онај који тако просто служи (милостињом) - биће жив Богу. Чувај стога ову заповест, као што ти (је) рекох, да би се покајање твоје и дома твога нашло у простоти, и чисто, и безазлено, и беспрекорно.

Заповест трећа

[28.] Опет Ми рече: Љуби истину и нека само истина излази из уста твојих, да би се дух, којега је Бог настанио у ово тело, нашао истинит пред свима људима, те ће се тако прославити Господ који у теби обитава, јер је Господ истинит у свакој речи и нема у Њега никакве лажи. Они пак који лажу, одричу се Господа и постају крадљивци Господа, јер Му не враћају залог који су добили (од Њега). Јер су од Њега добили дух нелажљив. Ако (Му) га врате лажљивог, (онда) су окаљали заповест Господњу и постали су крадљивци. Чувши (све) ово, заплаках јако. Видећи ме да плачем, он (ми) рече: Зашто плачеш? Зато, господине, рекох ја, што незнам да ли се могу спасти? Зашто, рече он? Јер још никада, господине, рекох ја, у животу своме не говорих истиниту реч, него сам увек са свима лукаво живео и своју сам лаж протурао као истину код свих људи; и никада ми нико не порече, него су мојој речи веровали. Како дакле, господине, велим, могу живети када сам то радио? Ти то, рече (ми) он, добро и истинито мислиш, јер је требало да као слуга Божји ходаш у истини и да са Духом истине не борави лукава намера, нити да се жалост наноси Духу честитоме и истинитоме. Ја (опет) рекох: Никада, господине, ја не чух тако тачних речи. Сада (их) чујеш, рече он; држи их, да би и оне (речи) које си раније у својим пословима говорио као лажљиве, (сада), када се ове нађу истините, и оне (речи) постале вероватне, јер и оне могу постати вероватне. Ако ове (речи) сачуваш, и од сада будеш говорио само истину, моћи ћеш себи стећи живот. И ко послуша ову заповест и остави се најлукавије лажи, жив ће бити Богу.

Заповест четврта

[29.] 1. Заповедам ти, рече (ми он), да чуваш чистоту (тј. целомудреност) и да у срце твоје не долази (мисао) о туђој жени или о неком блуду или о неким другим овима сличним злим неподобностима. Јер чинећи то, велики ћеш грех учинити. А ако се свагда сећаш (само) своје жене, никада нећеш погрешити. Јер, ако ти нека таква жеља дође на срце, погрешићеш, и ако (дође) и по други пут такво зло, учинићеш грех. Јер таква жеља код слуге Божјег је грех. А ако неко учини такво зло дело, он себи ствара смрт. Зато ти пази: бежи од такве жеље; јер тамо где борави честитосг, тамо не треба да из срца човека праведног излази безакоње. Ја му рекох: Господине, дозволи ми да те нешто запитам. Кажи, рече он. Господине, рекох ја, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако (и даље) живи са њом? Докле не сазна, рече он, не греши, а ако муж сазна за грех њен и живи (и даље) муж са њом, бива крив за грех њен и саучесник је у прељуби њеној (Мат. 5,32; 19,9). Шта ће онда, господине, рекох ја, учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? Нека је отпусти, рече он, а муж нека остане сам. Ако пак он, отпустивши жену, ожени се другом, и сам чини прељубу. А ако, господине, рекох ја, после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена? Хоће, рече он, (јер) ако је муж не прими, греши и навлачи на себе велики грех. Дакле, треба примити онога који погреши па се покаје, али не на много (пута), јер слугама Божјим покајање је једно. Ради покајања, дакле, муж не треба (поново) да се жени. Овај поступак важи (подједнако) и за жену и за мужа. (Још ми) рече: Прељуба је не само ако неко прља тело своје, него и ако ко прави идоле пезнабошцима - прељубу чини. Стога, ако неко остане упоран у таквим делима и не покаје се, од таквог се удаљуј и немој живети са њиме, иначе си и ти саучесник у греху његовом. Зато вам је и заповеђено да останете сами, било муж или жена, јер је могуће (после) да буде у томе покајања. Ја пак (овим), рече он, не дајем повода да се тај поступак тако врши, него (говорим) ради тога да онај који је грешио више не греши. А за његов пређашњи грех постоји Онај који је моћан да подари исцељење, то је Онај који има власт над свима.

[30.] 2. Запитах га опет, говорећи: Пошто ме Господ узео за достојнога да са мном свагда боравиш, дозволи ми још неколико речи, пошто пишта не разумем и срце је моје окамењено због мојих ранијих дела; уразуми ме, јер сам врло неразуман, и уопште ништа не схватам. Одговоривши, он ми рече: Ја сам, вели, (Анђео) над покајањем и свима који се кају дајем разумност. Или, зар ти се ие чини, вели, да је већ само покајање највећа разумност? Покајати се, додаде он, јесте велика разумност, јер (човек) који је погрешио схвата да је учинио зло пред Господом (Суд. 2,11), и зло дело које је учинио излази на срце његово, и он се каје, и више не чини зло, него свецело твори добро, и душу своју смирава и мучи зато што је сагрешио. Видиш, дакле, да је покајање велика разумност. Господине, рекох ја, управо због тога и испитујем све тачно од тебе, најпре зато што сам грешио да бих познао која дела да чиним да бих живео, јер су греси моји и многи и разноврсни. Живећеш, рече он, ако заповести моје сачуваш и ако будеш ходио у њима. И (сваки), који чувши ове заповести сачува их, живеће Богу.

[31.] 3. Још ћу, господине, рекох ја, продужити са питањима. Кажи, рече он. Чух, велим, господине, од неких учитеља да нема другог покајања осим онога када смо сишли у воду (крштења) и добили опроштај наших грехова. Он ми (на то) рече: Добро си чуо, јер је тако. Требало је да онај који је добио опроштај грехова више не греши, него да живи у чистоти. Али, пошто ти све тачно испитујеш, показаћу ти и ово, не (као) дајући повода онима који ће поверовати или онима који су сада поверовали у Господа. Јер они који су сада поверовали или они који ће поверовати немају покајање за грехове, но имају опроштај својих ранијих грехова. Господ је дакле поставио покајање онима који су позвани пре ових дана, јер Госопод, који је срцезналац и који зна све унапред, зна слабост људску и многе замке ђаволове, да ће он учинити неко зло слугама Божјим и лукаво им напакостити. Будући пак многомилостив, Господ је се смиловао на саздање Своје и дао је ово покајање, и мени је дата власт тог покајања. Али ја ти кажем, додаде он: после оног великог и славног позива једно покајање има; ако пак често греши и каје се, нема користи томе човеку, јер ће тешко живети. Ја му (на то) рекох: Господине, чувши то од тебе тако тачно ја оживех, јер видим да, ако не умножим грехе своје, спашћу се. Спашћеш се, рече (ми) он, а и сви они који тако учине.

[32.] 4. Запитах га опет, говорећи: Господине пошто ме већ трпиш, објасни ми још и ово. Кажи, рече он. Ако жена, господине, рекох ја, или неки човек умре, па неко од њих ступи у брак, не греши ли тај ко је ступио у брак (други)? Не греши, рече он. Али, ако неко остане самац, добија себи већу част и велику славу код Господа (1 Кор. 7,38-40); ако се пак и ожени, не греши. Чувај, зато, чистоту и честитост, и бићеш жив Богу. Ово што ти говорим и што ћу ти говорити, ти то држи (и чувај) од сада, од дана када си ми предат, и ја ћу обитавати у дому твоме. А опроштај твојих ранијих грехова биће (ти), ако заповести моје одржиш. А и свима ће бити опроштај ако одрже ове заповести моје и ако у овој чистоти буду ходили (тј. живели).

Заповест пета

[33.] 1. Буди, рече (ми он), дуготрпељив (тј. великодушан) и разуман, и победићеш сва зла дела и учинићеш сваку правду. Јер ако будеш дуготрпељив (и великодушан), Дух Свети који обитава у теби биће чист, не замрачиван од другог нечистог духа, него ће се, обитавајући у пространости, радовати и веселити са сасудом (тела) у којем борави и служиће Богу са великом радошћу, имајући у себи изобиље. Ако пак наиђе нека гневљивост, одмах се Дух Свети, који је нежан, жалости, не имајући место чисто, и (одмах) жели да одступи од (тог) места, јер га притешњује зли дух и јер нема места да служи Господу, како Он то жели, јер та гневљивост (жели да Га) упрља. Јер Господ обитава у великодушности (и дуготрпељивости), а ђаво у гневљивости. Ако, дакле, обадва духа заједно обитавају, то је штетно и зло за оног човека у коме обитавају. Јер (као што), ако узмеш мало пелена и излијеш (га) у ћуп меда, зар се неће сав мед упропастити? И толики мед пропада од мало пелена који уништава сладост меда, те он већ неће имати оно исто уживање код господара, пошто се загорчао и своју употребљивост изгубио. Ако се пак не стави пелен у мед, мед бива сладак и постаје користан овом господару. Видиш ли да је дуготрпељивост слађа и од меда, и корисна је Господу, и Он у њој обитава. А гневљивост је горка и штетна. Ако се, дакле, помеша гневљивост са дуготрпељивошћу, дуготрпељивост се упрља и њена молитва није више угодна Богу. Желео сам, господине, рекох ја, да дознам дејство гневљивости да бих се сачувао од ње. Свакако, рече он, јер ако се не будеш чувао од ње, и ти и дом гвој, (онда) си изгубио сваку наду. Него се чувај од ње, јер сам ја са тобом. И сачуваће се од ње сви они који се покају од свег срца свог, јер ћу ја бити са њима и штитићу их, пошто су сви они оправдани од Најславнијег Анђела.

[34.] 2. Слушај сада, рече он, дејство гневљивости, како је (она) зла и како својим дејством упропашћује слуге Божје и како их заводи од праведности. Но она не може завести оне који су испуњени вером, нити може у њима деловати, јер је сила моја, то јест Господња са њима. Она заводи (само) оне који су празни и двоједушни. Јер када (гњев) види такве (празне) људе да добро стоје, (одмах) се убацује у срце тога човека, и (тај) човек или жена за ништа падају у гневљивост због животних ствари, или око јела, или око неке ситнице, или због неког пријатеља, или због давања и примања, или због сличних глупих ствари. А ове је то глупо и празно и неразумно и штетно слугама Божјим. А дуготрпељивост је велика и крепка и има јаку и чврсту моћ и правилно се пружа на велику ширину; (она) је ведра, радосна, безбрижна; она прославља Господа у свако доба (Товија 4,19; Пс. 33,2); нема у себи ништа г(о)рко; свагда остаје кротка и мирна. Ова, дакле, дуготрпељивост борави са онима који имају потпуну веру. А гневљивост је најпре луда, површна и безрасудна. Од (те њене) неразумности настаје затим горчина, из горчине раздражљивост, из раздражљивости напраситост, а из напраситости гневни бес; затим тај гневни бес, настао из толиких зала, постаје велики и неизлечиви грех. Јер када сви ти духови бораве у истом сасуду (тела), где борави и Дух Свети, (тада) тај сасуд не може (све) да смести, него се прелива. Тихи пак Дух, немајући обичај обитавати са злим духом нити са грубошћу, удаљава се од таквога човека и тражи да борави са кротошћу и са спокојством. Затим, када одступи од тог човека где је боравио, тај човек бива празан без праведнога Духа, и испуњен злим духовима, даље је несрећан у сваком послу свом, растрзаван овамо и онамо од злих духова, и сасвим је заслепљен за добро расуђивање. То се, дакле, дешава свима гневљивима. Зато се удаљавај од гневљивости, тог најзлобнијег духа, а обуци се у дуготрпељивости (тј. великодушност) и противи се гневљивости и огорчености, и наћи ћеш се са честитошћу коју Господ воли. Пази, дакле, да не заборавиш ову заповест, јер ако овладаш овом заповешћу (тј. испуниш је), моћи ћеш држати и остале заповести које ћу ти заповедати. Снажи се у њима и ојачавај, и сви нека се (у њима) ојачавају, они који хоће да у њима ходе (тј. живе).

Заповест шеста

[35.] 1. Заповедио сам ти, вели он, у првој заповести да чуваш веру и страх (Божји) и уздржљивост. Да, велим, господине. Али сада, вели он, хоћу да ти покажем и њихове моћи, да схватиш која од њих има какву моћ и дејство, јер су њихова дејства двострука, то јест односе се на праведно и неправедно. Ти пак веруј праведном, а неправедном немој да верујеш. Јер праведно има прави пут, а неправедно криви (пут); али ти иди правим и равним путем, а остави криви пут. Јер криви пут нема стазе, него многе беспутице и препреке, и груб је и жбуновит. Он је, дакле, штетан онима који њиме иду. Они пак који иду правим путем, нормално ходају и без сметње, јер (тај пут) није груб ни жбуновит. Видиш, дакле, да је корисније ходити тим (правим) путем. Допада ми се, господине, рекох ја, да ходим тим путем. Ходи, вели он, и (сваки) који се од свег срца обрати Господу (Јерем. 24,7), ходиће њиме.

[36.] 2. Чуј сада о вери, рече ми он. Два су анђела са човеком, један (анђео) праведности, а други (анђео) зла. Како ћу, господине, рекох ја, распознати њихова дејства, пошто оба анђела обитавају са мном? Чуј; вели ми он, и разуми. Анђео праведности је тих и скроман и кротак и миран. Када ти, дакле, он дође на срце твоје, одмах с тобом разговара о праведносш, о чистоти (тј. целомудрености), о честитости, о задовољству малим (тј. о умерености) и о сваком делу праведном и о свакој славној врлини. Када ти све то дође на срце Твоје, знај да је са тобом анђео праведности, ово су, дакле дела анђела праведности, зато веруј њему и његовим делима. Гледај сада и дела анђела зла. Он је пре свега гневљив и горак и неразуман, и дела његова су зла, која упропашћују слуге Божије. Када ти, дакле, он дође на срце твоје, познај га по делима његовим. Како ћу, господине, велим ја, схватити њега, не знам. Слушај (како), вели он. Када те нападне нека гневљивост или горчина, знај да је он у теби. Затим: жеље за многим пословима, и луксузи многих јела и пића и разних опојних напитака и различитих и неприличних задовољстава, и похоте жена, и грамзивост, и многа нека гордост и надменост, и све што је томе слично и блиско; када ти, дакле, (све) то дође на срце, знај да је у теби анђео зла. Зато ти, познавши његова дела, бежи од њега и ништа му не веруј, јер су дела његова зла и штетна (су) слугама Божјим. Према томе, имаш дејства обојице анђела, схвати их, и веруј анђелу праведности, а бежи од анђела зла, јер је његово учење зло у оваком делу. Јер, ако неко буде највернији човек, и дође помисао овога анђела (зла) на срце његово, (тада) бива да тај човек или жена нешто погреши. Ако пак неки човек или жена буде врло зао, и дођу му на срце дела анђела праведности, он неизбежно треба да учини нешто добро. Видиш, дакле, рече ми он, да је добро ићи за анђелом праведности, а одрећи се од анђела зла. Оно (дакле) што се односи на веру то показује ова заповест, да би веровао делима анђела праведности и, чинећи их, живио Богу. Веруј пак да су дела злог анђела опака и не чинећи их, живећеш Богу.

Заповест седма

[37.] 1. Бој се, рече ми он, Господа и држи заповести Његове. Држећи пак заповести Божије, бићеш снажан у сваком делу, и дело твоје биће изврсно. Јер, бојећи се Господа, све ћеш добро радити; то је једини страх који треба имати. Тако ћеш се спасити. А ђавола се немој бојати, јер ако се бојиш Господа, надвладаћеш ђавола, јер он нема моћи у себи. А у коме нема моћи, нема ни страха (од њега); у кога је пак славна снага, има и страха (од њега). Јер свако који има моћ, има и страх (од њега); а ко нема моћи, сви га презиру. Али се бој дела ђаволских, јер су зла. Ако се бојиш Господа, бојаћеш се и дела ђавољих и нећеш их творити, него ћеш их избегавати. Има дакле две врсте страха: ако хоћеш да чиниш зло, бој се Господа и нећеш га чинити; ако ли опет хоћеш да чиниш добро, бој се Господа и чинићеш га. Страх Господњи је, дакле, моћан и велики и славан. Зато се бој Господа и Њему ћеш живети, а и сви који се боје Њега и држе заповести Његове, живеће Богу. Зашто, господине, рекох ја, кажеш за оне који држе заповести Његове: живеће Богу? Зато, вели он, што се сва твар боји Господа, али не држи заповести Његове. Према томе, само они који се Њега боје и држе заповести Његове, они имају живот код Бога, док они који не држе заповести Његове немају живота у себи.

Заповест осма

[38.] 1. Рекох ти, рече ми он, да су створења Божија двострука, па је и уздржање двоструко. Јер, у нечем се треба уздржавати, а у нечему не. Објасни ми, господине, рекох ја, у чему се треба уздржавати а у чему не. Чуј, рече он: Уздржавај се од зла и не чини га, а од добра се немој уздржавати него га чини. Јер ако се уздрижиш да не чиниш добро, учинићеш велики грех; ако се пак уздржиш да не чиниш зло, учинићеш велику правду. Чинећи добро, дакле, уздржавај се од свакога зла. Која су то зла (или пороци), господине, рекох ја, од којих треба да се уздржавам? Ево слушај, рече он: Од прељубе и блуда, од опијености безакоњем, од злог уживања, од многих јела и луксуза богатства, и високоумља, и гордости, и од лажи и оговарања, од лицемерја, злопамтљивости и сваког хуљења. То су дела која су гора од свих других у животу људи. Зато од тих дела треба да се уздржава слуга Божији, јер ко се од њих не уздржава не може живети Богу. А слушај и дела која следују за овима. Зар још, господине, рекох ја, има злих дела? И те како их је много, рече ми он, од којих слуга Божији треба да се уздржава (као што су): крађа, лаж, отимачина, лажно сведочење, грамзивост, зле жеље, преваре, сујета, надменост, и све што је томе слично. Не сматраш ли да је све ово зло? Ја рекох: И то врло зло слугама Божијим. (Он рече:) Од свега тога треба да се уздржава онај који служи Богу. Зато се уздржавај од свега тога да би живео Богу и био уписан међу оне који се од тога уздржавају. То су, дакле, та дела од којих се треба уздржавати. Слушај сада, вели он, дела од којих се не треба уздржавати, него их треба чинити: Не уздржавај се од добра, него га чини. Објасни ми, господине, рекох ја, и силу (тј. значење) добрих дела да у њима ходим и служим њима, да бих, радећи их, могао се спасти. Он рече: Чуј и добра дела која треба да твориш и не уздржаваш се (од њих). Пре свега: вера, па страх Господњи, љубав, једномислије (слога), речи правде, истина, трпљење, од овога нема ничега бољега у животу људском. Ако неко све ово држи и не уздржава се од тога, тај постаје блажен у животу своме. Слушај затим и (све) оно што следује за овим: Служење удовицама, посећивање сирочади и оних који оскудевају, избављење слугу Божијих из невоља, гостољубље, - јер се у гостољубљу некада налази доброчинство, - не противити се никоме, бити миран, бити сиромашнији од свих људи, поштовати старије, практиковати правду, братство одржавати, увреду подносити, бити дуготрпељив, немати злопамтљивости, тешити оне који душевно страдају, саблажњене не одбацивати од вере него их враћати и орасположивати (за нови почетак), поучавати оне који греше, дужнике и потребите ие притешњивати, и све остало што је томе слично. Чини ли ти се, рече он, да је све ово добро? Господине, рекох ја, шта је боље од тога! Живи дакле у томе, рече ми он, и иемој се од тога уздржавати, и живећеш Богу. Зато чувај ову заповест, јер ако чиниш добро и не уздржаваш се од њега, живећеш Богу, а и сви који тако чине, живеће Богу. И такође: ако не чиниш зло и уздржаваш се од њега, живећеш Богу, а и сви који ове заповести држе и ходе у њима, живеће Богу.

Заповест девета

[39.] 1. Рече ми (Анђео): Одбаци од себе двоједушност (тј. сумњу) и немој нимало да се двоумиш да тражиш нешто од Бога, говорећи у себи: како ја могу тражити и добити од Господа кад сам толико сагрешио пред Њим? Немој тако да мислиш, него се обрати Господу од свега срца свог и без колебања ишти од Њега, и познаћеш Његову многомилостивост да те Он неће напустити него ће испунити молбу душе твоје. Јер није Бог као људи, који су злопамтљиви, него је Он без злопамтљивости и милосрдан је према Своме створењу. Ти зато очисти срце своје од свих сујета овога века и од својих ранијих речи, и тражи од Господа, и добићеш све, и неће остати неиспуњена ни једна од твојих молби, само ако без колебања молиш од Господа. Ако ли се пак двоумиш у срцу своме, ништа од твојих молби нећеш добити. Јер они који се колебају (и сумњају) пред Богом, двоједнушни су, и ни у једној од својих молби не успевају. Они пак који су целосни у вери, све моле уверени у Господа, и добијају, јер траже без колебања, ништа не двоумећи. Јер сваки човек двоједнодушан, ако се не покаје, тешко ће се спасти. Зато, очисти срце своје од двоједушности, и обуци се у веру (Еф. 6,10-18), јер је она моћна; и веруј Богу да ћеш све молбе твоје које тражиш добити. И ако некада тражиш од Господа неку прозбу, па је тек доцније добијеш, немој да сумњаш због тога што ниси брзо добио (испуњену) молбу душе своје, јер си свакако због неког кушања или неке погрешке, коју ти не знаш, касније добио то што си тражио. Зато немој престајати тражити прозбу душе твоје, и добићеш је; ако ли тражећи малакшеш и посумњаш, тад себе окривљуј а не Оног који ти даје. Пази на ову двоједушност, јер је зла и неразумна и многе искорењује из вере, па чак и врло верне и јаке. Јер та двоједушност је кћи ђаволова и много зла чини слугама Божјим. Стога презри двоједушност, и побеђуј је у свакој ствари обукавши се у јаку и моћну веру. Јер вера и све обећава и све извршава, а двоједушност (тј. сумња), не верујући сама себи, промашује у свим својим поступцима које чини. Видиш ли дакле, рече ми он, да је вера одозго, од Господа, и да има велику силу, а двоједушност је земаљски дух, од ђавола, и нема снаге. Ти, зато, служи вери која има моћи, а удаљуј се од сумње која нема снаге, и живећеш Богу, а и сви који тако мисле (и раде), живеће Богу.

Заповест десета

[40.] 1. Одбаци од себе жалост, рече ми он (опет), јер је она сестра двоједушности и гневљивости. Како је, господине, рекох ја, она сестра њихова, јер ми се чини да је друго гневљивост, друго двоједушност, а друго жалост. Неразуман си човек, рече он; зар не разумеш да је слугама Божјим жалост гора и опаснија од свих других духова и већма од свих духова разара човека и изгони Духа Светога, и после га опет спасава (ср. 2 Кор. 7,10)? Господине, рекох ја, ја сам неразуман и не схватам ту причу; не разумем како може и изгонити и опет спасавати. Слушај, рече ми он: Они који никада нису истраживали о истини, нити су испитивали о Божанству, и само су поверовали, па су се (онда) уплели у послове (трговине) и у богатство, и у незнабожачка пријатељства, и у друге многе послове овога века, они дакле који су уз то прионули не разумеју (ове) приче Божје, јер таквим поступцима бивају помрачени, и кваре се, и постају запарложени. Као што се добри виногради, кад буду занемарени, запарложе од трња и разног корова, тако и људи који су поверовали па се упустили у (многе такве послове, каје напред наведосмо, они заблуде с памети своје и више ништа не разумеју о правди, него и кад чују о Божанству и о истини, ум се њихов бави само својим пословима и уопште ништа не схватају. Они пак који имају страх Божији и истражују о Божанству и о истини, и који имају срце своје (обраћено) ка Господу, они брзо разумевају и схватају све што им се говори, јер имају у себи страх Господњи. Јер тамо где Господ обитава, тамо је к много разума (тј. разумевања). Приљуби се зато Господу, и све ћеш схватити и разумети.

[41.] 2. Слушај, дакле, ти неразумни, рече ми он, како жалост изгони Духа Светога и (како) опет спасава. Када се двоједушни (човек) прихвати некога посла и због своје двоједушности не успе у њему, тад ова туга улази у човека и ожалошћује Духа Светога и изгони га. Затим опет, када се гневљивост прилепи за човека због неке ствари и овај се веома огорчи, тад опет жалост улази у срце човека који се разгњевио и он тугује због посла свога који је урадио и каје се што је зло учинио. Жалост, дакле, ова изгледа да има спасења, јер се (човек) каје што је зло учинио. Дакле, оба поступка ожалошћују Духа (Светога): двоједушност - што није успео у своме послу, а гневљивост жалости Духа што је (човек) учинио зло. Зато, одбаци од себе жалост и не жалости Духа Светога који у теби обитава, да не би Он пред Богом молио противу тебе и одступио од тебе. Јер Дух Божији, који је дат у ово тело, не подноси жалост нити стешњавање.

[42.] 3. Зато се ти обуци у веселост, која увек има милост код Бога и пријатна му је, те у њој уживај. Јер сваки ведар човек добро чини и добро мисли и пренебрегава жалост. А ожалошћен човек увек чини зло. Пре свега чини зло што ожалошћује Духа Светога, који је ведар дат човеку; друго пак, ожалошћујући Духа Светога чини безакоње, не молећи се нити се исповедајући Богу. Јер увек мољење ожалошћеног човека нема моћи да пред жртвеник Божији изађе. Зашто, упитах ја, мољење ожалошћенога не излази пред жртвеник Божији? Зато, вели он, што жалост седи (тј. живи) у срцу његовом, а помешана жалост са молитвом не допушта молитви да чиста изађе пред жртвеник Божији. Јер као што сирће и вино, помешани заједно, немају исто задовољство, тако и жалост, помешана са Духом Светим, нема исту молитву. Очисти стога себе од те зле туге, и живећеш Богу, а и сви који од себе одбаце жалост и одену се у потпуну ведрину, живеће Богу.

Заповест једанаеста

[43.] 1. (Посде тога) показа ми људе где седе на клупи, и другога човека који седи на столици, и рече ми: Видиш ли оне који седе на клупи? Видим, господине, рекох ја. Они су, вели он, верни, док онај који седи на столици јесте лажни пророк који упропашћује разум слугу Божијих; он ће погубити (разум) двоједушних, а не верујућих. Ови двоједушни долазе њему као неком врачу и питају га шта ће им се десити, а овај лажни пророк, немајући у себи никакву силу Духа Божанског, говори са њима сходно њиховим питањима и по жељама злобе њихове, и испуњује им душе онако како они сами желе. Јер он, будући сам празан, празно и одговара празнима. Јер било шта да буде запитан, он одговара сходно празнини тога човека. Али говори и неке речи истините, јер га ђаво испуњује својим духом, еда би могао оборити и некога од праведника. Онима, дакле, који су јаки у вери Господњој, обучени у истину, таквим духовима се не прилепљују већ беже од њих; онима пак који су двоједушни и често се кају (тј. предомишљају), они им врачају као и незнабошци, и служећи идолима навлаче на себе већи грех. Јер онај ко пита лажнога пророка о неком послу, идолопоклоник је, и празан је од истине, и безуман је. Јер сваки од Бога дати Дух не бива запиткиван, него, имајући силу Божанства, сам од себе све говори, јер долази одозго, од силе Божанскога Духа. Дух пак којега запиткују и који говори сходно жељама људи, земаљски је и површан; он нема моћи и уопште не говори ако не буде запиткиван. Како ће, господине, рекох ја, човек познати ко је од њих пророк а ко лажни пророк? Он рече: Ево слушај за обојицу пророка, и као што ти будем говорио, тако ћеш испробати (правог) пророка и лажног пророка. Испитуј човека који има Дух Божански према (његовом) животу. Онај ко има Дух одозго, пре свега је кротак и миран и смиреноуман, и удаљава се од свакога зла и сујетних жеља овога века, и чини себе сиромашнијим од свих људи, и када га запиткују никоме ништа не одговара, нити насамо говори, нити Дух Свети говори онда када човек хоће да говори, него говори онда када Бог хоће да Он говори. Када, дакле, човек који има Божанскога Духа дође на сабрање људи праведних који имају веру Духа Божанскога, и од стране сабрања тих људи буде молитва Богу, тада дух пророчкога Духа који на њему почива испуњује човека и тај човек, испунивши се Духом Светим, говори мноштву (тих верних) као што Господ хоће. Тако ће се, дакле, објавити Дух Божанства. Таква је ова сила Духа Божанства Господњега. А сада, рече ми он, слушај за духа земаљскога и празнога, који нема силе него је безуман. Пре свега, тај човек који сматра да има духа, уздиже себе и хоће да има прво место, одмах је дрзак и бестидан и брбљив и живи у многим уживањима и у многим другим обманама, и узима плату за своја пророштва, и ако је не добије пеће да пророкује. А може ли Дух Божански узимати плате и пророковати? Не дешава се да то чини пророк Божији, него је у ових пророка дух земаљски. Затим, он се уопште не приближава сабрању праведних људи него их избегава, а прилепљује се онима двоједушнима и празнима и пророкује им по ћошковима, и вара их говорећи им све сујетно, према жељама њиховим, јер он (као такав) празнима и одговара. Јер када се празни суд стави са празнима, не разбија се, већ се они међусобно слажу. Када пак (такав) дође на сабрање испуњено праведним људима, који имају Дух Божанства, и од њихове стране буде малитва (Богу), тај се човек испразни и земаљски дух (што је у њему) бежи од њега из страха, и тај човек постаје шупаљ и сав разбијен и не може ништа да говори. Јер ако у магазу збереш вино и уље, и између њих поставиш један празан лонац, па зажелиш да опет испразниш магазу, лонац који си поставио празан, празан ћеш и наћи. Тако и празни пророци, када дођу у духове праведника, какви дођу такве ћеш их и наћи. (Ето дакле), имаш (и познајеш) живот обе врсте пророка. Стога испитуј човека који говори за себе да је духоносац, (испитуј га) по делима и животу. Ти пак, веруј духу који долази од Бога и који има моћ, а ништа не веруј духу земаљскоме и празноме, јер у њему нема моћи, пошто долази од ђавола. А слушај причу коју ћу ти рећи: Узми камен и баци га у небо, па види да ли можеш домашити. Или опет, узми цев са водом и пусти млаз (воде) у небо, па види можеш ли пробити небо. Ја (на то) рекох: Како то може бити, господине? Јер обоје што си рекао, немогуће је (учинити). Он рече: Као што је, дакле, ово немогуће, тако су и земаљски духови немоћни и бесилни. Узми пак сада силу која одозго долази: град је малена лоптица, али када падне на главу човека колики бол наноси? Или опет, узми кап (воде) која са крова пада доле и дуби камен. Видиш ли, дакле, да и оно најмање што одозго пада на земљу има велику онагу, тако је моћан и Божански Дух који долази одозго. Зато веруј томе Духу, а бежи од онога другога.

Заповест дванаеста

[44.] 1. Рече ми (Пастир): Одбаци од себе сваку злу жељу и одени се у жељу добру и честиту, јер (само) обучен у ову жељу омрзнућеш злу жељу и укротићеш је онако како желиш. Јер је зла жеља дивља и тешко се припитомљује; особито ако у њу упадне слуга Божији и не буде разборит, страшно бива разједан њоме. А она разједа управо такве зато што немају одећу добре жеље, него су утонули у овај век (тј. у светске жеље), и она баш њих предаје смрти. Која су, господине, рекох ја, дела зле жеље која људе предају у смрт? Покажи ми их да бих се од њих чувао. Слушај, рече ми он, којим то делима зла жеља убија слуге Божије.

[45.] 2. Пре ових се истиче жеља за туђом женом или човеком, па жеља раскошног богатства и многих таштих јела и пића, па и других многих и безумних уживања. Јер свако уживање је глупо и празно слугама Божијим. Ове, дакле, жеље су зле и убијају слуте Божије. Јер сама зла жеља јесте кћи ђаволова. Зато се треба удаљавати од злих жеља да бисте, избегавајући их, живели Богу. Они пак којима оне овладају, и не успротиве им се, коначно ће умрети, јер су то смртоносне жеље. Зато се ти одени у жељу правде (тј. праведности) и, наоружавши се свецело страхом Господњим, противи им се, јер страх Божији обитава у доброј жељи. Ако те зла жеља види потпуно наоружаног страхом Божијим и да јој се ти противиш, побећи пе далеко од тебе и неће ти се више појавити, бојећи се твога оружја. Победивши је и добивши венац (у борби) против ње, ти приступи жељи праведности и, предавши њој победу коју си задобио, служи јој како она хоће. Ако будеш служио доброј жељи и њој се подчинио, моћи ћеш победити (сваку) злу жељу и покорити је онако како желиш.

[46.] 3. Хтео бих, господине, да знам, рекох ја, на који све пачин треба да служим доброј жељи. Слушај, рече ми он: Чини правду и врлину, истину и страх Господњи, веру и кротост и остала добра која су овима слична. Чинећи то, бићеш угодан слуга Божији и живећеш Њему, а и сваки који буде служио доброј жељи живеће Богу.

Он, дакле, (овим) заврши дванаест заповести, па ми рече: Имаш ове заповести, живи у њима и призивај (на то) оне који те слушају, да би њихово покајање било чисто у остале дане живота њиховог. Ову службу, коју ти дајем, извршуј марљиво, па ћеш урадити много. Јер ћеш наћи благодарност код оних који ће се покајати и повероваће твојим речима, јер ћу ја бити са тобом и убедићу их да ти поверују. Ја му рекох: Господине, ове заповести су велике и добре и славне и моћне да орадосте срце човека који их може држати. Али не знам, господине, да ли те заповести може човек да одржи, јер оу врло тешке. Одговоривши, он ми рече: Ако у себи решиш да је могуће држати их, онда ћеш их лако одржати и неће ти бити тешке; ако ли пак на срце твоје већ дође (помисао) да их човек не може држати, онда их нећеш ни одржати. А сада ти велим: Ако њих не одржиш, него их пренебрегнеш, онда нећеш имати спасења, ни деца твоја, ни дом твој, јер си ти за себе већ пресудио да не може човек одржати ове заповести.

[47.] 4. И он ми ово врло гневно изговори, тако да сам се збунио и веома га се уплашио, јер се лик његов изменио тако да човек не могаше поднети гњев његов. Видећи ме свег уплашеног и збуњеног, он ми стаде снисходљивије и ведрије говорити, па ми рече: Неразумни, неразборити и двоједушни човече, зар не схваташ славу Божију како је велика и моћна и предивна, да је Он свет створио ради човека и подчинио је човеку сву Своју творевину, и њему је дао сву власт да господари над свим што је под небом? Ако је, дакле, додаде он, човек господар свих створења Божијих и влада над свима, зар не може овладати и овим заповестима? Може (свакако), рече он, онај човек који има Господа у срцу своме да овлада овима и сваком од ових заповести. А они који (само) на уснама имају Господа, а срце им је окамењено и далеко су од Бога, њима су ове заповести тешке и недоступне. Ви пак, који сте празни и шупљи у вери, ставите Господа свога у срце (своје) и познаћете да од ових заповести ништа није лакше, ни слађе, ни питомије. Повратите се ви који ходите у заповестима ђавољим, које су тешке и горке и дивље и развратне, и не бојте се ђавола, јер у њему нема силе противу вас. Јер ћу ја бити са вама, Анђео покајања, који владам њиме. Ђаво има само страх, али његов страх нема снаге, зато га се не бојте, и побећи ће од вас.

[48.] 5. Ја му рекох: Господине, послушај неколико речи мојих. Кажи шта хоћеш, рече ми он. Човек је, господине, рекох ја, готов да држи заповести Божије и нема ниједнога који не тражи од Господа да га оснажи у Његовим заповестима те да се подчини њима, али је ђаво свиреп и тиранише људе. Не може он, рече ми (Пастир), тиранисати слуге Божије који се из свег срца уздају у Бога. Ђаво се може борити противу њих, али их не може победити. Ако му се, дакле, одупрете, он ће, побеђен и постиђен, побећи од вас. И додаде: Они који су отпражњени (тј. који нису пуни) они се боје ђавола као да он има моћ. Када човек напуни многе посуде добрим вином, па међу тим посудама буде и неколико отпражњених, и он дође до тих судова, тада не гледа у оне напуњене, јер зна да су пуни, него гледа у оне отпражњене бојећи се да нису ускисли, јер отпражњени лонци врло брзо ускисну те тако пријатност вина пропадне. Тако и ђаво наилази на све слуге Божије, кушајући их. Они пак који су пуни вере, снажно му се супротстављају и он одступа од њих, јер не налази места где ће ући. Тада, међутим, он одлази код отпражњених и, налазећи места, улази у њих и чини у њима оно што хоће, те му ови постају робови.

[49.] 6. Ја пак, Анђео покајања, говорим вам: Не бојте се ђавола. Јер велим вам да сам послан да будем са вама, који се кајете од срца свога, и да вас оснажим у вери. Верујте, дакле, Богу ви који сте због грехова овојих изгубили наду свог живота и умножили сте грехе и живот свој потпуно оптеретили, (верујте) да, ако се повратите Господу од свег срца свог и у остале дане живота свог будете творили правду и будете право служили Њему, по вољи Његовој, Он ће вам дати исцељење од ваших ранијих грехова и добићете моћ да победите дела ђавоља. Претње ђаволове уопште се не бојте, јер је он немоћан као жиле (тетиве) мртвога. Послушајте ме, дакле, и бојте се Онога који може све спасти и погубити (Мат. 10,28; Лк. 6,9), и ове заповести држите, и живећете Богу. Ја му (на то) рекох: Господине, сада се оснажих у свима наредбама Господњим, јер си ти са мном и знам да ћеш сасећи сву силу ђавољу, да ћемо га ми победити, и да ћемо надвладати сва дела његова. И надам се, господине, да ћу уз помоћ Господњу моћи одржати ове заповести које си заповедио. Он рече: Одржаћеш их ако ти срце буде чисто пред Господом, а одржаће их и сви они који очисте срца своја од сујетних жеља овога века, и живеће Богу.

III - ПРИЧЕ

Прича прва

[50.] Рече ми он: Знате ли, (вели, да у туђини живите ви слуге Божије, јер је град ваш далеко од града овога. Ако, дакле, додаде он, знате град ваш у којем ћете боравити, зашто онда спремате овде њиве и луксузне установе и грађевине и станове сујетне? Онај који (све) то спрема у овоме граду, тај не очекује да се врати у свој град. Неразумни и двоједушни и несрећни човече, зар не схваташ да је то све туђе и да је под влашћу другога? Јер ће (вам) рећи господар овога града: Нећу да ти живиш у моме граду, него изађи из овога града, јер се не држиш мојих закона. Ти дакле, који имаш њиве и насеља и другу многу имовину, изагнан од њега, шта ћеш урадити са твојом њивом, и са кућом, и са осталим што си спремио себи? Јер ће ти с правом рећи господар ове земље: Или се држи мојих закона, или иди из моје земље. Шта ћеш, дакле, чинити ти који следујеш закон (онога) твога града? Хоћеш ли се, ради њива твојих и осталог имања, коначно одрећи закона свога и следовати закону овога града? Гледај да (ти) не буде штетно одрећи се закона свога, јер ако будеш хтео да се вратиш у свој град, нећеш бити примљен, јер си се одрекао закона града свога, те ћеш бити искључен из њега. Пази, дакле, да ти, као обитавалац у туђини, не спремаш себи ништа више осим онога што ти је најнужније потребно, и буди готов да, када господар овога града хтедне да те истера, као противнога његовом закону, изађеш из његовог града и отидеш у свој град и служиш се својим законима, без принуде и радостан. Гледајте стога ви који служите Господу и који Га имате у срцу: чините дела Божија сећајући се заповести Његових (Псал. 102,18) и обећања која је обећао (Јевр. 6,13) и верујте Му да ће их испунити ако заповести Његове будете држали. Зато, уместо њива откупљујте душе које су у невољама, колико је ко имућан, и посећујте удовице и сирочад (Јак. 1,27) и немојте их презирати, и богатство ваше и све установе ваше трошите на такве њиве и куће, јер сте (све) добили од Бога. Јер вас је Господар (свега) за то обогатио да бисте Му такве службе вршили. Много је боље куповати такве њиве и имања и куће, (јер) ћеш их наћи у своме граду када у њега дођеш. Ова раскош је добра и ведра, која нема жалости ни страха, а има (само) радост. Немојте, дакле, стварати раскош незнабожачку, јер је то штетно вама слугама Божјим. Стварајте пак своју раскош у којој се можете радовати, и немојте застрањивати, нити се туђега дотичите, нити га желите, јер је зло желети (нешто) туђе. Него (ти) своје дело ради, и спашћеш се.

Прича друга

[51.] Када ја идох у њиву и видех иву (тј. тополу) и винову лозу (једну уз другу) и размишљах о њима и њиховим плодовима, јави ми се Пастир и рече: Шта то ти у себи размишљаш о тополи и о лози? Разматрам, господине, рекох ја, како веома приликују једна другој. Та два дрвета, рече он, стоје као образац слугама Божијим. Ја рекох: Хтео бих да знам (тај) образац овог дрвећа о којем говориш. Видиш ли, рече он, тополу и лозу? Видим, господине, рекох ја. Лоза, вели он, сама доноси плод, док је топола бесплодно дрво. Али сама лоза, ако се не успне уз тополу, не може донети много плода, јер је прострта по земљи, те и плод који донесе, донесе га иструлелог, јер не виси на тополи. Када се пак лоза обавије око тополе, она доноси плод и за себе и за тополу. Видиш, дакле, да и топола даје многи плод, не мање од лозе, него чак и више. Како више, господине, рекох ја? Зато што лоза, рече он, обешена о тополу даје многобројан и добар плод, а лежећи доле (на земљи) доноси мали и натрули (плод). Ова, дакле, прича (поређење) дата је за слуге Божије, за сиромашнога и богатога. Објасни ми, господине, како то, рекох ја. Слушај, вели он: Богаташ има имовину, а у односу на Господа он је сиромашан, јер се пашти (само) око богатства свога, и има врло малу молитву и исповедање Господа, а и то што има врло је кратко и мало и нема скоро никакву моћ. Када се пак богаташ наслони на сиромаха и да оно што је (овоме) потребно, (тада) верује да ће, ако учини сиромаху, моћи добити награду код Бога, јер је сиромах богат у својој молитви и у исповедању (Господа) и његова молитва има велику моћ код Бога. Зато богат, не двоумећи, даје све сиромаху. Сиромах пак, добијајући од богаташа, моли се Богу, благодарећи Му за онога који му даје, а овај се (опет) све више и више стара о сиромаху да у животу своме буде без оскудице. Јер он зна да је молитва сиромаха пријатна и богата пред Господом. Обојица, дакле, врше (добро) дело: сиромах делотвори молитвом, у којој је богат и коју је добио од Господа, узвраћајући Господу који му ју је даровао. Тако исто и богаташ, богатство које је добио од Господа, без устезања даје сиромаху. И то је велико дело и пријемљиво код Бога што је он схватио (правилно) богатство своје и од (тих) дарова Господњих учинио (добро) сиромаху и (тако) извршио службу Господњу правилно. Људима, дакле, топола изгледа да не доноси плода, но они не виде нити схватају да, када бива суша, топола, која има воде, храни лозу, и лоза, имајући стално воду, доноси двоструки плод, и за себе и за тополу. Тако и сиромаси, молећи се Господу за богате, испуњују (добрим смислом) богатство њихово. И опет, богаташ, дајући сиромашнима оно што њима треба, допуњују душе њихове. На тај начин, обојица постају заједничари праведнога дела. Ко, дакле, ово чини, неће бити од Бога напуштен, већ ће бити уписан у књиге живих. Блажени су они који имају и разумеју да се од Господа богате, јер онај који то схвати моћи ће да послужи неком добру.

Прича трећа

[52.] Показа ми (затим) много дрвећа, које не имађаше (зелено) лишће него му изгледаше као да је суво, јер је сво било исто. И рече ми: Видиш ли, вели, ово дрвеће? Видим, господине, рекох ја, да је (све) слично и суво. Он ми у одговор рече: Ово дрвеће које видиш, то су они који живе у овом веку. А зашто је, господине, рекох, (све) као суво и слично? Зато, рече он, што се у овом веку ни праведници ни грешници не виде (као различити), него су слични. Јер је овај век зима за праведнике, и они, живећи са грешницима, не примећују се. Као што је дрвеће у зиму, без лишћа, слично (мећусобно), и не види се које је суво а које живо, тако се у овом веку не примећују праведници ни грешници, него су сви слични.

Друга прича (тј. четврта)

[53.] Опет ми показа много дрвеће, неко са младицама, а неко суво, па ми рече: Видиш ли, вели, ово дрвеће? Видим, господине, рекох ја, неко са младицама, а неко суво. Ово са младицама, рече он, то су праведници, који ће се настанити у веку који долази, јер је будући век лето за праведнике, а за грешнике зима. Када, дакле, засија милост Господња, онда ће јавни постати они који служе Господу и свима ће се објавити. Јер, као што се у лето појавлују плодови свакога дрвета и бивају познати какви су, тако ће и плодови праведника бити објављени и сви ће бити познати као доброцветни у ономе веку. А незнабошци и (непокајани) грешници, (то јест) суво дрвеће које си видео, наћи ће се такви суви и бесплодни у ономе веку, и као сува дрва сагореће, и биће обелодањени, јер је дело њихово било зло у животу њиховом. Грешници ће, дакле, сагорети, јер су сагрешили а нису се покајали, док ће незнабошци сагорети што не познаше Творца свога. Зато ти у себи буди плодоносан, да би се у оно лето обелоданио плод твој, и удаљуј се од мпогих послова и нећеш ништа погрешити. Јер они који много шта раде много и греше, растрзавајући се око својих послова, те не служе Господу своме. Како пак може, рече он, такав тражити нешто од Господа и добити, када не служи Господу? Они који Њему служе, они ће и добити своје молбе. А они који не служе Господу, неће добити ништа. Ако ли неко ради (само) један посао, он може и Господу служити, јер се разум његов неће расејавати (тј. отуђивати) од Господа, него ће (само) Њему служити имајући ум свој чистим. Ово, дакле, ако урадиш, можеш бити плодоносан у веку који долази, и сваки који то учини, биће плодоносан.

Друга прича (тј. пета)

[54.] 1. Кад се ја постих и сећах на једној гори и захваљивах Господу за оно што је учинио са мном, (одједном) спазих Пастира где седи крај мене, и рече ми: Што си тако рано дошао овде? Зато, господине, рекох ја, што држим стражу. Шта је то стража, запита он? Постим, господине, одговорих ја. Он рече: Какав је то пост што постите? Као и обично, господине, рекох ја, тако постим. Он рече: Не знате да постите Богу, нити је тај некорисни пост који Му постите (прави) пост. Зашто то говориш, господине, рекох ја? Говорим ти, вели он, зато што није то онај (прави) пост који ви сматрате да постите, него ћу те ја научити који је пост угодан и савршен Господу. Ја рекох: Да, господине, учинићеш ме блаженим ако будем дознао који је пост угодан Богу. Слушај, рече он: Бог не жели такав сујетан пост, јер постећи се тако Богу, ти ништа не чиниш за правду. Него пости Богу овакав пост: Ништа зло не чини у животу своме, него служи Господу чистим срцем (Мт. 19,17), држећи заповести Његове и ходећи у наредбама Његовим, и нека ни једна зла жеља не дође у срце твоје. Веруј, дакле, Богу да, ако то радиш и бојиш Га се и уздржаваш се од сваке зле ствари, живећеш Богу. И ако то чиниш, (онда) чиниш пост велики и угодан Богу.

[55.] 2. Слушај (сада) причу коју ћу ти казати, која се односи на пост. Неко је имао поље и много слугу, па је у једном делу њиве посадио виноград. Изабравши једног највернијег и угодног му слугу, и спремајући се да отпутује, позва га и рече му: Узми овај виноград који сам посадио и огради га док се ја не вратим, и ништа друго немој чинити винограду. Ову заповест ми оджи, па ћеш бити слободан код мене. И отиде господар (тога) слуге на путовање. Када пак он отиде, слуга узе и огради виноград. Завршивши пак ограђивање винограда, виде да је виноград пун трава. Он тада у себи размишљаше, говорећи: Ову сам заповест господареву извршио; надаље, окопаћу овај виноград, и биће лепше обрађен и, немајући трава (у себи), донеће више рода, јер га трава неће гушити. Узе, (дакле), и окопа виноград и све траве што беху у винограду оплеви. И поста виноград онај лепши и бујнији, немајући трава да га гуше. После неког времена, дође господар и њиве и слуге, и изађе у виноград. И видећи виноград лепо ограђен, па још окопан и све траве оплевљене и лозе бујне, веома се обрадова радовима слуге свога. Дозвавши, дакле, сина овога љубљенога (ор. Мт. 21,33-41) којега је имао за наследника, и пријатеље које је имао за саветнике, рече им шта је (био) заповедио слузи своме и шта је нашао урађено. И они изјавише честитање слузи поводом сведочења које му посведочи господар (његов). И рече им (господар): Ја овом слузи обећах слободу ако одржи заповест моју коју сам му заповедио, а он ми је ту заповест одржао и додао винограду добро дело, и (то) се мени врло допало. Дакле, за то дело које је учинио хоћу да га учиним сунаследником сину моме (ср. Римљ. 8,17), јер добро које је замислио није га пренебрегнуо него га је извршио. Са овим његовим мишљељем радо би сагласан и гасподарев син: да слуга постане сунаследник сину. После неколико дана његов домаћин куће учини вечеру и посла му многа јела са вечере. Слуга пак, добивши (та) јела послана му од господара његовог, узе она која ће му бити довољна, а остала раздаде својим садругарима. Добивши јела, његови садругари се обрадоваше и стадоше се молити за њега да (још) већу угодност нађе код господара, зато што се тако понео према њима (ср. Ак. 16,3-9). За све ово што се догодило чу господар његов и опет се веома обрадова његовом поступку. Сазвавши опет господар пријатеље (своје) и сина свога, каза им за поступак слугин, који учини са јелима која је добио, и они се још већма сагласише да слуга постане сунаследник сину његовом.

[56.] 3. Ја рекох Пастиру: Господине, ја те приче не знам, нити их могу схватити, ако ми их не објасниш. Све ћу ти објаснити, рече он, и оно што ти будем говорио показаћу ти, (само) ти држи заповести Господње (Књ. Пропов. 12,13) и бићеш Му угодан и уписаћеш се у број оних који држе заповести Његове. Ако ли пак нешго од добра учиниш преко заповести Божије, себи ћеш придодати већу славу и бићеш славнији код Бога него што би (иначе) био. Ако, дакле, држећи заповести Божије, додаш (још) и ова служења, обрадоваћеш се, ако их будеш држао по мојој заповести. Ја му рекох: Господине, што ми заповедаш то ћу држати, јер знам да си ти са мном. Он рече: Бићу са тобом зато што имаш такву готовост да чиниш добро. А бићу и са свима онима, додаде он, који имају исту готовост. Тај, (дакле), пост рече он, ако се (притом) држе и заповести Господње, врло је добар. А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, (онда ће ти) тај пост бити савршен. А чинићеш овако: Извршивши оно што је напред написано, ти у онај дан у који постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, а од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш се смирити, те да од смиреноумља твога онај који (то) добије испуни душу своју и помоли се за тебе Господу. Ако, дакле, тако чиниш пост као што ти заповедам, твоја ће жртва бити угодна пред Богом (Фил. 4,18; Мт. 5,24) и тај пост ће биш записан, и служење тако учињено биће добро и ведро и благоугодно Господу. То ћеш тако држати ти са децом твојом и целим домом твојим, и одржавши то бићеш блажен, а и (сви) они који чувши ово одрже (га), биће блажени и добиће све што затраже од Господа.

[57.] 4. Много га молих да ми објасни причу о винограду, и о слузи који је оградио виноград, и о травама које су истребљене из винограда, и о сину и пријатељима саветницима, јер сам схватио да је све то нека прича. А он, одговарајући, рече ми: Много си дрзак у запиткивањима. Не треба, вели, да запиткујеш баш ништа, јер, ако треба да ти се објави, објавиће ти се. Ја му рекох: Господине, оно што ми покажеш, а не објасниш, (онда) сам то узалуд видео а нисам разумео шта (то) значи. Исто тако, ако ми говориш приче а не одгонетнеш ми (их), узалуд сам то (онда) чуо од тебе. А он ми опет одговори, говорећи: Сваки, вели, који је слуга Божији и има Господа свога у срцу, иште од Њега разборитост и добија је (Јак. 1,5-6), те сваку причу решава и уз помоћ Господа постаје му познато оно што је у причама говорено. Они пак, вели, који су млакоње и спори су на молитву, они се двоуме да траже од Господа. А Господ је многомилостив и даје без одлагања свима који од Њега ишту. Ти, дакле, који си оснажен од Славнога Анђела и од Њега си добио такву молитву и ниси лењ, зашто не тражиш од Господа разборитост и не добијеш је од Њега? Ја му рекох: Господине, имајући тебе са собом ја имам потребу тебе да молим и да те питам, јер ми ти све показујеш и разговараш са мном. Када бих пак без тебе то видео или чуо, онда бих питао Господа да ми се објасни.

[58.] 5. Рекох ти већ раније, вели он, да си (човек) лукав и дрзак питајући за објашњење прича. Но пошто си тако упоран, објаснићу ти причу о пољу и о свему осталоме што следи, да би их ти објавио свима. Чуј сада, рече ми, и разуми ово: Поље је овај свет (Мт. 13,38), а Господар поља је Онај који је све створио (Еф. 3,9; Јевр. 3,4) и све уредио и укрепио (Псал. 67,29). Син је Дух Свети, а слуга је Син Божји. Виноградске пак лозе јесте овај народ, којега је Он засадио (ср. Јн. 15,1-5). А притке (тј. кочићи уз лозу) јесу свети Анђели Господњи, који држе (и чувају) народ Његов. А траве почупане из винограда јесу безакоња слугу Божјих. Јела пак, која је Он послао слузи од вечере, јесу заповести које је кроз Сина Свога дао народу Своме, док пријатељи и саветпици јесу свети Анђели који су први створени. Одлазак Господара на пут јесте време које остаје до Његовог другог доласка (ср. Мт. 24,42; Јевр. 10,37). Ја му (на то) рекох: Господине, све је ово велико и дивно и преславно. Како бих, велим, господине, ја могао то схватити? То не може схватити ни неки други човек, ма био и веома разуман. Објасни ми још, господине, рекох ја, и ово што ћу те питати. Реци шта хоћеш, вели он. Зашго, рекох, господине, Син Божји се у причи јавља у виду слуге (ср. Флб. 2,7)?

[59.] 6. Слушај, рече (ми он): Не јавља се Син Божији у виду слуге, него се јавља за велику власт и господство. Како то, господине, рекох ја, не схватам. Он рече: Јср Бог посади виноград, то јест сазда народ (Свој) и предаде га Сину, и Син постави Анђеле над њима да свакога чувају. И Он (Син) очисти грехове њихове, много се потрудивши и много пострадавши (за њих), јер се ни један виноград не може окопати без труда и напора. Он, дакле, очистивши грехе народа (Јевр. 1,3:2,17), показа им стазе живота (Псал. 15,11), давши им закон којега је добио од Оца Свога (Јн. 10,18). Видиш, дакле, рече он, да је Он Господар народа, добивши сву власт од Оца Свога (Мт. 28,18; Еф. 1,20-23). А да је Господар (тј. Бог) узео Сина Свога и славне Анђеле за саветнике око наслеђа слуге, чуј (сада). Духа Светога, који од пре постоји и који је створио сву твар, Бог је настанио у тело у које је хтео (ср. Јн. 1,14; Кол. 2,9; Јевр. 10,5). И то, дакле, тело, у које се настанио Дух Свети, послужило је Духу добро, живећи у честитости и чистоти, нимало уопште не упрљавши Духа (1 Петр. 2,22 и 1,19). Пошто је, дакле, оно (тј. тело оваплоћеног Бога) поживело добро и чисто, и заједно са Духом (тј. Божанством) потрудило се и сарађивало у свакој ствари, поживевши крепко и врлински, добило је заједницу са Духом Светим (2 Кор. 13,13; Јевр. 2,14; 1 Јн. 1,3), јер се Богу допало понашање овога тела, пошто се оно на земљи није упрљало имајући Духа Светога. За саветнике је, дакле, узео Сина и славне Аиђеле, да би и ово тело, послуживши Духу беспрекорно, имало неко (своје) место настањења да се не мисли да је плата његовог служења пропала. Јер ће плату добити свако тело које се нађе чисто и неупрљано, у којему је Дух Свети обитаовао. (Ето, сад) имаш објашњење и ове приче.

[60.] 7. Обрадовах се, господине, рекох ја, чувши ово објашњење. Слушај сада, рече (ми он): То тело твоје чувај чисто и неупрљано, да би Дух који се у њему настанио посведочио му и оправдало се тело твоје. Пази да ти некада не дође у срце помисао да је то твоје тело пропадљиво и да га злоупотребиш (због тога) у некој прљавштини. Ако упрљаш тело своје, упрљаћеш и Духа Светога, а ако упрљаш тело своје нећеш живети. Ја (на то) рекох: Господине, ако се десило неко раније незнање, пре но што чусмо ове речи, како ће се спасти човек који је упрљао тело своје? Он рече: Од ранијих незнања само Бог може дати исцељење, јер је Његова сва власт. Него ти сада ово чувај, и Господ, који је многомилостив, свакако ће те исцелити, ако ни тело твоје ни Дух не будеш надаље прљао. Јер обоје су заједнички (ср. 1 Кор. 3,16 и 6,13-17) и не могу се упрљати једно без другога. Зато обоје чувај чистим, и живећеш Богу.

Прича шеста

[61.] 1. Седећи код куће и прослављајући Господа за све што сам видео, и размишљајући о заповестима, како су прекрасне и јаке и благе и славне, и моћне да спасу душу човекову, говорио сам у себи ово: Бићу блажен ако будем поступао по овим заповестима, и сваки који у њима буде ходио биће блажен. Док сам то у себи говорио, видим одједном да Пастир седи поред мене и говори (ми) ово: Шта то премишљаш о заповестима мојим које сам ти заповедио? Оне су добре, немој уопште ништа да сумњаш, него се обуци у веру у Господа и у њима ћеш живети, јер ћу ти ја дати моћи у заповестима (да их испуњујеш). Заповести ове корисне су онима који ће се покајати; ако ли пак не буду ходили у њима, њихово покајање биће узалуд. Стога ви који се кајеге, одбаците од себе лукавства овога века која вас упропашћују и обуците се у сваку врлину праведности (ср. Еф. 6,11-17), да би ове заповести могли држати и не повећавати грехе своје. Ако ништа не будете додавали (гресима), загладићете своје раније грехове. Ходите зато у заповестима мојим и живећете Богу. Ето, то вам је од мене речено. Пошто ми то изговори, он ми рече: Пођимо у поље и показаћу ти пастире оваца. Хајдемо, господине, рекох ја. Тада дођосмо у неко поље, у којем ми он показа младога пастира одевенога у раскошне хаљине рујне боје. Он напасаше веома многе овце, и те овце беху у нези и многом уживању и весело трчаху тамо и овамо. И сам пастир беше радостан стаду своме, и изглед пастира беше весео врло, и он прохођаше кроз стадо. А видех и друге овце где на једном месту уживају и госте се, али оне не трчаху.

[62.] 2. Он ми рече: Видиш ли, вели, овога пастира? Видим, господине, рекох ја. То је, рече он, анђео насладе и преваре. Он погубљује душе сујетних слугу Божјих, и одвраћа их од истине, варајући их у злим жељама у којима пропадају. Јер они заборављају заповести Бога живога и ходе у обманама и уживањима сујетним и пропадају од овога анђела, неке у смрт, а неке у потпуну квареж. Ја му рекох: Господине, ја не разумем шга значи у смрт, а шта у квареж? Слушај, рече он: Овце које видиш да су врло веселе и да скачу, то су они који потпуно одступају од Бога и предали су се жељама овога века. У њима нема покајања за живот, јер су (уз своје грехе) додали и хулу на Име Господње. Дакле, њихова је смрт. А овце, које си видео да не скачу него пасу на једноме месту, то су они који су себе предали уживањима и обманама (овога века), али нису похулили на Господа. Они су, дакле, отпали од истине. За њих још има наде покајања, кроз које могу живети. Поквареност има неку наду на поправку, док смрт има вечну пропаст. Опет пођосмо мало напред и показа ми пастира крупног, као дивљачког лика, огрнутог белом кожом, с неком торбом на рамену и у руци имађаше тојагу врло тврду и чворновату и велики бич. И поглед имађаше врло суров да сам га се уплашио, такав поглед имаше. Овај пак пастир примаше од младог пастира оне овце које су уживале и пландовале а нису скакале и утерао их је у неко стрмновито и трновито и чичковито место, тако да се од трња и чичка овце не могаху искобељати, него се уплитаху у трње и чкаљ и врло се мучаху у одеротинама од трња. Он их је јурио тамо и овамо, покоја им уопште не дајући, те се овце оне уопште не смириваху.

[63.] 3. Видећи, дакле, те (овце) мучене и злостављане, сажалих се због њих што се тако муче и одмора уопште немају. Рекох (тада) Пастиру који говораше са мном: Господине, ко је овај пастир који је тако немилосрдан и груб и уопште нимало не сажељава ове овце? Он је, вели, Апђео кажњавања; он је од праведних Анђела и постављен је за кажњавање. Он, дакле, преузима оне који оу отпали од Бога и ходили у жељама и обманама овог века и кажњава их, како је ко достојан, страшним и различитим казнама. Хтео би, рекох, господине, да дознам какве су те различите казне? Слушај, рече он, те различите муке и казне: Мучења су животна, јер бивају кажњени неки штетама, неки немаштином, неки разним болестима, неки сваким беспоретком, неки увредама од недостојних, и многим другим делима страдају. Јер многи, нестални у својим намерама, прихватају се много чега, и ништа им уопште не успева. И говоре за себе да им не иду послови од руке, а не помишљају у срцима својим да су учинили зла дела, него окривљују Господа. Када их, дакле, свака (таква) невоља мучи онда бивају предавани мени на добро карање, и очајавају у вери Господњој и у остале дане живота свога служе Господу чистим срцем. Када се, дакле, покају, тад им долазе у срце њихова зла дела која су учинили и онда прослављају Бога што је праведан Судија и што је праведно сваки (од њих) препатио по делима својим. Надаље пак они служе Господу чистим срцем својим и успевају у сваком послу своме, добијајући од Господа све што (од Њега) траже. И тада прослављају Господа што су мени били предани и више не страдају ниједним злом.

[64.] 4. Рекох му: Господине, још ми, велим, ово објасните. Шта тражиш, рече он? Да ли, дакле, господине, велим, исто се онолико времена муче уживачи и варалице колико и уживају и варају? Одговори ми: Толико времена се и муче. Мало се, велим, господине, муче. Јер је требало да они који тако уживају и заборављају Господа седмоструко се муче. Рече ми он: Неразуман си и не схваташ моћ (и значење) мучења. Кад бих схватао, рекох, господине, не бих те питао да ми објасниш. Слушај, вели, моћ (и значење) обојега: Време уживања и преваре један је час, а час мучења има моћ (и значење) тридесет дана. Ако, дакле, неко ужива и вара један дан, и један дан бива мучен, (тај) дан мучења важи за целу годину. Колико пак дана неко ужива, толико се година мучи. Видиш ли, дакле, вели, да је време уживања и преваре мало, а (време) казне и мучења велико.

[65.] 5. Пошто, господине, рекох ја, уопште не схватих времена преваре и уживања и мучења, објасни ми још јасније. Одговоривши, рече ми: Твоје је неразумље упорно и нећеш да очистиш орце своје и да служиш Гошоду. Пази, вели, да се време не испуни и ти се наћеш безуман. Слушај сада, вели, као шго желиш да ово схватиш. Онај који ужива и вара један дан и чини оно што жели, облачи се у много безумље и не схвата дело које чини, јер већ сутра заборавља шта је јуче учинио. Јер уживање и превара памћења нема, због безумља у које је обучено. Када се пак казна и мучење прилепи за човека један дан, он бива кажњен и мучен до (краја) године, јер велико памћење има казна и мука. Кажњаван, дакле, и мучен читаву годину, сећа се тада уживања и преваре и зна да због њих трпи ово зло. Сваки, дакле, човек који ужива и вара овако се мучи, зато што, имајући живот, себе су предали у смрт. Која су, господине, рекох, уживања штетна? Свако дело, вели он, које ако са задовољством чини уживање је човеку. Јер и гневљивац, ако своју страст задовољи, ужива (у томе); и прељубник, и пијаница, и оговарач, и љажљивац, и грабљивац, и отимач, и који слично њима чини својој болести задовољство чини, јер ужива у своме делу. Сва ова уживања штетна су слугама Божијим. Због ових, дакле, превара и уживања муче се кажњавани и мучени. А постоје и уживања која спасавају људе. Јер многи (људи), радећи добро, уживају ношени сопственим задовољством. Ово, дакле, уживање корисно је слугама Божијим и живот прибавља таквоме човеку, док штетна, напред наведена уживања прибављају мучења и казне. Ако пак остану упорни и не покају се, смрт себи прибављају.

Прича седма

[66.] 1. Неколико дана после, видех га (Пастира) на истом пољу где сам и пастире видео, и рече ми: Шта тражиш? Дошао сам, господине, рекох, да те молим да пистиру казне заповедиш да из мог дома изађе, јер ме много тишти. Треба, вели, да те тишти, јер тако је заповедио Славни Анђео за тебе, јер хоће да будеш искушан. А шта сам, рекох, господине, учинио тако зло да будем предан томе Анђелу? Чуј, вели он: Греси твоји јесу многи, али не толики да би ти био предан томе Анђелу; али је дом твој учинио многе грехе и веома се огорчио Славни Анђео због дела њихових и зато је заповедио да те за неко време тишти, да би се и они покајали и очистили од сваке жеље овога века. Када се, дакле, покају и очисте, тада ће отићи Анђео казне. Рекох му: Господине, ако су они учинили такве ствари да се врло огорчи Славни Анђео, шта сам ја учинио? Они другачије, рече он, не могу бити погођени ако ти, глава куће, не будеш погођен жалошћу. Јер ако ти будеш патио, нужно ће и они патити, а ако ти будеш добро, они неће имати никакве жалости. Али ево, господине, велим, покајали су се од свег срца свога. Знам и ја, вели, да су се покајали од свег срца свога; али зар мислиш, вели да се греси покајника одмах отпуштају? Свакако не, покајник треба да помучи душу своју и да се јако смири у сваком делу своме и да се жалости многим и различитим жалостима. Ако ли поднесе жалости које долазе на њега, свакако ће се смиловати (на њега) Онај који је све створио и (све) оснажио, и даће им неко исцељење, и то свакако ако види срце покајника чисто од сваке зле ствари. А теби и дому твоме сада је корисио да се жалостите. И што (уопште) много говорим? Треба ти се жалостити, као што је заповедио онај Анђео Господњи који те је мени предао. И за то заблагодари Господу што те је сматрао за достојнога да ти наговести (ту) жалост да би, препознавши је, поднео је добро. Ја му рекох: Господине, буди ту са мном и сваку жалост моћи ћу поднети. Ја ћу, рече он, бити са тобом, а замолићу и Анђела казнитеља да те (мало) лакше тишти. Но мало ћеш се времена жалостити, па ћеш бити васпостављен на своје место. Само ти остани у смиреноумљу и служи Господу чистим срцем, и деца твоја и дом твој, и ходи у заповестима мојим које сам ти заповедио, и покајање ће твоје моћи бити снажно и чисто. И ако то сачуваш заједно са домом својим, свака ће жалост одступити од тебе. А и од свих ће, вели, одступити жалост, ко у овим мојим заповестима буде ходио.

Прича осма

[67.] 1. Показа ми (затим) иву (тј. врбу) која покриваше брда и долине, и под покривач врбе дођоше сви који су позвани у Име Господње. А стајаше Славни Анђео Господњи, врло висок, крај врбе, имајући срп велики и одсецаше гране од врбе и даваше (их) народу који покриваше врба, а даваше им мале гранчице, величине лакта. Пошто сви добише гранчице, Анђео остави срп, а онда дрво беше здраво (тј. цело) као што је било кад је виђено. Ја пак чудих се у себи, говорећи: Како је дрво цело кад су му толике гране одсечене? Вели ми Пастир: Не чуди се што је то дрво остало читаво иако су толике гране одсечене; остави пак, вели, док све видиш, па ће ти се објавити шта је. Анђео, који је дао народу гране, опет (их) је тражио од њих, и као што су примали, тако су били позивани к њему, и сваки од њих предаваше гране. Анђео пак Господњи узимаше их и разматраше. Од неких је добијао гране суве и као од црва поједене, па заповеди Анђео да они који су такве гране предали стану одвојено. Други пак предаваху суве, али не беху поједене од црва; и њима заповеди да стану посебно. Други предаваху полусуве, и они стајаху посебно. Други (опет) предаваху своје гране полусуве и са прслотинама; и они стајаху посебно. А други предаваху своје гране зелене, али са прслотинама; и они стајаху посебно. Други пак предаваху гране пола суве а пола зелене, и они стајаху посебно. Други опет приношаху гране своје са два дела гране зелена, а трећи сув; и они стајаху посебно. Други опет предаваху своје гране безмало потпуно зелене, а само мали део грана њихових беше сув, и то сам крај, и на њима беху прслотине; и они стајаху посебно. У других пак беше мали део зелен, а остали делови грана суви; и они стајаху посебно. А други долажаху носећи гране зелене као што (их) примише од Анђела, и то већи део народа такве гране предаваше. Анђео се њима веома обрадова; и они стајаху посебно. Други пак предаваху своје гране зелене и са још (новоизраслим) гранчицама; и они стајаху посебно. И због њих се Анђео веома обрадова. А даваху (на крају) и други своје гране зелене, са још гранчицама, а њихове гранчице као да имађаху неки плод; и ти људи, чије се гране нађоше такве, беху врло весели. А Анђео се и њима обрадова, и Пастир са Њиме врло весео беше због њих.

[68.] 2. И заповеди Анђео Господњи да се донесу венци. И бише донети, као од палми начињени, и (Он) овенча људе који су предали гране са гранчицама и неким плодовима, и отпусти их (да иду) у Кулу. И друге отпусти у Кулу, оне који предаваху гране са гранчицама а плод не имађаху, и њима даде печат. А одећу имађаху сви исту, белу као снег, (сви) који иђаху у Кулу. И оне који предаваху гране зелене, као што (их) примише, отпусти (их), давши им белу одећу и печат. Пошто Анђео то све заврши, рече Пастиру: Ја идем, а ти их отпусти у зидове (око Куле), као што је сваки достојан да (тамо) борави. А разгледај пажљиво гране њихове и, пажљиво разгледавши тако их отпусти. Гледај, вели, да ти ни један не промакне, а ако ти неки промакне ја ћу их испробати на жртвенику. Рекавши то Пастиру, отиде. По одласку Анђела, рече ми Пастир: Узмимо од свих гране и засадимо их, да ако неке од њих могну живети. Рекох му: Господине, ове суве (гране) како могу оживети? Одговоривши, рече ми: Дрво је ово ива (тј. врба) и та врста воли живот; ако се, дакле, ове гранчице засаде и мало порасту, многе ће од њих оживети, а онда ћу покушати да их и водом залијем. Ако нека од њих узмогне оживети, радоваћемо се заједно с њима, ако пак не могне оживети, ја се нећу наћи немаран. И заповеди му Пастир да (их) позовем, онако како је сваки од њих стајао. Долажаху група по група и предаваху гране Пастиру, а Пастир примаше гране и по групама их засађиваше. Пошто их засади, зали их обилно водом, тако да се од воде гране не виђаху. Пошто пак зали (засађене) гране, рече ми: Идемо (сада) и после неколико дана вратићемо се да видимо све ове гране. Јер Онај који је створио ово дрво жели да живе сви који су од њега узели гране. А и ја се надам да ће гранчице ове, заливене водом, да порасту и да ће већина њих живети.

[69.] 3. Рекох му: Објасни ми шта значи ово дрво, јер сам у недоумици у вези њега пошто су толике гране одсечене а дрво је (и даље) цело и уопште се ништа не види да је сечено од њега; то, дакле, не схватам. Слушај, рече (ми) он: Ово велико дрво, које покрива брда и долине и сву земљу, јесте закон Божији који је дат свету, а тај закои је Син Божији који је проповедан по (свим) крајевима земље. Народи пак, који су под покривачем (дрвета), јесу они који су чули проповед и поверовали у Њега. А велики Славни Анђео јесте Михаило, који има власт над овим народом и руководи њима. Јер он је тај који им даје закон у срцима верних; он испитује њих, којима је дао закон, да ли су га сачували. Видиш ли гранчице свакога од њих, јер су (те) гране закон. Видиш, дакле, да су многе од грана упропашћене, и познаћеш све њих који нису очували закон, и видећеш боравиште свакога од њих. Рекох му: Господине, зашто је неке отпустио (да иду) у Кулу, а неке је оставио теби? Који су, вели (ми он), преступили закон који су добили од Њега, њих је оставио у мојој власти ради покајања, а који су већ угодили закону и очували га, Он их има под Својом влашћу. А који су, господине, рекох ја, они који су овенчани и одлазе у Кулу? Одговоривпш, рече ми: Овенчани су они који су се борили са ђаволом и победили га; то су они који су пострадали ради закона (тј. ради Јеванђеља). Други пак, који су такође предали гране зелене, и (то) са гранчицама, али без плода, то су они који су за закон мучени, али нису пострадали нити су се одрекли закона свога. Они пак који су предали зелене (гране) као што су и примили, то су честити и праведни и који су веома ходили у чистоме срцу и заповести Господње очували. А (све) остале упознаћеш када будем размотрио ове гране које су посађене и заливене.

[70.] 4. После неколико дана дођосмо на (исто) место, и Пастир седе на место Великог Анђела, а ја стајах крај њега. И рече ми: Опаши се платном и служи ми. Ја се опасах платном од чисте вреће. Видећи ме опасаног и готовог да му служим, рече ми: Зови (сада) људе чије су гране засађене, по групама како је ко предао гране. Ја отидох у поље и позвах све; и стадоше све групе (пред нас). А он им рече: Нека сваки ишчупа своју грану и нека ми је донесе. Први (му их) предадоше они који су имали (гране) суве и подсечене, и вађоше се тако исто суве и подсечене, те им заповеди да стану посебно. Затим предадоше гране они који их имаху суве и неподсечене: неки од њих предадоше гране зелене, а неки суве и начете, као од црва. Онима који предадоше зелене, заповеди да стану посебно, а онима који предадоше суве и начете, заповеди да стану са онима првима. Затим предадоше они који имађаху напола суве и са напрслинама: многи од њих предадоше зелене и без напрслина, а неки зелене и са гранчицама и на гранчицама плодови, какве имађаху и они овенчани који отидоше у Кулу. Неки пак предадоше суве и нагрижене, а неки суве и ненагрижене, неки (опет) какве и беху: полусуве и са напрслинама. Заповеди им (Пастир) да сваки од њих стане посебно, неки код својих група, а неки посебно.

[71.] 5. Затим (му) предаваху они који имађаху гране зелене, али са напрслинама: сви они предадоше (их) зелене и стадоше у своју групу. Њима се обрадова Пастир, јер се сви беху изменили и своје напрслине одбацили. А предадоше и они који имађаху (гране) напола зелене, а напола суве: неких се гране нађоше сасвим зелене, неких суве и нагрижене, а неких зелене и са гранчицама; сви они бише послани сваки у своју групу. Затим предадоше они који имађаху два дела зелена, а трећи сув: многи од њих предадоше зедене, а многи полусуве, други пак суве и нагрижене; сви они бише упућени сваки у своју групу. Други (опет) предаваху своје гране са два дела суве, а трећи зелен: многи од њих предадоше полусуве, неки суве и нагрижене, неки пак полусуве и са напрслинама, а мало њих предадоше; зелене; сви они стадоше у своју групу. А предадоше и они који своје гране имађаху зелене, са мало сувога и са напрслинама: од њих неки предадоше зелене, неки пак зелене и са гранчицама, па и они отидоше у своју групу. Затим предадоше они који имађаху (гране) иешто мало зелене, а остале делове суве: њихове гране нађоше се највећим делом зелене и са гранчицама и плодом на гранчицама, а других беху сасвим зелене. Овим се гранама Пастир веома обрадова што се такве нађоше. Отидоше пак и они сваки у своју групу.

[72.] 6. Пошто Пастир размотри гране свију, рече ми: Рекао сам ти да ово дрво воли живот. Видиш ли, вели, колико их се покајало и спасло? Видим, господине, рекох ја. (То је) зато да видиш, рече он, многомилостивост Господњу да је велика и славна и да је дао Духа достојнима покајања. Зашто се пак, господине, рекох ја, сви не покајаше? Онима, вели, чије срце виде Господ да ће бити чисто и да ће Му служити из свег срца, њима даде покајање, а код којих виде преварљивост и лукавост и да ће се лицемерно покајати, њима није дао покајање, да неби опет похулили на закон Његов. Ја му рекох: Господине, сада ми објасни за оне који гране предадоше, какав је ко од њих, и његово боравиште, да би они који су поверовали и печат добили, и повредили га не очувавши га здравим (тј. целосним), чувши (све ово) познали дела своја и покајали се, добивши од тебе печат, и прославили Гаоспода што се смиловао на њих и послао им тебе да би обиовио духове њихове. Сдушај, рече (ми он): Они чије су гране нађене суве и нагрижене од црва, то су отпадници и издајници Цркве, који су у гресима својим похулили на Господа, а још се и постидели Имена Господњега које је призвано над њима. Они су, дакле, коначно умрли Богу. Видиш да ниједан од њих се не покаја, мада су чули речи које си им говорио, а које сам ти заповедио. Од њих, дакле, живот је одступио. Они пак који су предали суве и нагрижене (гране), и они су близу ових, јер су били лицемери и уносили су друга учења и извраћали слуге Божије, а особито оне који су сагрешили не остављајући их да се покају, већ су их (лоше) убеђивали лудим учењима. Они ипак имају наду за покајање. Видиш да су се многи од њих покајали од кад си им говорио заповести, и још ће се покајати. Који се пак не покају, изгубили су живот свој. Они опет од њих који су се покајали, постали су добри и њихово је насеље у првим зидовима (око Куле), а неки узиђоше и на Кулу. Видиш ли, дакле, додаде он, да покајање грешника доноси живот, а непокајање смрт.

[73.] 7. Слушај (сада) о онима који су предали (гране) полусуве, са напрслинама у њима. Они чије су гране биле полусуве, то су двоједушни, јер нити живе нити су умрли. Они пак који имају полусуве и на њима напрслине, они су и двоједушни и оговарачи, који никад мира у себи немају, него су свагда у раздору. И њима, вели, још предстоји покајање (као могућност). Јер видиш, вели, неке од њих да су се већ покајали, и они још у себи имају наду покајања. Они, дакле, од њих, додаде он, који су се покајали, имају боравиште у Кули (тј. Цркви); а они од њих који ће се касније покајати, настаниће се у зидовима (око Куле), док они који се не покају, него још остану упорни у делима својим, умреће смрћу. Они који су своје гране предали зелене и са напрслинама, они су увек били верни и добри, али су имали међусобно неку суревњивост око првенства и неке славе, но (зато) су сви неразумни јер имају међу собом суревњивост о првенству. Но и они, чувши заповести моје и будући добри, очистише себе и брзо се покајаше. Зато, њихово насеље би у Кули, а ако се неки од њих опет поврати на раздор, биће избачен из Куле и изгубиће живот свој. Живот припада свима који држе заповести Господње, а међу заповестима нема (речи) о првенству или о некој слави, него о дуготрпељивости и смиреноумљу човека. У овоме је, дакле, живот Господњи, а у раздорима и безакоњима је смрт.

[74.] 8. Они пак који су предали гране напола зелене напола суве, то су они који су се у своје послове заплели и нису се светима присајединили, зато им је половина жива а половина је умрла. Многи пак, чувши заповести моје, покајали су се, а који су се покајали, насеље им је у Кули. Неки опет од њих до краја су одступили, и они зато немају покајања, јер су својим (злим) пословима похулили на Господа и одрекли Га се. Дакле, изгубили су живот свој због зла које су учинили. Многи од њих су двоједушни. За њих још постоји покајање, ако се брзо покају, и насеље њихово биће у Кули; ако се пак касније покају, обитаваће у зидовима, а ако се не покају, и они су изгубили живот свој. Они пак који су предали (гране) са два дела зелена а трећим сувим, то су они који су се одрекли различитим одрицањима. Многи од њих покајали су се и отишли су да обитавају у Кули, а многи су до краја оступили од Бога, и они коначно живот изгубише. Неки пак од њих беху двоједушни и чињаху раздоре. Њима, зато, још има покајања, ако се брзо покају и не остану упорни у својим задовољствима. А ако остану упорни у својим делима, и они себи смрт израђују.

[75.] 9. Они опет који су предали гране са два дела сува а трећим зеленим, то су они који су постали верни, али обогативши се и поставши славни код многобожаца, оденуше се у велику гордост и постадоше надмени мишљу и напустивши истину и не придружише се праведнима, него живљаху заједно са многобошцима и тај им пут постаде пријатнији, но од Бога не одступише него остадоше у вери, али дела вере не чинише. Многи, дакле, од њих се покајаше и насеље њихово би у Кули. Други пак, живећи до краја са многобошцима, захваћени сујетом многобожаца, одступише од Бога и дела многобожаца учинише. Зато они бише прибројани са многобошцима. Други опет од њих бише двоједушни (и посумњаше), не надајући се спасењу због дела која учинише; други пак бише двоједушни и међусобно раздоре створише. Њима, дакле, и онима који су двоједушни (тј. сумњају) због дела овојих, још има покајања, али њихово покајање треба да је ускорено да би им обиталиште било у Кули, док онима који се не кају него остају упорни у уживањима смрт је близу.

[76.] 10. А они који гране предадоше зелене а само крајеви беху суви и са пукотинама, они су свагда били добри и верни и славни код Бога, но мало су сагрешили ситном жељом и нешто мало су се брзо покајали и би им насеље у Кули. Неки пак од њих беше двоједушни, а неки двоједушношћу створише веће раздоре. Њима, дакле, има још маде покајања, јер су увек били добри и тешко ће ко од њих умрети. Они пак који своје гране предадоше суве, које имађаху само мало зеленога, то су они који су само поверовали, а дела безакоња чињаху; но (ипак) никада не оступише од Бога и Име (Христово) радо су носили и радо су у домове своје слуге Божије примали. Чувши за ово покајање без колебања су се покајали и чине сваку врлину правде. Неки пак од њих и страдају и радо се муче, знајући дела своја која учинише. Свих њих, насеље ће бити у Кули.

[77.] 11. И пошто заврши објашњење о свим гранама, рече ми: Иди и свима говори да се покају, па ћеш живети Богу, јер се Господ смиловао и посла ме да свима дам покајање, мада неки нису достојни спасења због дела својих. Но будући дуготрпељив, Господ жели (поновити свима) позив за спасење, који је дат кроз Сина Његовог. Рекох му: Господине, надам се да сви кад чују ово, покајаће се, јер сам уверен да ће сваки, познавши своја дела и убојавши се Бога, покајати се. Одговоривши, рече ми: Који се, вели, покају из свег срца свог, и очисте себе од напред поменутих зала својих, и више ништа не додају гресима својим, добиће од Господа исцељење ранијих грехова, ако не буду двоједушни у овим заповестима, и живеће Богу. Који пак, вели, придодају гресима својим и буду ходили у жељама овог века, осуђују себе на смрт. Ти пак ходи у заповестима мојим и живећеш Богу, и сваки који у њима буде ходио и чинио их правилно живеће Богу. Показавши ми то и о свему поговоривши, рече ми: А остало ћу ти показати кроз неколико дана.

Прича девета

[78.] 1. Пошто записах Заповести и Приче Пастира, Анђела покајања, он дође к мени и рече ми: Хоћу да ти покажем оно што ти је показао Дух Свети који је говорио с тобом у обличју Цркве, јер тај Дух јесте Син Божији. Јер пошто си ти слабији телом, није ти било објављено кроз Анђела. Када си се пак оснажио кроз Духа и омоћао снагом твојом, тако да можеш и Анђела видети, тада ти се објави кроз Цркву грађење Куле; добро си и чисто све видео (шго ти је показано) као од девојке. Сада пак видиш (објављено) од Анђела, но кроз једнога истога Духа. А од мене треба да све тачније видиш. Јер сам на то дат од стране Славног Анђела да обитавам у твоме дому, да би ти све снажно видео, ништа се не плашећи као раније. И одведе ме у Аркадију, на неку гору узвишену и облу (ср. Апок. 21,10), и посади ме на врх горе, и показа ми велико поље, а око поља дванаест гора и свака гора имађаше другачији изглед. Прва (гора) беше црна као чађ, а друга беше обнажена, не имајући траве, трећа пак пуна трња и чкаља, а четврта имађаше биље полусуво: горњи део биља зелен а доњи ка корену сув, и то биље, кад сунце припече, постаде суво. Пета гора беше врло сурова, а биље имаше зелено. Шеста пак гора беше препуна пукотина, неке мале а неке велике, а пукотине имађаху траве, но траве не беху врло бујне, него као увенуле. Седма гора имађаше траве живахне и сва гора беше расцветана, и сваки род животиња и птица пасијаше на гори оној; и у колико животиње и птице пасијаху, траве на гори оној све више и више растијаху и цветаху. Осма (опет) гора беше препуна извора и свака врста творевине Господње напајаше се са извора ове горе. А девета гора воде уопште не имађаше и сасвим беше пуста, а у себи имађаше звери и гмизавце отровне који уништаваху људе. Десета гора имађаше највеће дрвеће и сва беше пошумљена и под окриљем дрвећа лежаху овце одмарајући се и преживајући. Једанаеста гора беше врло густог дрвећа и то дрвеће беше врло плодно, украшено разноврсним плодовима, тако да неко видећи их, пожелео би да једе од тих плодова. И дванаеста гора беше сва бела и изглед њен спреда беше врло мио и та гора беше најлепша.

[79.] 2. У средини пак поља показа ми велику белу Стену, која излажаше из тог поља. А Стена беше виша од гора и четвртаста, тако да могаше сав свет сместити. А беше та стена врло стара, имајући врата усечена, и чињаше ми се да је то усецање врата од недавно. Врата тако сијаху, јаче од сунца, да сам се дивио сјају врата. Око врата пак стајаху дванаест девојака; четири од њих, које стајаху на угловима, чинило ми се да су славније, мада и остале беху славне. А стајаху на четири стране врата, између ових, по две девојака што радосне беху и тако јуначки стајаху, опасане; имађаху напоље истакнута десна рамена као да хођаху неки терет да носе. Тако беху спремне, јер беху врло ведре и расположене. Пошто то видех, ја се дивих у себи што видех велике и славне ствари. И опет бејах у недоумици због девојака што родосне беху и тако јуначки стајаху, као да ће цело небо држати. И рече ми Пастир: Шта у себи размишљаш и чудиш се и на себе жалост навлачиш? Јер оно што не можеш схватити, немој као разуман, ни покушавати, него тражи од Господа да добијеш разум и то схватиш. Оно што је иза тебе, видети не можеш, а оно што је испред тебе, то видиш. За оно, дакле, што видети не можеш, немој себе извртати, а оно што видиш, тиме овладај, а за остало немај да си радознао. Ја ћу ти све показати, оно што ћу ти показати. Гледај сада ово остало.

[80.] 3. Видех шест људи, високих и славних и сличних по изглиду, који дођоше, и они позваше неко мноштво људи. И ови што дођоше беху људи високи и врло лепи и снажни. И позваше их ових шест људи да граде на Стени неку Кулу. А беше велики шум од ових људи који дођоше да граде Кулу док тамо и овамо трчаше око врата. Девојке пак, које стајаху код врата, говораху људима код Куле да пожуре са грађењем Куле; и испружише руке своје као да хоће нешто да прихвате од тих људи. Шест пак људи заповедаху да из неке дубине излази камење и одлази на грађевину куле. И изађоше десет каменова четвртастих и светлих, неоклесаних. Шест људи позваше (оне) девојке и заповедише им да све камење, које имађаше ићи за грађевину Куле, прихватају и проносе кроз врата и додају људима који ће градити Кулу. Девојке пак оних првих десет каменова, који изађоше из дубине, стављаху (на раме) једна другој и по један камен ношаху заједно.

[81.] 4. Као што стајаху заједно око врата, тако и ношаху те (девојке) које изгледаху снажне, и беху као подишле под углове камена; друге пак са стране камена подиђоше и тако ношаху све камење, и кроз врата их проношаху, како им би заповеђено, и даваху људима на Кули, а ови, прихватајући камење, зидаху. Грађење ове Куле би на великој стени и изнад врата. Складно се спојише оних десет каменова и попунише сву стену и они бише темељ грађевине Куле, а стена и врата беху оно што држаше сву Кулу. После ових десет каменова, других двадест пет каменова изађоше из дубине, и они се складно саставише у грађевину Куле, ношени од девојака као и претходни. После ових, изиђоше тридесет и пет, и они се тако исто спојише у Кули. После ових, изађе других четрдесет каменова и сви они бише стављени у грађевину Куле; тако би четири реда у темељима Куле. И престаде (камење) излазити из дубине, па престадоше мало и градитељи. Затим, опет заповедише шест људи оном мноштву народа да са гора доносе камење за изградњу Куле. Доношаху, дакле, људи са свих гора различитих боја исклесано камење и предаваху их девојкама а девојке их проношаху кроз врата и предаваху их градитељима Куле. И кад различито камење би стављено у грађевину, тад (сви) постадоше једнаки и бели и своје раније боје измењиваху. Неко пак камење, додавано од људи у грађевину, не постајаше бело, него како се стављаше тако и беше, јер не беху предавани од девојака, нити проношени кроз врата. Ово, дакле, камење беше неподобно у грађевини Куле. А оних шест људи, видећи то камење неподобно у грађевини, заповедише да их изваде и врате доле на исто место одакле су и донети. И рекоше људима који су донели камење: Ви немојте уопште то камење додавати за грађење, него га ставите крај Куле да би их девојке, проносећи кроз врата, додавале за грађење. Јер ако се, веле, кроз руке ових девојака не пронесу кроз врата, своје боје не могу променити; зато, рекоше им, немојте се трудити узалуд.

[82.] 5. И би завршено оног дана грађење, али Кула не би свршена, јер је требаше још дограђивати. Беше, дакле, неки прекид грађења, те шест људи заповедише градитељима да сви накратко оду и као одморе се, док девојкама заповедише да се не удаљују од Куле. Изгледало ми је да су девојке остављене да чувају Кулу. Пошто сви отидоше и починуше, ја рекох Пастиру: Зашто се, рекох, господине, не заврши грађење Куле? Он рече: Још се не може завршити кула ако не дође и Господар њен и испроба ту грађевину, да, ако се неко камење нађе трошно, замени га, јер се Кула гради према вољи Његовој. Хтео сам, рекох, господине, да дознам какво је ово грађење ове Куле, и (још) за стену, и врата, и горе, и девојке, и камење које излази из дубине, а није оклесано, него онако одлази у грађевину? И зашто прво десет каменова бише постављено у темељ, затим 25, затим 35, затим 40, и за камење које је отишло у грађевину и после извађено и враћено на своје место, о свему томе, господине, успокоји душу моју и објасни ми то. Он ми рече: Ако не будеш празни радозналац, све ћеш дознати, јер ћемо кроз неколико дана доћи овде и видећеш остало што ће се десити овој Кули и све ћеш приче тачно дознати. И после неколико дана дођосмо на место где (раније) сеђасмо, и он ми рече: идемо ка Кули, јер долази Домаћин Куле да је размотри. И дођосмо до Куле и нико не беше код ње, осим само девојке. Запита Пастир девојке да ли није дошао Господар Куле. А оне рекоше да ће доћи да размотри грађевину.

[83.] 6. И гле, мало после видим поредак многих људи који долазе, и у средини неки Човек висок растом, тако да надвишаваше Кулу. А шест људи, који беху одређени за грађевину, с лева и с десна хођаху са њим и сви који рађаху на грађевини беху са њим и многи други славни око њега. А девојке које чуваху Кулу потрчаше и целиваше га и почеше ходати близу њега око Куле. Онај пак Човек разматраше грађевину пажљиво, тако да је сваки камен опипавао. Држећи пак неки штап у руци, сваки од уграђених каменова је ударао. И кад их удараше остајаху неки од њих црни као чађ, а други шугави, а други имаху пукотине, неки опет окрњени, а неки ни бели ни црни, а неки груби и не слагаху се са осталим камењем, а неки имађаху многе мрље; (све) то беху разлике оних трошних каменова који се нађоше у грађевини. Он, зато, заповеди да их све из Куле пренесу и ставе крај Куле, а друго камење донесу и ставе на њихово место. И запиташе га грађевинари из које горе хоће да донесу камење на њихово место. Он пак не заповеди да са гора донесу, него заповеди да донесу са неког поља које беше близу. И ископаше поље и нађе се камење светло и четвртасто, а неко и округло. Колико год беше камења у оном пољу, сви бише донети, кроз врата пронети од стране девојака. И бише четвороугаони каменови и стављени на место извађених, а округли не бише стављени у грађевину, јер бише тврди и споро би клесање њихово. Они бише постављени крај Куле, пошто их је требало клесати и ставити у грађевину, јер беху врло светли.

[84.] 7. Пошто, дакле, то заврши славни Човек онај Господар читаве Куле, позва Пастира и предаде му сво камење које лежаше крај Куле, које беше одбачено од грађења, и рече му: Пажљиво очисти ово камење и стави га у грађевину Куле, оно које се може сложити са осталим, а које се не слаже баци га далеко од Куле. Заповедивши то Пастиру, отиде од Куле са свима са којима је дошао, а девојке око Куле стајаху и чуваху је. Ја рекох Пастиру: Како ово камење, одбачено, може ући у грађевину Куле? Одговоривши, рече ми: Видиш ли, вели, ово камење? Видим, господине, рекох ја. Ја ћу, вели он, већи део овог камења оклесати и ставити у грађевину и спојиће се са осталим камењем. Како они господине, рекох ја, могу испунити исто место кад буду опсечени? Одговоривши, рече ми: Који се нађу мали, биће стављени у средину грађевине, а који су већи, ставиће се споља и задржаваће ове. Казавши ми ово, рече ми: Идемо, и после два дана доћи ћемо и очистићемо ово камење и ставићемо га у грађевину, јер треба све око Куле очистити, да Господар, дошавши изненада, не нађе око Куле нечистоћу и наљути се, и ово камење не уђе у грађевину Куле, а ја се нађем немарљив код Владике. После два дана, дођосмо код Куле и рече ми: Размотримо све камење и да видимо које може да уђе у грађевину. Ја му рекох: Господине, да размотримо.

[85.] 8. И почевши, најпре разматрасмо црно камење. И они, какви беху стављени у грађевину, такви се и нађоше. И заповеди Пастир да се од Куле они однесу и одвоје. Затим разгледа оне плесњиве и узе те оклеса многе од њих, и заповеди девојкама да их узму и ставе у грађевину. И девојке их узеше и ставише у средину грађевине Куле. Остале пак заповеди да се ставе са црнима, јер се и они нађоше црни. Затим размотри оне са пукотинама и од њих многе оклеса и заповеди да их девојке однесу у грађевину, и ставише их више упоље, јер беху здравији. Остали пак, због мноштва пукотина, не могоше бити оклесани, и због тога узрока одбачени бише од грађевине Куле. Затим размотри оне крњаве и нађоше се многи међу њима црни, а неки беху учинили и велике пукотине, те заповеди да се и они ставе са одбаченњма. Оне пак који преостајаху од њих, очисти их и оклеса и заповеди да се ставе у грађевину. Девојке, узевши их, сложише их у средину грађевине куле, јер беху слабији. Затим разматраше оне напола беле а напола црне, и многи се од њих нађоше црни. Заповеди, зато, да се и они узму и ставе са одбаченима. Остали пак сви бише узети од девојака, јер будући бели, бише сложени од девојака у грађевину, а поставише их споља, јер се нађоше здрави, тако да могаху држати оне који су стављени у средину, јер ништа од њих не би одсечено. Затим размотри оне грубе и тврде, и мало од њих би одбачено, зато што не могаху бити оклесани, јер се нађоше врло тврди. Остали пак од њих бише оклесани и узети од девојака и у средину грађевине Куле сложени, јер беху слабији. Затим разматраше оне који имаху мрље, и од њих малобројни поцрнише, и бише одбачени ка осталима. А преостали, светли и здрави се нађоше, те и они бише сложени од девојака у грађевину, постављени споља због своје крепкости.

[86.] 9. Затим дође да размотри бело и округло камење, па ми рече: Шта ћемо радити са овим камењем? Шта ја, велим, знам, господине? Зар немаш ништа да смислиш за њих? (рече он). Ја, велим, господине, такву вештину немам, нити сам каменорезац, нити што могу смислити. Зар их не видиш вели он, да су врло округли? И, ако желим да их учиним четвртастим, много треба одсећи од њих; но ипак, треба нужно неке од њих ставити у грађевину. Ако је, дакле, господине, велим ја, нужно, зашто себе мучиш и не изабереш у грађевину оне које хоћеш и не ставиш их у њу? Он изабра из њих оно веће и сјајније и оклеса га, а девојке узевши, ставише их у спољашње делове грађевине. Остали пак који претекоше, бише узети и одложени у поље, одакле су и донети, али не беху одбачени. Он рече: Још мало фали Кули да буде саграђена. А Господар Куле свакако жели да ови буду стављени у грађевину, јер су веама сјајни. Зато би позвано дванаест жена, прелепих по изгледу, обучених у црно и опасаних, које имаху истакнута рамена и косе распуштене, а чињаху ми се те жене да су дивље. Пастир им заповеди да узму камење одбачено од грађевине и однесу га на горе, одакле је и донето. А ове весело узеше и однеше све камење и ставише га одакле је и узето. И пошто би однето све камење, и не лежаше више ни камен око Куле, рече ми Пастир: Обиђимо Кулу да видимо да ли нема неког недостатка на њој. И обилажасмо је ја и он. Пастир, видевши кулу да је лепа по грађењу, беше веома весео. Јер Кула беше тако саграђена да кад је видех, зажелех њену грађевину. Јер тако беше саграђена као од једног камена, не имајући ни један спој (фугу) у себи. А камен се показиваше као да је од стене одваљен, јер ми се чињаше да је монолитан.

[87.] 10. И ја, ходећи са њим, бејах весео видећи таква добра. А Пастир ми рече: Иди донеси креча и ситне цигле да бих обличје камења, састављенога у грађевини, попунио, јер треба све около Куле да буде глатко. Ја учиних као што ми заповеди, и донесох му. Послужи ми, вели он, и дело ће брзо бити завршено. Он, дакле, испуни обличја камења у грађевини и заповеди да се почисти око Куле да буде чисто. Девојке узеше метле и почистише сво ђубре око Куле, и покропише водом, и би место око Куле, весело и врло лепо. Пастир ми рече: Ово је, вели, очишћено; ако Господар дође да посети Кулу, нема шга да нам замери. Рекавши то, он хтеде да оде. Ја пак ухватих га за штап и стадох га заклињати Господом да ми објасни ово што ми је показао. Он ми рече: Још мало имам да се забавим па ћу ти све објаснити; чекај ме овде док не дођем. Рекох му: Господине, будући овде сам, шта ћу радити? Ниси, вели, сам, јер су ове девојске са тобом. Онда ме, велим, предај њима. Позвавши их, Пастир рече им: Предајем вам овога док се не вратим, па отиде. Ја пак бејах сам са девојкама, а оне беху још ведрије и према мени расположене, особито оне четири славније од њих.

[88.] 11. Девојке ми рекоше: Данас Пастир неће доћи овде. Шта ћу, дакле, ја да радим, рекох им? До вечерас, рекоше, чекај га, и ако дође говориће са тобом, а ако не дође бићеш овде са нама докле не дође. Ја им рекох: Сачекаћу га до довече, а ако не дође отићићу кући и ујутру ћу опет доћи. А оне ми одговорише, и рекоше: Нама си предат и не можеш од нас отићи. Где ћу онда, велим, боравити? Са нама ћеш спавати, као брат а не као муж, јер си наш брат и надаље ћемо са тобом обитавати, јер те много волимо. Ја се пак стиђах да са њима боравим. Она која изгледаше прва међу њима, поче ме љубити и грлити. А остале, видећи њу да ме грли, и оне ме почеше љубити и водити око куле и играти се са мном. И ја постадох као млађи и почех и сам да се играм са њима, јер неке од њих играху коло, а друге свираху а треће певаху, ја пак ћутах и са њима око куле шетах и бејах весео са њима. Када пак дође вече, ја хтедох да идем кући, али ме оне не пустише него задржаше. И остадох са њима ту ноћ и спавах крај Куле. Јер девојке простреше своје ланене хаљине доле и мене ставише између њих, и ништа уопште не чињаху, него се само мољаху, а и ја се са њима непрестано мољах и не мање од њих, те се девојке радоваше што се ја тако молим. И остадох онде до сутра, до другог часа, са девојкама. Затим дође Пастир и рече девојкама: Да ли му нисте учинили неку увреду? Питај њега, одговорише оне. Ја му рекох: Гоаподине, обрадовах се оставши са њима. А шта си вечерао, вели он? Вечерао сам, велим, господине, Речи Господње сву ноћ. Јесу ли те, вели, добро примиле? Рекох: Господине, као што си ми од почетка показао. Молим те, господине, да као што те будем питао тако ми и објашњавај. Као што желиш, рече он, тако ћу ти и објаснити и ништа уопште нећу од тебе сакрити.

[89.] 12. Пре од свега другога, велим, господине, ово ми објасни: Шта значи стена и врата? Стена, вели, ова и врата јесте Син Божји (тј. Христос). Како је, велим, господине, стена врло стара, а врата су нова? Слушај, вели, и разуми, неразумниче. Син Божији старији је од сваке Његове творевине, тако да је Он био саветник Оца Свога при стварању (ср. Ис. 9,6), зато је стена врло стара. А врата, господине, велим ја, зашто су нова? Зато, вели он, што је у последње дане свршетка (века) Он постао јаван, зато су врата постала нова, да би они који ће се спасавати кроз њих ушли у Царство Божије. Видиш ли, вели, камење које је кроз врата ушло и стављено у грађевину Куле (тј. Цркве), а они који нису ушли (кроз врата) опет су враћени на своје место? Видим, господине, рекох ја. Тако, вели он, и у Царство Божије нико неће ући ако не добије Његово свето Име. Јер ако хоћеш да уђеш у неки град а тај град је около обзидан и само једна врата има, зар можеш ући у онај град осим само кроз врата која има? Како, господине, велим ја, можеш другачије ући? Ако се, дакле, не може у град ући, осим само кроз његова врата, тако, вели, ни у Царство Божије не може човек другачије ући него само кроз Име Сина Његовог, којега Он љуби. Виде ли, вели, мноштво народа који гради Кулу? Видех, господине, велим ја. Сви они, рече он, јесу славни Анђели, њима је окружен Господ. А врата су Син Божији, и то је једини улаз ка Господу. Другачије пак нико не може ући к Њему осим кроз Сина Његовог (Јн. 3,5; 10,7; 14,6). Јеси ли видео, рече Он, шест људи и међу њима славног и великог Човека који обилажаше око Куле и испробаваше камење у грађевини? Видео сам, господине, рекох ја. Славни Човек, рече он, јесте Син Божији, а оних шест јесу славни Анђели, који га с десна и слева подржавају. Од ових, вели, славних Анђела ни један не може ући к Богу без Њега; који Име Његово не добије, не може ући у Царство Божије.

[90.] 13. А Кула, рекох ја, шта зиачи? Кула ова, вели он, јесте Црква. А ове девојке које су? Оне су, вели, свети духови, (ср. Апон. 4,5, Ис. 11,1), и човек се не може наћи другачије у Царству Божијем ако га оне не обуку у њихову одећу. Јер ако само Име добијеш, а одећу од њих не добијеш, ништа ти не користи, јер ове девојке јесу (тј. Његове божанске врлине). Ако, дакле, Име (Његово) носиш, а не носиш силу Његову, узалуд ће бити ношење Имена Његовог. А камење, вели, које си видео одбачено, они су Име носили али одећу девојака нису обукли. А која је, велим, одећа њихова, господине? Та Имена, вели, јесте одећа њихова. Ко носи Име Сина Божијега дужан је да носи и њихова имена, јер и сам Син носи имена ових девојака (тј. врлине Духа Светога, (Лука 4,18 и 2,40). Ово камење, које си видео да је ушло у грађевину Куле, које је додавано њиховим рукама и остало у грађевини, оно је обучено у силу ових девојака. Зато видиш да је кула постала монолитна са стеном, тако и који су поверовали у Господа кроз Сина Његовог и обукли се у ове духове, биће (сви) један дух, једно тело (Еф. 4,4) и једна је боја њихове одеће. Овима, дакле, који носе имена девојака припада обитавање у Кули. А камење одбачено, господине, рекох ја, зашто је одбачено? Јер је прошло кроз врата и рукама девојака било стављено у грађевину Куле. Пошто се, вели он, за ове интересујеш и тачно испитујеш, чуј за то одбачено камење. Они су, вели, ови добили Име Сина Божијега, а добили су и силу (тј. врлину) ових девојака. Добивши, дакле, ове духове, оснажише се и беху са слугама Божијим и беше им један дух и једно тело и једна одећа. Јер једно исто мишљаху и правду чињаху. После пак неког времена беху преубеђени од жена које си видео обучене у црне хаљине, и са раменима истуреним и са косом расплетеном и што беху лепе; видећи их, пожелише их, и огрнуше се силом њиховом, а свукоше одећу и моћ ових девојака. Они, дакле, бише одбачени од дома Божијег и предадоше се њима, а они који се не обмануше лепотом ових жена остадоше у Дому Божијем. Ето, вели, имаш (сада) објашњење одбаченог камења.

[91.] 14. А шта, господине, рекох ја, ако ови људи као такви покају се и одбаце жеље ових жена и поврате се девојкама и буду ходили по сили њиховој и у делима њиховим, зар неће ући у Дом Божији? Ући ће, вели он, ако одбаце дела тих жена и узму опет на себе моћ девојака, и у њиховим делима буду ходили, јер зато је и био прекид грађевине да, ако се ови покају, уђу у грађевину Куле. Ако се пак не покају, тад ће други ући, а они ће коначно бити одбачени. За све то ја заблагодарих Господу што се смилова на све који призивају Име Његово и што посла Анђела покајања нама који Му сагрешисмо и обнови дух наш и нас, већ пропале и немајући наде за живот, Он нам обнови живот наш. Сада, господине, рекох ја, објасни ми зашто се Кула не гради ниско, него на стени и над вратима? Зар си још, вели он, неразуман и неразборит? Имам потребу, господине, велим ја, да те за све питам, јер уопште ништа не могу да схватим, јер је све велико и славно и тешко схватљиво за људе. Слушај, вели он: Име Сина Божијега велико је и несместиво, и сав свет га не може понети. Ако, дакле, Син Божији сву твар држи, шта ти се чини за оне позване од њега, који носе Име Сина Божијега и ходе у заповестима Његовим? Видиш ли, дакле, које Он носи? Оне који из свег срца носе Име његово, (рекох ја). Он је, дакле, постао њима темељ (1 Кор. 3,10-11) и радо их носи, јер се (ни они) нису постидели носити Име Његово.

[92.] 15. Објаони ми, господине, рекох ја, имена девојака и оних жена које су у црне хаљине обучене. Слушај, вели он, имена оних снажнијих девојака које стоје на угловима. Прва је Вера, а друта Уздржање (Скромиост), а трећа Сила, а четврта Дуготрпељивост. Док остале, које стоје између њих, ова имена имају: Простота, Безазленост, Чистота, Кротост, Истина, Разборитост, Слога, Љубав. Онај који носи ова имена и Име Сина Божијег може ући у Царство Божије. Слушај, вели, и имена жена које имађаху црне хаљине. И од њих четири су снажније: прва Неверје, друга Неуздржање, трећа Непослушност, четврта Превара. А оне које су њихови пратиоци зову се: Жалост, Лукавост, Раскалашност, Гневљивост, Лаж, Неразумност, Клевета и Мржња. Слуга Божији, који носи ова имена, Царство Божије ће видети, али у њега неће ући. А камење, господине, велим ја, које је из дубине стављено у грађевину, ко су то? Оних првих десет који су стављени у темељ то је прво покољење, а оних двадесет пет то је друго покољење праведних људи, а тридесет пет то су пророци Божији и служитељи Његови, а оних четрдесет су апостоли и учитељи проповеди Сина Божијега. Зашто, господине, рекох ја, девојке ово камење предадоше у грађевину куле проневши га кроз врата? Јер они, вели, први понеше ова имена и уопште не одступише један од другога, нити духови од људи нити људи од духова, него остадоше духови са њима до њиховог уснућа (тј. до упокојења). И да нису ове духове са собом имали, не би постали погодни за грађење ове Куле.

[93.] 16. Још, велим, господине, објасни ми? Шта тражиш, рече он? Зашто, велим, господине, камење из дубине изиђе и би стављено у грађевину Куле носећи ове духове? Нужно је, вели он, да кроз воду узиђу да би оживели, јер не могаху другачије ући у Царство Божије (Јн. 3,5) ако не одложе умртвљеност ранијег живота свог. Добише, дакле, и ови уснули печат Сина Божијега, уђоше у Царство Божије (Јн. 3,5). Јер, вели, пре но што човек понесе Име Сина Божијег мртав је, а када добије печат одлаже умртвљеност и облачи се у живот. Печат овај јесте вода, а у воду улазе мртви а излазе живи. Њима је, дакле, проповедан овај печат и употребили су га да би ушли у Царство Божије. А зашто, господине, рекох ја, 40 каменова са њима изиђоше из дубине већ имајући печат? Јер су то, вели, апостоли и учитељи који су проповедали име Сина Божијега и умревши у сили и у вери Сина Божијега, проповедали су и онима који су раније преминули, и они им дадоше печат проповеди. Они, дакле, сиђоше са њима у воду, али ови живи сиђоше и живи узиђоше, док они раније преминули, мртви сиђоше, а живи узиђоше. Кроз ове су, дакле, били оживљени и познали Име Сина Божијега, зато су изашли са овима. И бише стављени у грађевину Куле, и неоклесани бише заједио уграђени, јер у праведности уснуше и у великој чистоти, једино што овај печат нису ималм. Имаш дакле објашњење и овога. Имам, господине, рекох ја.

[94.] 17. Сада, госполине, објасни ми за горе, зашто су различити њихови изгледи и разноврсне су? Слушај вели: Ових дванаест гора јесу дванаест племена која живе по целом свету и њима би проповедан Син Божији преко апостола. А зашто су различите и другачијег изгледа ове горе, господине, објасни ми? Слушај, рече он: Ових дванаест племена који живе по целом свету јесу дванаест народа, а различити су мишљењем и умом; какве видиш ове горе да су различите, такве су и ових народа различитости ума и мишљења. А објаснићу ти и свакога од њих поступак. Прво, велим ја, ово ми објасни: Зашто су ове горе овако различите кад њихово камење би стављено у грађевину и постаде светло једном бојом као и оно камење што изађе из дубине? Јер, вели, сви народи који живе под небом, кад чуше (проповед) и повероваше, бише названи Именом Сина Божијег. Добивши, дакле, печат имађаху једно мишљење и један ум и би им једна вера и једна љубав и са Именом ношаху духове девојака (тј. врлине). Зато грађевина Куле постаде једне боје, светла као сунце. Пошто пак они уђоше на исто место и постадоше једно тело, неки од њих упрљаше себе и бише избачени из рода праведних и опет постадоше оно што и предходно бише, шта више још и гори.

[95.] 18. Како, господине, рекох ја, постадоше гори, а Бога су познали? Онај који не зна Бога, рече он, и чини зло, биће донекле кажњен за своје зло, а који је Бога познао не треба да више чини зло, него добро да чини. Ако, дакле, онај који је дужан да чини добро, чини зло, зар ти се не чини да он ради веће зло од онога који не зна Бога? Зато они који нису познали Бога и чине зло, осуђени су на смрт, а који су Бога познали и видели Његова велика дела, па чине зло, двоструко ће бити кажњени и умреће за навек. Тако ће бити очишћена Црква Божија. А што си видео камење извађено из Куле и предавано злим духовима, те отуда избачено, биће и једно тело очишћених, као што је и кула постала као од једног камена, пошто је он очишћен; тако ће бити и Црква Божија после њеног чишћења и одбацивања злих и лицемера и хулника и двоједушника и који рђаво творе различита зла. После избацивања њих, биће Црква Божија једно тело, једна мисао, један ум, једна вера, једна љубав (Еф. 4,4), и тада ће се Син Божији развеселити и обрадовати њима, добивши народ Свој чист. Господине, рекох ја, све је ово велико и славно. Још, господине, рекох, објасни ми силу и дела сваке оне горе понаособ, да би свака душа, која се нада на Господа, чувши ово, прославила велико и дивно, и славно Име Његово. Чуј, вели он, различитост гора и дванаест народа.

[96.] 19. Са оне прве црне горе, верујући су ови: Одступници и хулници на Господа и издајници слугу Божијих. Њима нема покајаља, него смрт, и зато су црни, јер је њихов род безаконит. А са оне друге обнажене горе, верујући су ови: Лицемери и учитељи зла. И они су зато слични претходнима, немајући плод правде. Јер као што је гора љихова бесплодна, тако и ти људи име имају, али су празни без вере, и никаквог плода истине нема у њима. За њих пак још има покајања, ако се брзо покају, а ако оклевају, и за њих ће бити смрт са претходнима. Зашто, господине, рекох ја, за ове има покајања а за претходне нема? Зар ова њихова дела нису замало слична онима? Зато вели, за њих има покајања што нису похулили на Господа свога, нити су постали издајници слугу Божијих, а збот жеље за добитком беху лицемери и учаше сваки (другота) по жељама људи који греше. Но они ће поднети неку казну, а покајање им је дато зато што нису били хулници нити издајници.

[97.] 20. А са треће горе, која имађаше трње и чкаљ, верници су ови: Неки су од њих богати, а неки су уплетени у многе трговине. Трње то су богати, а чкаљ то су они уплетени у различите трговине. Ови, дакле, који су уплетени у многе и различите трговине, не сједињују се са слугама Божијим, него лутају гушећи се у делима својим, а богати се тешко припајају слугама Божијим, бојећи се да нешто не траже од њих. Овакви ће, дакле, тешко ући у Царство Божије (Мр. 10,23). Јер, као што је тешко ићи голим ногама по трњу, тако је и оваквима тешко ући у Царство Божије. Но за све њих има покајања, но врло брзог, да оно што у ранија времена не учинише, сада пожуре ових дана и нешто добро учине. Ако се, дакле, покају и нешто добро учине, живеће Богу, а ако остану упорни у делима својим, биће предани оним женама које ће их усмртити.

[98.] 21. А са четврте горе, која имађаше много траве и горњи део траве беше зелен а доњи до корења сув, које и од сунца беху сасушене, ти верници јесу ови: Једни су двоједушни, а други имајући Господа само на устима, на срцу га не имађаху. Зато им је основа њихова сува и снагу нема, и само су им речи живе, а дела су им мртва. Такви нити живе, нити су умрли. Они су, дакле, слични двоједушнима, јер и двоједушни нити су зелени нити суви, јер нити живе нити умиру. Као што пак ове траве, видећи сунце, осушише се, тако и двоједушни, кад чују за невољу, због овога страха поклоне се идолима и постиде се Имена Господа овога; они дакле нити живе, нити су умрли. Но и они, ако се брзо покају, могу живети, а ако се не покају, већ су предани женама које одузимају живот њихов.

[99.] 22. А са пете горе, која има траве зелене и сурова је, верујући су овакви: Верници су, али се тешко уче (правој вери), и дрски су, и себи угађају, хотећи да ове знају, а ништа уопште не знају. Због ове самовоље њихове одступи од њих разборитост и уђе у њих глупа неразумност; хвале себе да имају разумност и хоће да су своји учитељи, а уствари су неразумни. Због тог, дакле, високоумља, многи уздижући себе испразнише се, јер је велики демон самовоља и празна самоувереност. Од њих су многи одбачени, а неки су се покајали и поверовали и потчинили себе онима који имају разборитост, познавши тако своју неразумност; а и осталима таквима има покајања, јер нису постали зли, него су пре глупи и неразумни. Они, дакле, ако се покају, живеће Богу, а ако се не покају, живеће са женама које ће им зло учинити.

[100.] 23. Они пак са шесте горе, која има пукотине велике и мале и у пукотинама свенуле траве, то су ови верници: Они који имају мале пукотине то су који међусобно нешто имају (један против другог) и од својих клеветања увенули су у вери, но многи од њих покајали су се. А и други ће се покајати кад чују заповести моје, јер су њихова оговарања мала и брзо ће се покајати. А који имају велике пукотине, то су упорни у својим оговарањима и бивају злопамтљиви тужећи једни друте; они су, дакле, од Куле одбачени и показали су се недостојни за њену грађевину. Они тешко да ће бити живи. Ако Бог и Господ наш, који свим влада и има власт над свом творевином Својом, није злопамтљив онима који исповедају грехе своје, него им бива милостив, како човек пропадљиви и пун грехова може злопамтити човеку, као да га он може погубити или спасти? А кажем вам ја, Анђео покајања: Који имате тако расположење одбаците га и покајте се и Господ ће исцелити ваше раније грехове, ако себе очистите од тога демома, иначе ћете бити предати њему на смрт.

[101.] 24. А са седме горе, на којој су траве зелене и веселе и сва је гора бујна, и сваки род животиња и птица небеских пасијаше траву на тој гори, а трава коју пасијаше беше све бујнија, то су следећи верници: Они су свагда прости и безазлени и блажени, ништа немајући једни против других, него се свагда радујући слугама Божијим, и обучени су у Ауха Светога ових девојака, и свагда су милостиви према сваком човеку и од трудова својих свакоме су човеку давали, без увреде и без устручавања. Господ пак, видећи простоту њихову и сваку детињскост, умножио их је у трудовима руку њихових и облагодатио их је у сваком послу њиховом. А говорим вам ја, Анђео покајања, вама који сте такви: Останите такви и неће нестати семена вашег до века, јер вас је Господ испробао и уписао вас је у наш број и све семе ваше обитаваће са Сином Божијим, јер сте од Његовога Духа добили.

[102.] 25. А са осме горе, где беху многи извори и свака се твар Господња напајаше са извора, верујући су ови: Апостоли и учитељи, који су проповедали (Јеванђеље) у целом свету, и учили честито и чисто реч Господњу, и ништа уопште нису присвојили ради зле жеље, него су свагда по правди и истини ходили, као што су и примили Духа Светога. Њихово је, дакле, место са Анђелима.

[103.] 26. А са девете горе, која је пуста и има у себи гмизавце и звери који упропашћују људе, верници су ови: Они који имају мрље јесу служитељи (ђакони), који су зло служили и отимали живот од удовица и сирочади, и себи су стицали од службе коју су добили да служе. Ако, дакле, остану упорни у тој жељи, умрли су и немају себи никакве наде живота, а ако се поврате и чисто сврше своју службу, могу живети. А они шугави, то су они који су се одрекли и нису се повратили Господу своме, него су запустели и постали пусти, не сједињујући се са слугама Божијим, него, издвајајући се насамо, погубљују душе своје. Јер као што виноград, остављен и напуштен без пажње у некој огради, пропада и коровом се запушћују и са временом подивља и више није користан своме господару, тако и такви људи себе су заборавили и постали непотребни Господу своме, подивљавши. Таквима пак има покајања, ако се не нађу да су се срцем одрекли; а ако се неко нађе да се срцем одрекао, не знам да ли може живети. И ово не говорим за ове дане, да неко одрекавши се може добити покајање, јер је немогуће да се спасе онај ко ће се сада одрећи Господа свога, него изгледа да је покајање дато онима који су се раније одрекли. Ако, дакле, неко хоће да се покаје, нека буде брз (у томе), пре но што се Кула заврши, иначе ће бити упропашћен од жена у смрт. И они окрњени, то су лукави и клеветници, и они су оне звери које си видео на гори. Јер, као што звери отровом својим упропашћују човека и погубљују, тако и речи тих људи упропашћују човека и погубљују. Они су, дакле, окрњени од вере своје, због поступка којег имају у себи. Неки пак (од њих) покајаше се, и бише спасени, а и други такви будући, могу се спасти ако се покају; ако се пак не покају, биће усмрћени од оних жена чију силу имају.

[104.] 27. А са десете горе где беше дрвеће које покриваше неке овце, верници су ови: Епископи и гостољупци, који свагда радосио примаху у домове своје слуге Божије без лицемерја, а епископи свагда службом својом непрестано покриваху потребите и удовице, и свагда чисто живот (свој) провођаху. Сви они ће свагда бити покривени од Господа. Они, дакле, који ово чинише, славни су код Бога и већ је њихово место са Анђелима, ако до краја остану служећи Господу.

[105.]28. А са једанаесте горе, где беху дрвета пуна плодова, украшена различитим плодовима, верници су ови: Они који пострадаше за Име Сина Божијег, који с радошћу пострадаше од свег срца и предадоше душе своје. Зашто пак, господине, рекох ја, сво дрвеће има плодове, а неки од тих плодова су лепши по изгледу? Слушај, вели он: Који су некада пострадали за Име славни су код Бога, и греси ових њих оу опроштени, јер су пострадали за Име Сина Божијега. А што су плодови њихови различити, а неки изванредни, чуј (сада). Они који, вели, бише одведени пред власти, и испитивани не одрекоше се, него с радошћу пострадаше, они су већма славни код Господа и њихов је плод изванредан; а који су плашљиви и беху у колебању и премишљаху се у срцима својим да ли ће се одрећи или исповедити, па (ипак) пострадаше, њихови су плодови мањи, јер им је на срце дошла та помисао, јер је то зла помисао: да се слуга одрече свога Господа. Гледајте, дакле, ови који сте то помислили, да вам та помисао не остане у срцима вашим и не будете мртви за Бога. Ви пак који страдате ради Имена, треба да славите Бога, јер вас је Бог сматрао за достојне да ово Име носите, и ови вам се греси исцеле. Стога, називајте себе блаженима, но сматрајте да сте велико дело учинили ако неко од вас за Бога пострада. Господ ће вам живот даривати, а ви не схватате: јер греси ваши отежаше и, да нисте пострадали за Име Господње, због грехова ваших били бисте мртви за Бога. А вама, који се колебате за одрицање или исповедање, ово говорим: Исповедајте да имате Господара, да не би, одрекавши се, били предани у тамницу. Ако незнабошци слуге своје кажњавају ако се који одрекне господара свога, шта мислите шта ће учинити Господ вама, Он који има власт над свима? Одбаците такве мисли из срдаца ваших да би сте свагда живели Богу.

[106.] 29. А са дванаесте беле горе, верујући су ови: Они су као мала деца, којима никаква злоба не долази на срце, нити познаше шта је то зло, него свагда у детињскости осташе. Овакви ће, дакле, несумњиво настанити се у Царству Божијем, јер ни у једној ствари не упрљаше заповести Божије, него са детињскошћу остадоше у све дане живота свога у тој истој мисли (тј. разумности). Који, дакле, вели, останете и будете као деца (Мат. 18,3), злобе не имајући, бићете славнији од свих ових напред речених. Јер сва деца славна су код Бога и она су прва код Њега. Ви сте, дакле, блажени, који одбаците од себе зло и обучете се у безазленост; ви ћете први од свих живети Богу. Пошто (Пастир) заврши приче о горама, рекох му: Господине, сад ми објасни о камењу које је извађено из поља и у грађевину стављено уместо камења извађеног из Куле, и о округлом (камењу) које је стављено у грађевину, и о оном које је још увек округло.

[107.] 30. Слушај, вели, и о овему томе: Камење које је извађено из поља и стављено у грађевину Куле уместо онога одбаченог, то су корени ове беле горе. Пошто су се, дакле, верујући са беле горе сви нашли безазлени, Господ ове Куле заповеди да се из корења ове беле горе ставе у грађевину Куле. Јер Он зна да, ако ово камење уђе у грађевину Куле, остаће светло и ни један од њих неће поцрнети. А да је Он додао и друго камење са осталих гора, морао би понова доћи да испита и очисти Кулу. Док, ово бело камење јесу они који су поверовали и који су позвани да верују, јер су они од истога рода. Блажен је тај род, јер је безазлен. А слушај сада и за камење округло и светло. И сви они су од те (исте) беле горе. Оно је округло зато што је богатство мало помрачило истину, но они се нису удаљили од Бога и ни једна рђава реч није изишла из уста њихових (ср. Еф. 4,29), него увек правда и врлина. Зато и Господ, знајући њихов ум, да могу служити истини и остати добри, заповедио је да се обсече богатство њихово, али не да им се сасвим одузме, да би од онога што им је остало могли чинити добро, и живети Богу, јер су и они од доброга рода. Зато је (ово камење) мало отесано и уграђено у грађевину Куле.

[108.] 31. А остало (камење), које је остало округло и било неугодно за зидање, јер још није добило печат, одбачено је на своје место, јер је било веома округло. Од њих треба отесати благо овога века и сујету богатства, па ће тада бити спремни за Царство Божије. Они треба да уђу у Царство Божије (Јн. 3,5), јер је Господ благословио тај род, да из њега нико не умре. Може бити да неко од њих, искушан ђаволом, у нечему ће и сагрешити, али ће се поново обратити Господу своме. Ја, Анђео покајања, сматрам да сте ви, који сте невини као деца, срећни, зато што је ваш удео добар и достојанствен пред Богом. Овима, који су примили печат (Сина Божијега), ја говорим: Имајте простоту, не спомињите се туђих увреда, не останите у злоби, да у души некога од вас не буде злопамћење; будите једнога духа, и удаљујте од себе све раздоре, да би се Господар стада, кад доће, обрадовао, нашавши све Своје овце здраве и на броју, а не неке изгубљене. Ако коју овцу пастири и изгубе, тешко пастирима; или ако саме пастире нађе надувене, шта ће они одговорити? Зар ће рећи да их је стадо намучило? Неће им веровати, јер је невероватно да би пастир могао нешто претрпети од оваца, те ће он још више бити кажњен за своју лаж. И ја као Пастир дужан сам дати рачун за вас Свевишњему.

[109.] 32. Позабавимо се о себи док се још зида Кула: Господ обитава у људима који воле ближње, јер Он воли свет, а удаљен је од свадљивих и развраћених злобом. Вратите Му цео дух као што сте га и примили од Њега. Јер кад ти даш ваљару цело сукно, или ма шта за ваљање, а он ти врати поцепано, да ли ћеш узети? Зар се ти нећеш прогњевити и грдити, говорећи: Ја сам ти дао ново и цело, а ти си поцепао? Сада због рупа које си ти на њему створио не може да се употреби. Зар то све нећеш рећи ваљару због рупа које се на сукну налазе? Па кад се ти жалостиш за своју робу, што је не примаш целу, шта мислиш да ће учинити Господ, који ти је дао дух чист, а ти си га испрљао, те је неугодан за службу Господу, јер си га ти повредио. Господ ће те за такво дело предати смрти. Тако ће Он казнити све које нађе да су упорни у памћењу туђих грехова. Не пренебрегните, рече, Његово милосрђе; боље је да Га прославите што је тако милостив и трпељив према вашим преступима, а не као ви. Покајте се, јер је то корисно за вас.

[110.] 33. Све што је горе изложено, показах вам ја, Анђео покајања, зато да би се покајали и спасли. Ја сам говорио и сада говорим слугама Божијим: Ако поверујете и послушате моје речи поступајте по њима и исправите путеве ваше, да би се могли спасти. Ако будете упорни у лукавству и у злопамћењу, ни један од таквих грешника неће живети Богу, јер сам вам ја све то унапред рекао. Потом, окренувши ми се, рече: Јеси ли питао све што си имао? Зашто ме ниси питао о каменовима који су положени у грађевину, а чији смо вид ми исправили, упита ме он? Заборавих, господине, рекох ја. Све ово камење, рече он, то су они који су сада чули речи моје и од свег се срца покајали, а Господ, видећи да је њихово покајање добро и чисто, и да ће остати у Њему, заповедио је да се њихови ранији греси изгладе. Тако су њихови греси изглађени, да се потом никако и не виде.

Прича десета

[111.] 1.Пошто сам написао ову књигу, тај исти Анђео, који ме предао Пастиру, дође у дом у којем бејах, и седе на кревет, а са десне стране његове стајао је Пастир. Он ме потом зовну и рече: Ја сам тебе и твој дом предао овом Пастиру под покровитељство. Тако је, господине, одговорих ја. Ако хоћеш, вели он, да будеш заштићен од оваке беде и зла случаја, да имаш успех у сваком добром делу и речи и у свакој врлини праведности, онда поступај по овим заповестима које ти је дао, па ћеш владати над сваком неправдом. Јер ако будеш сачувао ове заповести, покориће се теби свака жеља и сладост овога века и пратиће те успех у сваком добром делу. Поштуј његово достојанство и светост и реци свима да је он у великој части и слави код Господа и има у својој служби велику власт и силу. Једином њему уручена је власт покајања за целу васељену. Зар он теби не изгледа моћан? Али ви пренебрегавате његову власт и достојанство, које има над вама.

[112.] 2. Ја му рекох: Господине, упитај самога њега, да ли сам учинио што рђаво или га чиме ожалостио од оног доба од како се он налазио у мојој кући. И ја знам, рече он, да ти ниси учинио и да нећеш учинити ништа рђаво, зато ти и говорим да увек будеш такав. Он је преда мном о теби добро засведочио. То кажи и осталима да и они који су се покајали, или су намерни да се покају, осећају то исто што и ти, да би он то засведочио преда мном, а ја пред Господом. Господине, одговорих, ја свакоме човеку јављам дела Божија и надам се, да ће сви, који су раније сагрешили, чувши то, покајати се, да би добили живот. Остани у томе, рече он, и испуни до краја своје служење. Ко његове заповести испуни, имаће живот и велику част пред Господом. Који не испуне његове заповести, беже од свога живота, а који га не поштује, губи овоју част пред Господом. Они који га презиру и не држе Његове заповести, предају себе смрти и сваки такав постаје сам кривац за своју крв. А теби говорим да сачуваш ове заповести и добијеш опроштај свих грехова својих.

[113.] 3. Ја сам исто тако послао теби и оне девојке (тј. врлине) да би живеле са тобом, јер сам видео да су оне према теби веома љубазне. Оне ће ти бити помоћници да би боље могао сачувати ове заповести, јер заповести није могуће сачувати без тих девојака (тј. без врлина). Видим да оне воле да буду са тобом, и ја ћу им заповедити да и не излазе из твога дома. Само ти очисти свој дом, јер у чистом дому оне драговољно живе; оне пак саме су чисте, непорочне, разборите и веома угодне Господу. Ако дом твој буде чист, оне ће остати са тобом. Ако се ма чиме оскврнави твој дом, оне ће се сасвим удаљити, јер ове девојке не воле никакву нечистоту. Ја се надам, господару, рекох ја, да ћу им угодити, те ће оне драговољно увек живети у мојој кући. Као што се овај, коме си ме предао, ничим на мене не жали, тако се и оне неће жалити. Тада он рече Пастиру: Ја видим да овај слуга Божији хоће да сачува ове заповести и да смести девојке у чистоме стану. Рекавши то, он ме опет предаде Пастиру и, обративши се девојакама, рече: Пошто видим да вам је пријатно живети у кући његовој, поверавам вам и њега и његов дом, с тим да се од његовог дома не одвајате. Оне са задовољством саслушаше ове речи моје.

[114.] 4. Потом се он окрете мени и рече: Ревносно врши ову службу и говори сваком човеку о величанству Божијем, па ћеш имати благодат у овоме труду. Сваки ко буде испуњавао ове заповести живеће срећно и биће блажен, а ко их пренебрегне умреће вечном смрћу. Реци свима који могу чинити милостињу да не престају (чинити), јер им је она веома корисна. Велим да сваког човека без разлике треба избављати из беде. Они који су оскудни, трпе у земаљском животу велике жалости и беде. Ко вади из невоља душу таквога човека, тај добија велику радост. Онај који трпи такву невољу, осећа исту такву муку као и они који су затворени у тамнице. Многи, не подносећи бедни положај, причињавају себи смрт. Зато сваки ко зна за беду таквога човека, а не избавља га (ако може), допушта велики грех и постаје саучесник у његовој крви. Зато, чините добра дела колико је ко добио од Господа. Не доцните, да се не би завршило зидање Куле, јер је ради вас задржано дело њенога даљега зидања. Ако не пожурите да се исправите, Кула ће се завршити, а ви у њу нећете ући.

После ових речи, Анђео устаде и, узевши Пастира и девојке, удаљи се, али ми рече да ће Пастира и девојке вратити натраг у дом мој. Амин.